Анализа: Дамино ново одело - Јуве, опет си бољи од свих!

Зар прва крива линија не подсећа на положај тела Мишела Платинија тик пре него што ће додати лопту, зар она друга дужа линија није висока и права као Зинедин Зидан који сагледава терен? Закривљење на дну, то вам је продор Павела Недведа и, још ниже, Омар Сивори...

Фудбал 21.01.2017 | 00:00 Мишљења су, кажу, као задњице – свако има макар једну. Нека су мишљења, баш као и неке задњице, крајње дискретна. Нека друга, откад је света и века, а посебно откад је интернета, буду врло нападна и не либе се да вам покажу своју величину и значај.

А као да је свака задњица која је икада одгледала макар пет минута неке фудбалске утакмице јуче дала своје мишљење о вести која је обележила дан више него било који гол, потез, свих милион лоптица на Аустралијан опену и флертовања људи који воде ову земљу са неким будућим ратним сукобима.

Нови лого Јувентуса – представљен, стицајем околности, у Милану, што су многи коментатори (правилно) оценили као недопустиво; у Милану је седиште те дизајнерске куће која је била задужена за нови лого (у овом тренутку текста још га нећемо назвати грбом), у Милану је седиште и читаве моде овог света, а о моди и модерном данас причамо, но ипак нема смисла да то не буде у Торину – изазвао је у читавом свету усиљени марш задњица под пуном ратном опремом, тастатура набаждарених да испаљују рафале као лажљиви таксиметри београдских возача.

КАЛЧОПОЛИ ЈЕ ОДАВНО ПРОШАО, ОНИ КОЈИ НЕ ВОЛЕ БЈАНКОНЕРЕ СЕ ПОНОВО СПРДАЈУ

Да, у оном минималистичком дизајну који израња на крају сјајног спота, а на који су посебно били поносни председник Андреа Ањели, те Бепе Марота и Павел Недвед, многи су учитали све најгоре што данашњи фудбал има да понуди; онима који не воле Бјанконере то је био повод да им се најзад имају због чега спрдати, јер Калчополи је био баш давно, мада га ти неће заборавити кроз колику год катарзу да прође добродржећа маторка из Торина, а они који их воле осећали су се изданима, као да то више није њихов клуб...

Уз ризик да се армија мишљења устреми и на мене, понудићу контрастав: управо су сви они који су били забезекнути и запрепашћени, управо су сви они који не могу да схвате шта се дешава и где то иде овај спорт, управо су они најжешћи пасдарани “модерног фудбала”, иако то уопште не капирају.

Ти људи, рецимо, не знају или се праве да не знају да је промена грба била као “добар дан” током читаве историје ове игре, а да нису биле ретке ни радикални резови попут овог потоњег миланско-торинског.

И сам Јувентус је пролазио кроз најмање туце “редизајнова” (мада нисмо сигурни да се то тада тако звало): једног дана на грбу би био бик, другог пута би се појавио један други копитар, неко време грб је био облика на који смо навикли, да би 1979. на дрес била налепљена разиграна зебра, без икакве ознаке (три године касније, после “скудета” 1982. добиће и друштво, златну звездицу), скроз модерна за то време, јер је подсећала на оне дечје лењире и сликовнице који мењају облик у зависности од угла из којег их гледате, и усталила се толико да је сачекала чак и Михаела Лаудрупа.

Јувентус данас има стилизовано слово Ј, а да ли коментатори знају, или им се то не слаже с тезом, да је у исто време када је за Јуве играла зебра њихов велики ривал Милан имао грб у којем је било само слово М са неким лоше нацртаним лавом изнад њега (дакле, није имао никакве везе са грбом Милана који данас знате), док је Интер отелотворавала она већ чувена “змијица”?

Није Јувентус усамљен, понављамо, и сваки велики, па и сваки мали клуб играо се са својим идентитетом.

Зашто? Јер је то и тада било сасвим нормално, јер се мењао фудбал па што се не би мењало и његово одело: током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих, подсећа и један текст у Гардијану, енглески су клубови правили радикалне резове готово сваке сезоне, са све измишљеним латинским цитатима, још измишљенијим митским бићима и жбунастим растињем које би уоквирило читаву причу, само да би се осушило и нестало већ догодине.

МОШТИ МОДЕРНОГ ФУДБАЛА

То нико – а нећемо ваљда навијаче из шездесетих и седамдесетих оптужити да су били “фор модерн фоотбалл”? Или треба, реците нам хипстери, да се вратимо у доба када је фудбал био на нивоу амебе, бичара и трепљара, па да будете задовољни и да кажете “то је то”? – али баш нико није схватао превише озбиљно, нити су се на стадионима диљем Британије, Иберије и Апенина потписивале петиције и састављала протестна писма која би почињала са “Оснивачи овог клуба данас се преврћу у гробу...”

Природно. Јер су тадашњи навијачи схватали да је важна суштина, а не форма. Игра није била глобализована и није сваки клуб стигао до последњег педља ове планете, до средишта Сахаре и Атакаме и унутрашњости активног вулкана, па су фанови били идентификовани са својим тимом без обзира на то како се зове стадион, ко је газда или какав ће детаљ бити изнад срца капитена и најбољег стрелца. Старе везе биле су много снажније, кретале су од локала, и неки појавни моменти као што је лого нису били неопходан адхезив.

Данас се навијачи хватају и за ситнице – сетимо се Евертона и фртутме о томе да ли је кула принца Руперта понижена последњим редизајном, иако се она дуги низ година није појављивала на дресу ни на стадиону, већ је веселих седамдесетих, уместо грба, Евертон имао извезена само три слова, ЕФЦ, док им се супротстављао онај велики Лидс са стилизованим ЛУ унутар неке плаво-жуте лопте – успаничени да ће им још једна промена ресетовати и оно мало конекција које имају са клубом који воле, и са игром која постаје окренута прво заради, па тек онда историји, о лепоти и радости трибине да и не говоримо.

