Интервју - Кошаркашки развојни пут Огњена Кузмића...
Од копачки број 51, несуђеног машиновође и анемије, бициклом преко финског снега до Звездиног јунака! Нестваран спортски и животни пут једног од најбољих скакача Евролиге и новог миљеника присталица српског шампиона.
Кошарка 21.01.2017 | 23:15
Али…
Да би дошао до овог момента, Кузмић је морао да прође ситуације о којима се мало зна. Морао је да буде неуспели штопер у локалном фудбалском клубу, да научи кошарку тек у 16. години, да вози локомотиву на школској пракси, да “тера” бицикл по финском снегу, да се избори с анемијом и недостатком гвожђа, па са самим собом. Што је и најтеже.
Тај целокупни пут пречешљао је у интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт, у којем сазнајте кроз шта је све Огњен прошао и шта је све доживео док није постао први центар Црвене звезде и један од најдоминантнијих скакача у Евролиги.
Све је почело фудбалом.
"На овдашњим просторима чим почнемо да одрастамо, фудбал је спорт број један. Тако сам и ја почео. Са 11 година сам кренуо да тренирам у локалном клубу, у селу поред родне Грабовице. Био сам висок, мало спорији... Тада сам већ имао преко 190 центиметара. Огроман када погледам на остале, а-ха-ха. Играо сам штопера, задњи играч увек. Шта ћу, не могу у напад. Није ми баш ишло као у кошарци. Замислите штопера са бројем копачки 51, који сад носим. Не бих могао ништа. Изгубио бих се", почео је Кузмић причу на вероватно неочекиван начин.
Присетили смо се да је било добрих фудбалера са висином преко два метра, примера радиНикола Жигић. Али Кузмић није имао толико талента.
"Добро, Жига је био озбиљан играч. Ја сам се слабо снашао. Никада нисам дао ниједан гол на утакмици. На тренинзима се некад нешто и десило. Из корнера кад убаце", описао је Кузмић уз осмех своје прве спортске кораке.
Потом је уследио одлазак из Грабовице у Добој, где је пошао у средњу школу. И ту долази до првог сусрета с кошарком.
"Када сам кренуо у школу у Добоју, упознао сам тренера. Он је видео моју висину, тада сам већ имао 204 центиметра и то је са 15-16 година мој први контакт с кошарком. Пре тога нисам пратио, нисам имао везе с кошарком. Било је то доста касно за кошарку, нисам знао ‘шутат’ лопту. Ништа, баш ништа нисам знао. Било је зезнуто. Тако сам две године играо, учио полако и после отишао у Борац из Бањалуке. Ту сам био шест месеци, али нисам играо за први тим, већ за јуниоре. Сналазио сам се, није то још било ништа озбиљно. Нисам још био спреман да играм".
Кузмић ни у тим моментима није знао да ће бити професионални кошаркаш. Прве две године средње школе је завршио редовно, а друге две ванредно. Иначе, уместо репрезентативног центра могли смо да добијемо врхунског машиновођу. Кузма је ишао очевим стопама и уписао смер - техничар железничког саобраћаја.
Какав би Кузмић био машиновођа?
"Био бих озбиљан, то би била прича, а-ха-ха. Отац ми ради на железници, тако да сам и ја одлучио. Имао сам додира са возовима. Ишли смо на праксу, неку, нешто. Возио сам. Није било мртвих, срећа, нисам излазио овамо. А-ха-ха. Били смо иза на неком депоу, ту имаш доста тих колосека. То је баш за праксу. Возио сам нормалну локомотиву, путничку", присећа се Кузмић.
Вратимо се на кошарку. После Борца уследила је проба у Олимпији. Неуспешна. А за све је крива анемија.
"Одем ти ја потом у Љубљану. Био сам тамо два месеца. Е сад, они су ваљда били задовољни, међутим лекарски преглед који сам урадио није био у реду. Имао сам анемију, недостатак гвожђа у крви. Било је најбоље да не тренирам више. Имао сам око 17 и већ 18 година. Није ме то много погодило, зато што у тим тренуцима нисам видео да могу да направим неку каријеру. То је већ касно. Размишљам - добро, вратићу се у Добој да завршим школу и да здравље поправим колико може да се поправи".
Поправљање крвне слике је трајало шест месеци. Огњен је имао већ 18 година. Није било превелике шансе да успе… Ипак, прича иде даље.
