Интервју - Перо Антић: Други имају его, а ми генерала Жоца!

Он ти то исече на првом тренингу! У разговору за портал Моззартспорт и о дуелу са Леброном Џејмсом, Црвеној звезди, Партизану, завршетку каријере...

Кошарка 30.01.2017 | 22:45 Случајност не постоји, постоји само разлог. Сплетом чудних околности главни протагониста ове приче пригрлио је баскетару и заронио у кошаркашки свет без намере да крене очевим стопама. Онако, успут, у позном детињству, прихватио је позив рођеног брата Александраи рекреативно почео да се бави игром која ће му, испоставиће се, променити живот.

Од локалне школе кошарке, преко Работничког, АЕК-а, Црвене звезде, Лукоила, Спартака из Санкт Петербурга, Олимпијакоса, Атланте до истанбулског Фенербахчеа, никога није оставио равнодушним.

Даме и господо, Перо Антић. Уникатан и у свим сферама живота без длаке на језику.

"Као клинац сам три пута недељно играо фудбал. Кошарка је дошла сасвим случајно. Брат је са другаром кренуо на тренинг, позвао ме, а ја прихватио, ни сам не знам зашто. Једноставно, више сам волео фудбал. Убрзо су кренули проблеми, тренер ме није стављао у тим, па се три месеца нисам појављивао у клубу. Не стављаш ме? У реду, нећу да долазим. Звали су родитеље, а пошто је отац Зоран био кошаркаш и знао како то функционише говорио ми је да ћу сам да сносим последице", почиње причу за МОЗЗАРТ Спорт македонски горостас.

И, како сте се изборили са новонасталим проблемом?

"Знате како, порастао сам и почео да закуцавам. Мотивисало ме је да будем бољи од старијих, да им се смејем у лице. А после... Они те јуре, а ти бежиш".

Да ли је тако било и на почетку професионалне каријере?

"Није, није... Уозбиљио сам се. Мада је у том периоду било других проблема. 'Навукао' сам се на телефоне... У АЕК-у нисам имао за хлеб, али сам куповао три мобилна телефона месечно".

После епизоде у Атини уследио је, како сам истиче, најлепши период кошаркашког живота. Црвена звезда и Београд...

"Провео сам две прелепе године у Србији. Уживао сам! Волим Звезду, чак сам јој опростио дуг од 68.000 евра. Тачније, нисам опростио... Нису ме ни питали. Када сретнем људе из клуба, у шали их питам шта се са тим дешава, а они као да имају спреман одговор - ма, то је застарео случај", смеје се Перо не скривајући колико су му драги људи са којима је сарађивао.

Стижете ли да пратите утакмице Црвене звезде?

"Радоња (Дејан Радоњић, прим. аут.) ради оличан посао. Створена је хемија, војска је иза њих, озбиљан је то тим. Поготово када игра у Пиониру. Прошле године сам са Фенером гостовао у Арени, и није то - то. Нема тог притиска. Пионир је мајка и Звезда би сигурно имала више победа да је стално ту домаћин. (Луиђи) Датоме је, на пример, објашњавао саиграчима да долазимо у историјску дворану, потпуно другачију од свих осталих у Европи".

Толико смо пута слушали о Звезди... А Партизан?

"Никола Пековић ми је пријатељ, Џилета (Александра Џикића, тренера црно-белих, прим. аут.)поштујем, био је и селектор македонске репрезентације. Ради невиђене ствари са тимом који има. Увек сам говорио да нема добре Звезде без доброг Партизана, и обрнуто. Прве свега сам звездаш, следи Олимпијакос, па све остало. Рецимо, када је Партизан играо против Олимпијакоса на Фајнал фору у Паризу, окупили смо се тадашњи саиграчи из Лукоила Марко Цветковић, Славко Стефановић и ја. Навијали смо за црно-беле. Некако, мерак ти је да гледаш лепу кошарку, добру хемију, свој народ...".

Када смо већ код Ф4, какав је осећај освојити Евролигу?

