Коментар: Ветропир, Лезилебовић, Трут, Нерадник...!

Они фудбалери који нису само ту да би маркирали играче, него воле и да (се) забављају...

Фудбал 31.01.2017 | 00:00 Чудан је тај фудбал. Онолико је чудан колико у њему немогуће може да постане могуће, а лоше да се прогласи добрим. И обрнуто. Ето, на пример, рећи за неког обичног човека на улици да је битанга или бараба, то би било упозорење да га се клоните, али када је неки фудбалер бараба, ех, то је већ друга прича – тог ваља гледати, ко зна како може да вас превари кад зарола лопту...

Ерго, у свакој другој варијанти, ленштина, лењивац, ленчуга (ако вам се некад учини да српски језик није довољно богат, сетите се само свих синонима за овакве људе: трут, зевало, ветрогоња, нерадник, лезилебовић, беспосличар, зевало, ладолеж, бадаваџија, џабалебарош, доколичар, забушант, ветропир... Кладимо се да неке позитивне особине махом немају толико живописних израза!) није баш нека особина којом би се ваљало поносити.

А у фудбалу? Колико сте само пута чули како неки навијач скоро с дивљењем изговара „ма тај ти лењ“, без икакве осуде или само са кафеном кашичицом исте; лењивци на терену, упркос свим прохтевима модерног фудбала, нису нестали, и даље су ту као неки средњовековни минстрели који нас забављају својим присуством, својим нехајним односом према игри, захваљујући којем успевају да буду мајстори и да буду вољени...

Најгора ствар коју о њима кажете је “замисли само још да је био вредан...”

Можете их набројати колико хоћете, тих зевала који су умели да оплемене ову игру, тих успорених доколичара што су се трудили само када се њима трудило, па некада ни то, од Рикелмеа и Аршавина, Ван Дер Варта или Касана, Рекобе или Ле Тисијеа, преко свачијег омиљеног Бугарина Димитра Бербатова, који је изгледао као да му није ни на крај памети да се потруди, или легенде острвског фудбала Гарија Линекера, што је по легенди давао голове само зато што се никада није враћао у одбрану, ни померао се кад његов тим има лопту, чувајући тако енергију за онај одсудни дуел у шеснаестерцу, или Марија Балотелија, којем то да ли ће се померити зависи од инспирације или месечевих мена...

То је њихово проклетство и њихов суви квалитет, то је неопходна равнотежа играчима попут Макелелеа или Гатуза о којима смо писали; живот није само кућа-пос'о, живот није само јурцање за ловом него и цигарета после секса и ноћ с пријатељима у кафани и дуги дан на плажи који прође а да ти главом не протрчи ниједна мисао.

Ни фудбал није само победа, трк у празно, покривање простора, фластер на играчу, него и подбочене руке, чешање носа, шлајмарица преко рамена и лагани, лагани ход назад, док се на вас деру саиграчи и тренер јер сте у офсајду већ три и по минута.

Ленштине, оне су помало весници победе живота над бесмислом. Рад можда јесте створио човека, али је тек доколица од њега направила уметника и филозофа.

Да ли би Дејо Савићевић био бољи (ако се икада и икако може бити бољи од Деја) или можда много слабији играч да је још волео да се озноји? А несташни мајстор Хатем Бен Арфа, не би ли се он утопио у масу оних који знају лопте? Овако сви знају за Бен Арфу, и сви воле Бен Арфу, и нека га воле... Па ни Сале Илић, који и на прагу пете деценије живота игра као да носи кравату, није оличење напорног рада, а ипак је једини играч којем би се ваљало дивити на овим домаћим теренима, без обзира за кога навијате, једини играч о којем ће се певати песме чак и када једном – ако то уопште можете да замислите – прекине каријеру. Као што је то, уз Илића, и уз све његове мањкавости, био то у Звездином дресу Александар Катаи прошлог пролећа.

У острвске и друге медије велику расправу о томе шта значи бити лењ вратио је пред викенд човек који би се могао подичити својим нордијским васпитањем, некадашња узданица и капитен норвешке репрезентације – капитен, то се већ постаје давањем примера другима; капитени су нешто сасвим друго – и Фулама и Кристал Паласа, Бреде Хангеланд.

Норвежанин се повукао пре неколико месеци, а онда је, како то обично бива, кренуо у медијске воде, па је током гостовања у једној радијској емисији наведен да наброји једанаест „најлењих“ играча са којима је делио терен.