"Успео сам то да решим за пола године, колико-толико. Био је ту тренер из Добоја Златан Прешић, који је радио у Финској. Каже - кад већ идеш ванредно у школу, хајде онда горе да одеш, да видиш. А Финска је тек озбиљна прича, а-ха-ха", наговестио је Кузма оно што нас чека.
ЈЕДИНА ФИНСКА РЕЧ КОЈУ САМ НАУЧИО ЈЕ - КИТОС. ЗАТО САМ ЈЕ И НАУЧИО
Одлазак у потпуно непознату земљу, док (још) не говори енглески, а камоли фински.
"Ту прву годину сам био у Корихајту. То је клуб. А место је Усикаупунки. Требало ми је месец дана да научим да га изговорим, а-ха-ха. Нисам знао ни енглески. Али имао сам још једног колегу из Добоја који је већ био горе и знао је енглески. А фински - најтежи језик на свету. Знао сам само једну реч. Хвала се каже - китос. Због тога сам је и научио, а-ха-ха”, каже Кузмић.
Наравно, у тако хладној земљи и чудној када је кошаркашки избор дестинација у питању, време које је провео тамо није могло да прође без разноразних анегдота.
“Дали су нам бицикле, мом пријатељу и мени, да се возимо на тренинг. Преко лета. Е сад, август, септембар и октобар - може. Али већ новембар и децембар… По снегу… Лакше би било санкама. Ето, возим се преко снега и леда на тренинг, не знам језик, само хвала. Доста, шта ћеш више. И тако прве године. Тада нисам играо у првој лиги, већ за јуниоре. Е онда после те сезоне одем у другу лигу на позајмицу и ту је био наш тренер Ненад Стефановић. Ту је било лакше, почео сам мало да играм. После две године вратио сам се у Челик, у Зеницу. Прва лига БиХ. Ту нисам лоше одиграо. Већ са заволео кошарку, ушла ми је у крв”.
НБА ДРАФТ САМ ПРЕСПАВАО, НИЈЕ БИЛО ИНТЕРНЕТА У ГРАБОВИЦИ
И тек онда идемо у неке кошаркашки озбиљније земље…
"После Зенице, отишао сам на пробу у други тим Уникахе. Имали смо турнире, ишли у Кину, били су задовољни. Играо сам другу сезону и тада су одлучили да потпишем за први тим. Они су тада већ формирали екипу, Репеша био тренер, Перовић на центру. Та позиција је била попуњена. Ишао сам на тренинге, тада су били Фриланд, Гарбахоса... Велика имена у кошарци. Потписали су са мном и онда ме послали на позајмицу у Хувентуд. Одиграм добро и онда иде драфт".
А драфт... Гарантујемо да нико никада није чекао резултате као Огњен Кузмић.
"Долазили су из Голден Стејта, гледали ме на пар утакмица. Када сам знао да долазе, мало сам се више трудио. Хајде, хајде, хајде… Био сам ја код њих то лето, али нисам играо, био сам повређен. И онда драфт. Нисам уопште очекивао. Нисам размишљао шта ће бити. За време драфта био сам код куће, у Грабовици. Спавам. Пробудим се ујутру и ето - драфтован сам. Супер. Није интернет тада био толико добар, поготово по селима. И онда су ме звали телефоном. Било је суперишка. После Финске и свега, размишљам - далеко сам догурао!”
Ту га је чекао потпуно други свет од онога што је до тада знао и видео.
"Потписао сам за њих. Није то други свет што се тиче кошарке, већ други свет иначе. Све је другачије него овде. Већ сам тада знао језик јер сам и у Шпанији научио. Знам и мало шпанског. Да разумем тренера и тако даље. Био ми је и Недовић ту прву сезону, па смо се дружили. У развојној лиги сам доста радио са Кејсијем Хилом. И он и његов помоћник, Џејмс Андрешевић, радили су са мном. Јесте презиме с ових простора, али није знао језик. Његова бака је из Хрватске. Он ми је доста помагао. Ту сам се боље снашао него у првом тиму".
У првом тиму није превише играо. Али Стеф Кари, Клеј Томпсон и остале звезде на њега су оставиле веома добар утисак.