"Као и сваки други трофеј. Вратили смо се у Атину, а луди Грци одмах 'фу*к Еуролеагуе, фу*к Панатхинаикос. Све брзо прође, нема времена за славље. Али, онда је дошла национална титула после 15 година. Е, то је био спектакл. На прослави сви долазе са супругама и девојкама, а ја са Пецом, другаром и власником Ботишке, мог омиљеног кафића у Београду".

Има ли "боцкања" у табору Фенера, с обзиром да су ту и некадашњи чланови београдских вечитих?

"Како нема... Са једне стране Жоц, Богдановић и Весели, а са друге Калинић, Бата Зимоњић и ја. Замислите, Богдан и ја у истој соби, цимери. Све вам је јасно".

Нови формат Евролиге делује исцрпљујуће. Како се носите са тим?

"Ја сам матор човек. Напорно је! Систем такмичења је другачији у односу на претходне сезоне, али колико год да ти се свиђа или не свиђа, мораш да испуниш захтеве генерала".

Генерала?

"Жељка, наравно. Јединствен је. Пикасо, ја га тако зовем. Уметник који има своју филозофију рада и због тога је најбољи".

Колико је тешко испунити захтеве најтрофејнијег стручњака на Старом континенту?

"Шта ви мислите? Сваки тренинг, видео... Свакој ситници се поклања пажња. Ништа се не препушта случају. Жељко лепо каже да мораш да знаш шта радиш, која ти је улога и да будеш концентрисан, јер то издваја велике клубове од осталих".

Годинама уназад боје истанбулског гиганта бране велике звезде. Да ли има сујете?

"Нема, ту је Жељко. 'Исече' ти ту особину на првом тренингу. Не смеш превише да се издвајаш, бићеш трн у оку. Мора да постоји хемија, да се зна које ти је задужење. Пуно ега има у Европи, а просто, неко мора да игра одбрану. Не могу да буду четири најбоља стрелца у екипи. Зато сам и дошао да играм за Жоца, зато што је уникатан. Сећам се, за минут и по смо се договорили".

Како "убијате" време у Истанбулу?

"Нема превише слободног времена, али се ми Балканци трудимо да предах искористимо да се окупимо, дружимо... Сигурно нисте знали да Мелих (Махмутоглу) разуме српски. Пореклом је из Новог Пазара. Уме и да проговори, можете и да претпоставите шта - јеб... (ха-ха-ха). Породица ми је у Скопљу, па сам недавно купио мачку. Није лако вратити се у празан стан. Зато сад има ко да ме дочека, "ћеркица' Леа. Ја њој шта радиш мацо, она мени мјау, мјау... Видим да ме разуме, помазим је, изгрлимо се... Волим животиње, све осим змија и ајкула".

Постоји ли бојазан од све учесталијих терористичких напада у Турској?

"Не пратим толико, али чујем. То је увек актуелна тема. Жао ми је што гину невини људи. Ако се сам не чуваш, наје**ћеш, ако превише размишљаш о томе, постаћеш параноичан".

Завршили сте у Фенеру после две успешне сезоне у Атланти. Чак сте били и учесник Ол стара?

"Видите докле је дошао НБА када сам ја стигао на Ол стар, и то као најстарији руки".

Да ли могу да се упореде најквалитетнија лига на свету и европска кошарка?

"У НБА је све подређено томе да играч буде срећан, док у Европи када изгубиш утакмицу одмах буде нервозе. Нарочито у великим клубовима попут Фенера, Звезде који имају велику навијачку базу. У Сједињеним Америчким Државама је све бизнис. Изгубили смо 14. утакмицу узастопно, а тренер у свлачионици коментарише како смо урадили неке позитивне ствари.  Ја га гледам и не верујем шта прича човек. Такође, када одемо на гостовање, дан пред утакмицу седимо у холу хотела, а стручни штаб нам сугерише где да изађемо, где је добра клопа, провод. Замислите да ја око поноћи скоцкан излазим из хотела и сретнем Жељка... Он да ме пита где ћу, а ја му кажем да идем у провод. Не иде...".