То је сасвим погрешно: мошти породице Ањели, као и свих других великих председника, сасвим су у реду и на свом су месту, хвала на бризи, и да могу да причају, рекли би вам да се не узбуђујете, и можда вас сасвим лепо оповргли – бити “агаинст модерн фоотбалл”, рекли би вам, не значи ратовати (ако вам је до унапред изгубљених битака) против форме, већ против суштине. Против потирања историје и настанка “франшиза”.

Али макар се Јувентус не може оптужити да не пази на традицију.

Макар је Јувентус превелики клуб да би себи дозволио да га уздрмају коментари незадовољника. Макар Јувентус, највећи клуб у Италији, којег воле на југу и више него на северу, зна да је класа вечна.

Стара дама је превише искусна да би се обазирала на оне који мисле да је толико важно на ком стадиону играш (сем ако ти тај стадион не даје предност, као несрећни Деле Алпи) и шта господин чије љутито лице обасјава монитор мисли о томе што се госпођа одлучила на фејслифт.

Јувентусу је, погледајте његову историју, у опису посла да задаје стандард. Да види оно што други не виде. Да каже оно што други не смеју. Да буде најбољи. Најнапреднији. Најмодернији. Да иде пре свог времена. И више: пре сваког времена.

То није његова одлика, то је његова дужност.

Аха, ту смо, океј, Прелевићу, доста си паламудио, хајде ти нама лепо реци шта ти стварно мислиш о овој накази, добацује нестрпљиво мишљење из задње клупе, лепо си ти то све сложио и убацио толико филозофије да си се запетљао као пиле у кучине, али хајде, искрено, да ли је теби ово, ово што изгледа као да га је за пола сата нацртао ученик трећег разреда основне школе, у фрци да не добије кеца из ликовног, а они нам продају беле бубреге за црвене бубреге и причају о процесу који је трајао годину дана, да ли је теби ово стварно океј?

Естетски, да, ово је најзад повратак великом италијанском дизајну (мада ће злобници рећи да је компанија која стоји иза клуба направили најружнији аутомобил свих времена “фијат мултиплу”, те да немају право гласа када се ради о имиџу), прелеп, елегантан, минималистички, као поглед у будућност.

Наравно, то и даље не значи да је прикладан да буде амблем једног фудбалског клуба, па још толико великог, јер све речено може да важи и за “бренд” неких ципела, капута или дневних новина.

Али шта још можемо, ако му приђемо отворена срца и хладне главе, да видимо на новом грбу? (Сада га већ, приметићете, зовемо “грбом”.)

Дебеле линије представљају снагу, док наизменична црна и бела боја говори најмање две ствари: прво, да је Јувентус свестан својих грешака и да је и даље покајник, осуђеник који је обећао да ће убудуће бити бољи, и друго, још важније, да је све на овом свету, немојте да слушате оне који би да вас убеде у супротно, да је баш све на овом свету, као што поручује и онај сјајни спот, све је црно или бело. Нема ништа између и немојте да се, баш као ни Јувентус током читаве своје прошлости, задовољавате сивим нијансама.

Оно “Јувентус”, каже даље анализа, стоји на врху, јер је у генетици Јувентуса да увек буде изнад осталих.

Хоћемо ли даље, стазама које куну модерни фудбал, у одбрану новог грба?

Зар прва крива линија не подсећа на положај тела Мишела Платинија тик пре него што ће додати лопту, зар она друга дужа линија није висока и права као Зинедин Зидан који сагледава терен? Закривљење на дну, то вам је продор Павела Недведа и, још ниже, Омар Сивори, његова романтика и његов дриблинг. Сами шпиц тог десног “Ј” је Пинтурикио који се управо спрема да изведе слободњак. Посматра га, с друге стране белине, Роберто Бађо, и као да клима главом с одобравањем, јер зна да је наишао достојни заменик, јер зна како изгледа футур први.

Лево, оштро хоризонтално, то су Роберто Бетега и Давид Трезеге, та црта говори о одлучности и бескрупулозности којом дају голове. Испод је само црнина, без белог, и то су Дино Зоф и Ђиђи Буфон, два најбоља голмана у историји Јувентуса, и испред њих вечни капитен Гаетано Ширеа и његов посилни Клаудио Ђентиле, и свуда около душе оних који су заувек остали на Хејселу, и то је црна рупа која прогута сваког ко се дрзне да крене на Јувеов гол.

А између једне и друге беле линије? Ах, па то вам је најзанимљивији простор, онај који повезује напад и одбрану, онај без којег не може ниједан клуб: агилни Антонио Кабрини и борбени херој Сан Марина, непревазиђени Масимо Бонини.

Или, наравно, можете да одмахнете руком и да кажете коментатору да претерује – употребите и ону јачу реч, слободно – да потпишете петицију и да наставите да маштате о неким временима када се поштовала част и када ово није било могуће (мада, понављамо, сваки познавалац историје фудбала зна да је све ово било врло могуће и да се врло радило!); у најбољем случају, да се помирите са судбином, тужно слегнете раменима и кажете да вам се то ништа не свиђа, али да је можда “модерни фудбал” најзад добио и своју слику и прилику.

Можда то и јесте, да извучемо последњи аргумент, лого какав данашњи свет – па назвали га модерним, постмодерним, постистинитим – заиста и заслужује.

Али и у том свету, Јувентус ће бити велики, највећи.

Не због грба, ни упркос грбу, јер Јуве зна да то није важно, таман колико ни задњице на интернету.

Извор: моззартспорт