"Нисам се наиграо. У предсезони моје друге сезоне сам одиграо против Клиперса 29 минута. То ми је било највише. А Кари и Томпсон? Ни ја нисам знао шта да очекујем од њих, али то су стварно нормални момци. То ми је доста и помогло. Био сам у екипи где су нормални момци. Кари је баш те сезоне уништио све. А на тренингу исто као и на утакмицама ради. То је за њега ваљда нормално. Није ваљда, већ - јесте нормално".
ЈЕДЕ ЛЕВОМ РУКОМ, ПИШЕ ЛЕВОМ, ШУТИРА ДЕСНОМ. БАКА КОВИЉКА ВЕОМА ВАЖНА ФИГУРА У ЖИВОТУ
Иако је на терену, било да се ради о фудбалском или кошаркашком, класичан дешњак, Кузмићу осталим животним потребама користи искључиво леву руку.
"Да, једем левом руком, пишем левом, али играм десном. Знате, да сам почео раније да тренирам, онда бих вероватно шутирао левом. Закаснио сам, па овако научио. И када сам играо фудбал, шутирао сам десном ногом. Измиксовао сам све", каже кроз осмех Огњен.
Код проблема са анемијом имао је велику подршку његове покојне баке Ковиљке.
"Да, то је мајка од мог оца. Одрастао сам уз њу. Она је била велика подршка када се десило то са анемијом. Био сам на гостовању, док сам играо у Америци, када је она преминула. Посветио сам јој тетоважу", емотивно је прокоментарисао Огњен.
Када смо код тетоважа. Кузмић их има више.
"У Шпанији сам истетовирао имена сестре, оца, мајке. Имам и сидро. А и ове две на руци. Једна представља ‘Бика’ - мој хороскопски знак, а друга је слово ‘Т’ од Томиша. То ми је супруга. Пошто не могу да носим нон-стоп бурму, па сам истетовирао. Томиша је Американка, упознао сам је прве године док сам био тамо, овог лета смо се венчали".
САЛЕ МЕ ЈЕ ЗВАО У РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ, ДА ДОЂЕМ ДА ВИДИМО ДА ЛИ МОГУ ДА ИГРАМ
Репрезентација је стигла касније. Прво, не српска… Кузмић је прво отишао на припреме БиХ када је добио позив, али је брзо отишао. Потом је уследио позив Србије и све се завршило баш како је требало.
"Отишао сам на припреме БиХ, али тада уопште нисам на тренинзима учествовао. То је 2012. или 2013. година. Био сам са стране, Ацо Петровић је био селектор. После седам дана одлучио сам да напустим, да одем да тренирам индивидуално. И тако, следеће године ме је позвао Сале. Да дођем на припреме да видимо да ли могу да играм или не. Међутим, те прве године сам био повређен и дошао сам само да се упознам са екипом. Био сам два-три дана. Следеће године сам дошао, радио, био сам без екипе јер је Голден Стејт повукао уговор. Већ после пар дана тренирања Сале је преузео Панатинаикос, разговарали смо и понудио ми је да будем ‘бек ап’ Радуљици".
Кузмић је поново у Европи, нови клуб, велика очекивања и олакшавајућа околност у видуЂорђевића, Радуљице и Павловића. Али онда - откази, Кузмић је платио цех “гурања” младе грчке звезде Јоргоса Папајаниса.
"Огроман клуб. Очекивања, притисак, све. То већ свако зна. Имао сам среће што је био Радуља, што су били Павловић, Ђорђевић... Када је он добио отказ, онда су и мене и Павловића отерали. Нико не воли да добије отказ, али добра је ствар да се тако нешто у животу догоди, да ли пре или касније. Што пре то боље, испало је добро. Папајанис је талентован дечко, стварно, само треба да се развије како треба. Не знам шта је било ту, али знамо како се завршило".
Рад са Ђорђевићем је био од немерљивог значаја за једног од најдоминантнијих центара Европе у овом тренутку.
“Сашин позив ми је доста помогао, јер играо сам НБА, али нисам био неко познато име. То је све променило. Радио сам са њим и са осталим тренерима, пре свих са Гораном Бједовим, са којим сам радио и прошле године у Панатинаикосу. Ако бог да, надам се и позиву на Евробаскет, само здравље да послужи”.
Да није било тог отказа, вероватно сада не би било овакве сезоне у Црвеној звезди.