Велику пажњу америчких медија изазвао је "инцидент" са Леброном Џејмсом, једним од најбољих играча данашњице?

"У финалу Истока се залетео да закуца преко мене, а ја то не дозвољавам. Сине, ја сам старији, не можеш то да ми радиш. Да се вратим у Европу, па да се спрдају на мој рачун. Једном приликом сам кренуо да изблокирам Леброна, али сам помислио 'пусти га, види како изгледа уживо када Краљ закуцава'".



Македонија без вас није успела да избори визу за Евробаскет 2017. Да ли размишљате да седнете у председничку фотељу и вратите селекцију на прави пут?

"Не, никада. Не желим да будем председник, а да играчима не могу да омогућим нормалне услове. Јавно нападам људе у Савезу и сугеришем им да то што муљају са стране, најлакше могу да оперу преко спорта. Пензионисао сам се 2013. године јер нисам желео да заузимам место талентованој деци. Није мени проблем да узмем 20 шутева, али треба деца да стасају. И сад, после свега, мене председник пљује и говори како је мени дато толико тога".

Не плашите се да овакве изјаве могу да наиђу на осуду македонске јавности?

"Немам чега да се бојим. Створио сам име и презиме, нисам ништа украо, нити сам коме наудио. Постоје људи који ме воле и који ме не воле. Завидни су када нешто поштено стекнеш. Типично балкански. Југословенска школа".

Спуштање лопте "скоком" у приватно двориште и неформални разговор о аутомобилима подсетио је искусног крилног центра на догађај доживљен "преко баре".

"Једном приликом смо Радуља (Мирослав Радуљица, прим. аут.) и ја у Милвокију ишли на вечеру. Дошао је по мене у Мини морису, паркирамо се и сад замислите две брадате гориле које излазе из аутомобила (смех). А Радуља колико воли Харли Дејвидсон... Цео стан му је био натрпан деловима мотора. Ужива у томе.... Много добар лик".

Тетоваже су незаобилазна тема када сте ви у питању…

"Волим их, али нисам завистан. Ево пет, шест месеци ништа нисам истетовирао. Све што ми значи у животу имам на телу. Ускоро ће само на задњици да буде слободног места (ха-ха-ха)".

Телефони су, били и остали, велика страст.

"Ниједан до сада нисам бацио. Недавно сам купио један од првих модела Сони ериксона и Нокију 3310. Сећам се тих времена када су били чудо технике. Изнервира те неко, ти телефон у зид, после само склопиш и све ради нормално".

Сакупљате ли дресове клубова у којима сте играли?

"Имам све сем АЕК-овог. Срећом, знам човека коме сам га поклонио, па сам га замолио да ми врати. Само тај жути фали. А није било лако сачувати их, нарочито када сам потписао за Атланту. Цела Македонија ми је тражила дресове. Путем мејла, месенџера… За другара, па његовог другара… Аман људи, не штампам ја дресове. Чувам и лопту са којом смо играли финале Фајнал фора у Лондону. Чим се утакмица завршила, ставио сам је испод мајице".

Рођени сте истог дана као и ваша супруга Ружица?

"Она је старија годину дана, ухватила ме на фору", наставља Перо у свом стилу и као из топа даје одговор на питање који му је најдражи поклон који је добио од лепше половине: "Троје деце (Лука, Павел и Петар) Све материјално се брзо заборави. Сат добијеш, ставиш га у фиоку...".

Размишљате ли некада о завршетку каријере?

"Дођу тренуци када ти је свега преко главе, мада сам превише искусан да бих олако пресекао. Прочитао сам скоро да се Пабло Приђони пензионисао. Па ти кренеш да размишљаш о томе, види Приђони окачио патике о клин… Новац који зарађујеш као врхунски спортиста тешко да можеш да зарадиш легалним послом. Једино да будеш дилер дроге, криминалац... Друго, још се смејем, уживам док играм. Када сам почињао отац ми је дао најбољи савет - играј док уживаш у кошарци, када осетиш да је радиш, пензиониши се", подвлачи црту Антић у разговору за наш портал.

Настави да се смејеш...

Извор: моззартспорт