Није му било тешко, јер тако му је грах пао у каријери, да мора да вади врело (и често црвљиво) кестење из ватре коју су наложиле његове нехајне колеге.

Нашло се ту, наравно, места за поменутог Бугарина – када се сетимо Благоја Георгијеваили садашње ведете Ивелина Попова, као да Бугари имају проблем са дисциплином? – као и за Вилфрида Заху, за „маскоту“ Џимија Буларда и за, чак и за појмове Премијер лиге, непревазиђеног Емануела Адебајора.

Била је утакмица на Вајт Харт Лејну, талентовани џабалебарош којег су сами богови послали да игра фудбал, а он га схватио дословно као игру, тада је наступао за Тотенхем, а Хангелад га је чувао.

„Стајали смо на самом центру игралишта. Фулам је имао лопту, а ја сам стајао назад и мотрио на Адебајора. Одједном ми се он окреће и говори 'Уф, што сам гладан.' Нисам могао да поверујем. 'Шта си то рекао?'. 'Гладан сам', одговорио ми је. 'Не могу да дочекам да се ова утакмица заврши па да одем у ресторан. Знаш ли ти где се у Лондону добро клопа, Хангеланд?' Током читаве своје каријере, током читавог свог живота, никада нисам водио разговор као тада у кругу игралишта на Вајт Харт Лејну”, испричао је стамени Норвежанин.

Хангеландова искреност или већ провокација, шта ли, није се свидела свакоме: Заха је на Твитеру одмах реаговао назвавши га “тужним лажовом”, мада то што је на Купу афричких нација нашао времена да твитује, уместо да се спремао за утакмице са својом Обалом Слоноваче, не иде баш у прилог тези о његовој фокусираности... Можда би и његовој репрезентацији боље ишло да је посветио мало мање времена “злим језицима”?

Но, још нешто треба рећи: нису сви лењивци вредни пажње, не остављају сви једнако лепо сећање, нити су способни да ураде нешто по чему ће се памтити. Пардон, по чему ће се по добром памтити.

Постојао је и један играч, навијачи Челсија нека покушају да скрену поглед – мада је сећање на њега као аутомобилска несрећа: знате да не би требало да обратите пажњу, али ипак морате да погледате тај русвај – који је лењост довео до савршенства, који је остао симбол катастрофалне трансфер-политике једног клуба који је покушавао да буде “кул” тако што је доводио играче с великим презименима и са мноштвом титула, чак и ако они нису били у првој младости.

Звао се Винстон Богард, имао је стомак превелики да би потрчао за снажним шпицевима Премијер лиге на прелазу два века, имао је и каријеру која је на папиру изгледала импресивно (шампионски Ајакс 1995. – мада није дао превелики допринос у Лиги шампиона те године – па Милан, па Барселона), имао је толико дебео образ да није уопште бринуо када га је Клаудио Ранијери премештао у резервни, па у млади тим, имао је и отисак своје задњице на клупи на Стамфорд Бриџу, и за читаву ту муку имао је 70.000 фунти недељно, пуне четири године, од 2000. до 2004.

А да, имао је и песму коју су му посветили навијачи: “Хе'с фат, хе'с роунд...”, која је пре неколико година, одавно пошто се пензионисао, добила и наставак “... хе хасн'т гот а поунд”,

пошто је дебели дефанзивац завидног ЦВ-ја и никаквог педигреа банкротирао.

Као што су један Рикелме или Ле Тисије противтежа сваком Гатузу, као што они показују да је доколица некад стварно чудесна, тако је Винстон Богард био контра аргументу да само лењост, без икакве страсти, може да буде разлог за аплаузе.

Све је код Богарда било умеће: и то како је успео да превари Челси да му да такав уговор и толику плату – Ђанлука Вијали касније се правдао да није ни знао да га клуб узима, и да је све урађено на наговор сународника, десног бека Марија Мелхиота – и то колико га је било баш брига да се за ту плату озноји, и то како је долазио на тренинге у својој последњој сезони (живео је у Холандији и свако јутро хватао авион за Хитроу!), и то како је назвао своју аутобиографију (“Ова црнчуга се не сагиње никоме”), и то како је на крају, пошто се десило убиство у дискотеци коју је држао, пошто је остао без дворца вредног три милиона евра и без тренерског посла, завршио практично на улици.

„Не схватам у чему је проблем са свима вама”, умео је да одбруси новинарима и навијачима. “Челси ми је понудио тај уговор и ја сам га потписао. А шта бисте ви урадили на мом месту?”

Извор: моззартспорт