“Кад сам завршио са Панатинаикосом, одлучио сам да одиграм летњу лигу. Кад је ту било готово, постојала је прича да са неком од НБА екипа потпишем уговор, али да не буде гарантован. Мени у том тренутку то није одговарало. Требало ми је негде да се задржим дуже и да играм, као што је случај овде где сам добио уговор на три године. У породици су сви звездаши, ујак, отац… Баш сви, отуд и ја”.
Како је дошло до контакта са српским шампионом?
“Агент Делић ме је назвао и рекао да је причао са Човићем и Радоњићем. Најважније је да те тренер жели, јер ако те тренер не жели, онда џаба све. Прихватио сам, Београд је у питању. Овде сам први пут био са репрезентацијом и давно када сам долазио у амбасаду за финску визу. Само зато сам дошао у велики град, а-ха-ха”.
Коментари звездаша у први мах нису били нимало позитивни, али се убрзо све окренуло.
“То је добро, боље одмах на почетку лоше, па после да буде добро, него да на почетку буде позитивно, па после негативно”.
Пре неколико кола си пребацио комплетне бројке из прошле сезоне, а тек је прошла половина сезоне у Евролиги. Шта је тајна ове невероватне играчке експлозије?
“Када сам добио тај статус, да сам први центар, да имам, не сигурно место, већ поверење. То ми је доста подигло самопоуздање. И тај стил игре што играмо. Јесмо одбрамбена екипа, али у нападу се никад не зна, сваку пут неки други играч може да решава. Снашао сам се, ту је Јовић, доста је лакше играти. Свима, не само не мени”.
Колико је тешко навићи се на притисак који са собом носи Звездин дрес.
“Слично је као у Панатинаикосу, у питању су велике екипе са великом историјом, одличним навијачима. Не ради се о неким обичним екипама, па да те не занима како ћеш да одиграш. Желиш да се докажеш, посебно након онакве сезоне. Притисак и сам себи ствараш, најтеже је изборити се са самим собом. Тренер ми је доста помогао и саиграчи. Поготово кад сам имао таква два претходника као што су Боби и Цирбес, то ти буде и притисак, али и додатна мотивација”.
НЕ ПРАТИМ СТАТИСТИКУ, САМО ДА ПОБЕДИМО ШТО ВИШЕ
Оно за шта је Кузмићу требало свега неколико месеци, његови претходници су чинили тек у другој сезони. Ипак, Звездиног садашњег центра не занима то што је у овом тренутку трећи скакач Евролиге.
“Не пратим то, само резултате. Дај да победимо што више. Тешко је било размишљати шта ће и како ће бити, као и очекивати да ћемо имати овакав скор у Евролиги. Није се баш очекивало… АБА лига је приоритет, да се уради најбоље и проба да се освоји. Евролига је била на неком другом месту. У том тренутку нико није размишљао шта ће бити. За разлику од прошлих сезона, сада као да си одмах ушао у ТОП 16”.
Сви добро знају како се завршио последњи напад Фенербахчеа у дворани Александар Николић. Екпе Јудо је добио блокаду од нашег саговорника, али се чинило да су гости намеравали да креирају акцију за Богдана Богдановића, који је немилосрдан у таквим ситуацијама.
“Нисмо знали ко ће завршавати акцју, него је било - хајде да одиграмо, да правимо фаул имамо два разлике. Да одиграмо одбрану, па шта буде-буде. За Богдана смо знали какав је шутер, па мало да га притиснемо, и ја сам извршио притисак, спустио се доле и завршило се како се завршило”.
Ипак, блокиран је један од најбољих центара на Старом континенту и то у онаквом тренутку.
“Није да немам осећај, него се то тако брзо дешава, некако сам стигао, одиграли су пик ен' рол. Било је да одиграм одбрану па шта буде. Нисам у том тренутку имао осећај, видео сам да је Симоновић отрчао са лоптом и када се све завршило било је лакше. Била је тешка утакмица, једна од најтежих коју сам одиграо у каријери. Баш је било исцрпљујуће”.
РЕАКЦИЈА ПОСЛЕ БЛОКАДЕ – ДОБРО ЈЕ, ПОБЕДИЛИ!
А онда експлозија у београдском храму кошарке. Шта си тада помислио?
“Победисмо, добро је. Како су сви скочили, ја рекох – добро је, победили!”
Дејан Радоњић захтева максимално пожртвовање од првог до последњег тренутка, не само утакмице, већ и тренинга.
“Па да, да бисмо били на оваквом нивоу мора да буде концетрација на нивоу”.
Огњен признаје да је у последње време почео све више да закуцава и напомиње да је долазак Диона Томпсона у значајној мери помогао центарску линију и ојачао комплетан тим. Оно што је нас интересовало јесте то да ли му већи мотив на терену представља када игра против највалитетнијих центара Европе?
“Мислим да је подсвесно концетрација на већем нивоу, да се више усредсредиш када играш против таквих играча. Мада, искрено ја не размишљам о томе, против сваког идем максимално. Најтеже је играти против Радуљице и Томића, који су технички изузетно потковани, њих двојица су мало тежи од осталих”.
БАСКЕТ СА ЗАТВОРЕНИЦИМА У САД
Током боравка у САД имао је занимљива путовања, али није посетио једну жељену дестинацију. А то је посета чувеном затвору на острву Алкатраз.
"Покушао сам, али нисам успео. Пошто треба карте да се наручују, тај брод иде једном или два пута дневно. Наручиш данас карту, али идеш тек за месец дана".
У једном другом затвору је присуствовао занимљивој кошаркашкој представи.
"То је Сан Квентин, у питању је активан затвор. Било је то у склопу акције ‘НБА Царес’. Ту тренери и генерални менаџери играју против затвореника, а играчи гледају. Затвореници су били ту са нама, то је један од најозбиљнијих затвора у САД".
И како изгледа када се дружиш са озбиљним затвореницима?
"Кад ти причаш са њима, они су нормални, а сад, шта се ту крије иза… Није било свеједно”, уз осмех ће Кузма.
СПАВАЊЕ НА АЕРОДРОМУ БОЉА ОПЦИЈА ОД ЛЕТЕЊА АВИОНОМ
Током каријере се надограђивао као играч и то још увек чини, али је стекао фобију од летања. Један од најзаслужнијих за то је и негов доскорашњи саиграч у Панатинаикосу је Саша Павловић.
"Имам страх од летења. Није то било одувек. Имао сам пријатеља у развојној лиги Мориса Бејкера. Када је био на колеџу, летели су са два авиона. Њихов је стигао, али је други пао и сви су погинули. И кад смо почели заједно да летимо, чим почне турбуленција, њему није свеједно, зноји се човек… И ту мало-по мало, мало-помало и мени није свеједно. И прошле године, ето где сам ја дошао, код Павловић Саше… Ми заједно седимо, само мало почело да тресе при полетању и готово. Он галами на мене, ногом ме ту нешто, ја рекô полако… Сад кад летим, фрка је нон-стоп. Седим, неко прича нешто. Остали спавају, пробуде се и ништа".
Чак је и чувено спавање на аеродрому у Казању било боље од летења челичном птицом.
"Спојио сам две клупе, и онда нека дијагонала. Баш су биле муке, али рекох - нека нас овде, боље, сигурније је", рекао је Кузмић и додао да је док је било лепше време волео да прошета са супругом до зоолошког врта, Калемегдана, прочита неку књигу или погледа филм.
Приви комшија им је Чарлс Џенкинс, али и редовни Кузмићев сапутник до тренинга и назад. Да ли си успео да га научиш неку песму на српском језику?
"Ја сам на другом спрату, он је испод мене на првом. Идемо заједно на тренинг. Неће ништа да научи, само своје слуша. Кад он вози, онда он пушта музику, кад ја возим, онда ја".
Ускоро ће и вечити дерби у којем ће Партизан бити домаћин. Како упредити наш и окршај грчких великана.
"Слично је, то је дерби, за то се живи, то сви гледају. И тамо имаш оне који навијају за Олимпијакос, оне који навијају за ПАО и то је то. Једино што је можда сигурније што су само домаћи навијачи ту, не мора толико да се брине за сигурност. Али је наравно овако атмосфера боља".
С обзиром да ће дерби бити одигран у 21. колу, Звезда би могла да има прилику баш тада да постави нови рекорд АБА лиге. Мотивисана ће бити оба тима.
"Хоће, хоће, али да прво да добијемо Игокеу и Морнар, па о томе да размишљамо", закључио је Кузмић.
Комплетан спортски живот на длану доброг и поштеног дива Црвене звезде, Огњена Кузмића.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар