Прича: Плава поема...
Као што ходам. Или као што дишем. Тако дриблам. Понекад се осећам као птица. Понекад ми се чини да могу да летим...
Фудбал 16.01.2017 | 22:30
Цирих, Швајцарска, 28. октобар 1959. Рано јутро.
Тога дана пробудио сам се пре него обично. У чувеној циришкој болници “Кантон шпитал” било је мирно као у храму. Кроз отворен прозор чује се хук града у коме се живот буди. За десетине хиљада тих срећних и здравих људи биће то обичан дан. За мене пресудан – одлучује се моја судбина, људска и фудбалска.
Још не верујем да ће се то догодити. У Београду лекари су ми рекли да је потребно двогодишње лечење. Па ни после тога нико није гарантовао повратак на терен. У Универзитетској болници у Минхену, после свестраног прегледа и свих могућих анализа, речено ми је врло одређено: “Потребна је операција. После тога бићете здрави. Кроз шест месеци моћи ћете да играте фудбал”. За мене, који сам био сав у страху и неизвесности, те речи биле су право чудо. У себи сам понављао: “Да ли је могуће”...
Дошао је и тај дан. Не плашим се операције. Брине ме само једно. Мисли ми се немоћно батргају по глави – хоћу ли моћи поново да играм? Долази медицинска сестра. Насмејана је. Љупко ми каже “добро јутро” и припрема ињекцију. Брзо почињем да осећам њено дејство. Опуштен сам, безбрижан, равнодушан... Већ сам на столу операционе сале. Чујем звекет инструмената, тихи разговор лекара и осталог особља. И онда одједном тајац – ушао је професор Брунер. Само он у свету ради такву врсту операција без сечења ребара. У свим лекарским енциклопедијама тај захват носи његово име... Познао сам га по одмереном кораку и златном оквиру наочара. Од беле маске преко лица и капе видим само његове живе очи иза стакала. Благо је ставио руку на моје раме. Током тих неколико секунди, без речи, склопљен је најчуднији уговор поверења. Не знам шта је он видео у мојим очима. Ја сам њему хтео да кажем да му верујем. Али наркоза је деловала брзо. Чинило ми се као да нестајем. Тонем у сан без снова...
Из мемоара Милоша Милутиновића.
Забележио: Миле Кос.
...
Вижљасти плави дечачић, танак до прозирности, имао је само десет година када је напустио родитељски дом. Са Дрине и крајњег запада Србије на исток. Тимочка крајина. Траса Бајина Башта-Бор. Кофер је био тежи од њега. Милош – најстарије дете у кући Милутиновића. Трошили се последњи месеци слободе, тешко време пред окупацију. Глад, сиромаштво.
"Моја тетка по мајци Драга и њен муж нису имали деце. Желели су да растем уз њих. Да ме школују. Дивни, добри, марљиви људи. Теча је имао две пекаре и млин. Био је имућан човек тако да за време фашиста нисам осетио немаштину. Рат ми је отео оца. Мајка је остала у Бајиној Башти са сестром Милицом, а браћа Бора и Милорад касније су прешли код мене у Бор".
У блату и диму борске рударске колоније, у једном од ретких сокака с каменим тротоаром, испред течиног млина, Милош је још пре рата оформио свој улични тим и назвао га Скакавци. Био је најбољи од све деце, давао највише голова и заслужио привилегију да бира име. Е сад, откуд Скакавци... Кад су црвеноармејци разјурили фашисте, умарширали у опустошену варош и са собом донели/довели слободу и партизане, главна атракција за дечурлију једно време било је гледање фудбала. И то кроз логорске жице иза којих су се озбиљно "пеглали" италијански заробљеници. Има једна непроверена информација коју је давно још пласирао један наш стари новинарски бард. Каже овако: Милош Милутиновић тих дана на делу је видео остарелог али чувеног Аргентинца Луиса Монтија, некадашњег аса Јувентуса, репрезентације Италије и освајача Златне богиње, човека коме је у два финала Светског купа живот висио о концу (једном није смео да победи, други пут није смео да изгуби) и чија је фудбалска сторија достојна највећих драма светске књижевности. Друга прича, више пута испричана... Италијане су попут осталих заробљеника убрзо депортовали и на местима где су се некада налазили логори "пукле" су ливаде – последњи филтер на путу до подмлатка поново покренутог ФК Раднички Бор.
Плавушан из Бајине Баште у првим поратним годинама расте "по милиметар" са сваким постигнутим голом, јача, стасава. То више није само дечачко јурцање за "крпеном враголанком". Он је сада пажљиво милује. Све чешће су заједно, не одваја се од ње. Упознала је његове чари и хита му у сусрет. Воли га, видело се одмах. Заљубљена шипарица... Воли и он њу. За њихове бравуре чује се по све живљој вароши. Диве им се и деца – ривали, и одрасли - докона улична публика, најжешћи критичари и "највећи зналци" одвајкада.
Бор је и у слободи блато и дим. Град се плански насељава, копачи долазе из свих крајева нове државе. Из борске јаме руда куља као лава, 24 сата сата дневно. Тамо је као у кошници. Треба изградити нову Југославију... Са разгласа постављених на сваком ћошку чује се само о рекордима ударника: "Друг Међед Хусеиновић - 248 колица за за десет сати. Друг Томо Рогач – 244 колица за десет сати. Друг Будимир Бајчета – 225 колица за десет сати"... Тај Међед и његова бригада крајем четрдесетих били су велика атракција не само у Бору, већ у целој земљи. Рекордери. Од њега ће, кажу, штафету касније преузети Алија Сиротановић и сви остали стахановци. Док је играо по околним ливадама Милош је слушао о херојима социјалистичког рада и маштао како ће се једног дана и његово име зачути преко разгласа, али на неком великом стадиону где ће бити много публике...
"У то време још сам веровао да живот тече по нашим жељама. Моја једина жеља и нада била је да постанем признати фудбалер и одем из те полутаме. Нисам размишљао о формату. Било ми је само важно да будем првотимац екипе која ће имати навијаче".
Од чађавих улица, преко пољана на ободима рударске колоније, до јуниорског тима Бора и титуле првака Тимочког подсавеза – први стихови плаве поеме. Милутиновић је био вођа тог младог тима. Навијачи су их назвали Милошева чета. Са непуних 17 заиграо је за сениорски тим. А онда у осамнаестој прво кокетирање са звездама – Француска, Кан и јуниорско првенство Европе. То му је слала судбина. Милош је сваког јутра пре школе имао обавезу да кући донесе "Политику". Успут је читао спортске стране. Стизало је пролеће 1951...
"Гутао сам све што је писало о фудбалу. Тога дана прочитао сам информацију која ме је узбудила: Југословенска јуниорска репрезентација играће крајем марта на Европском првенству које ће се одржати у Француској. Одмах сам себи рекао: Милоше, то не може да прође без тебе. Претходних месеци напредовао сам видно, публика је почела да ужива у мојим играма и рашчуло се да Бор има неко чудо од детета. Улетео сам у кућу машући новинама: Идем у Кан, идем у Кан! Тетка ме је чудно гледала. Онда сам јој објаснио... Милоше, сине, па знаш ли ти да хиљаде дечака из већих градова жели то исто. Ко ће још у Бору да тражи играча за државну екипу"...
Али Милош је већ био решио да постане репрезентативац. Да постане Плава чигра.
Преко политичко-спортских веза борски фудбалски радници ступили су у контакт с Београдом. И они су имали интерес у свему. Треба правити контакте, дружити се са људима из централе, јер никад се не зна. У крајњем случају, треба друговима из Београда показати "да и они имају нешто посебно и вредно". На вези са генералним секретаром Фудбалског савеза Југославије Милорадом Лишанином био је локални партијац Гојко Божић. Милош је био у Божићевој канцеларији док је овај уговарао последње детаље с људима из Савеза. Разговор му је изгледао бескрајно дуг. Зноје се дланови, тело трепери... Сам финиш. Божић слуша и клима главом, као да га саговорник види. Коначно, спустио је слушалицу: Сутра ујутру у девет сати да си у Београду. Ајде сад, пакуј се.
"Ноћ сам провео у путу. Стигао сам врло рано. Нисам смео да останем у топлој чекаоници да не бих заспао. Први пут у животу видео сам трамвај... Пењући се Балканском, размишљао сам о томе колико је дуг пут до врха. Било је неке симболике у томе. Јавила ми се нада да ћу успети".
Рано поподне на старом стадиону Црвене звезде. Омладинци се већ загревају...
"Ја сам Милош Милутиновић из Бора, речено ми је да вам се јавим Пришао сам човеку који ми је изгледао најауторитативније. Био је то председник омладинске комисије ФСЈ, инжењер Коста Поповић. Упутио ме је на селектора Тонија Погачника. Погачник одмах пита на ком месту играм. Кажем: У навали. Био сам намерно неодређен јер нисам знао шта му треба, центарфор, крило или полутка. Желео сам само да ме стави у тим, за остало ћемо лако. Нисам понео своје копачке. Наивно сам веровао да репрезентативци добијају нове ципеле за сваку утакмицу. У економату Црвене звезде једва сам пронашао једне с малим бројем. Чим сам крочио на терен уз аут линију угледао сам Перу Милосављевића - Перчина, познатог играча Бора. Био је послом у Београду и свратио до Топчидерског брда да погледа кандидате за репрезентацију. Много ми је значило што је ту неко 'мој'. Заједно смо сковали тактику како ћу да играм. Овако ми је казао: Прво ћеш да даш неки гол. Онда покажи сав свој репертоар дриблинга, то ће оставити јак утисак. У другом полувремену почни да пакујеш, да виде да имаш смисла за колективну игру".
Али другог полувремена за Милоша није ни било...
Бела екипа, за коју је он играо, разбила је плаву! Као најистуренији играч свог тима дао је три гола, дрибловао, један гол је и наместио. Погачнику је све било јасно. Већ тада је имао првог на коначном списку за Француску и извео га је из игре. За вечером у хотелу "Балкан" омладинцима је саопштено да ће им бити јављено преко клубова да ли су прошли тест. Само је Милутиновићу речено да извади пасош, јер сигурно путује на ЕП. Исте вечери кренуо је возом кући. Још се добро није ни разданило када је у Нишу купио "Политику". Тада је први пут угледао своју слику у новинама. Љуба Вукадиновић овако је ставио наслов: "Сигуран само Милутиновић".
Тај Кан 1951. једна је од најлепших прича југословенског фудбала. То је било званично такмичење у организацији ФИФА, прави фестивал талената, а Југославија је била једна од привилегованих земаља која је добила позив да учествује. Играли су: Видинић – Станић, Рора – Капамаџија, Лазаревски, Перић – Р. Огњановић, Љубеновић, Милутиновић, Жупац, Липошиновић.
(Много се очекивало од ових момака. Сматрало се да ће чувени олимпијски тим – то је она дружина: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски... добити достојне наследнике, али касније се испоставило да су велике каријере, поред Милоша, направили само још голман Видинић, Суботичанин Лука Липошиновић и Раде Огњановић. Евентуално Драгољуб Жупац и Милан Љубеновић)
У четвртфиналу – учествовало осам селекција, играло се одмах на испадање - наш тим прегазио је домаћина Француску – 3:0. Милош Милутиновић заблистао је под светлима једне белосветске позорнице. Дао је два гола, а Љубеновић један. На прелепој Азурној обали плавушана из Бајине Баште запљуснуо је први слап славе. Чувени уредник Л'Екипа Габријел Ано прогласио га је за принца југословенског фудбала: "Запамтите то име! М.М је ђаволски даровит. Немојте се изненадити када за годину дана буде предводио напад југословенског А тима".
У полуфиналу Југословене су чекали Ирци. Високи, жилави, снажни. Било је неизвесно, после продужетака 2:1. Милош је уписао и трећи гол на свој конто. Финале је било са Аустријом, у оно време и даље једном од најцењенијих репрезентација света. Важили су за фаворита. Почело је сјајно по Плаве. Милутиновић – 1:0, Жупац – 2:0. Полувреме. Међутим, Аустријанци у другом делу играју као махнити. Брзо смо примили гол и од тог момента искључиво се бранили. Два минута пре краја – 2:2. Није било спаса за Видинића. Још само шездесетак секунди. Лопта је на центру...
"Мењам место са Љубеновићем који игра полутку и молим га да ми дода лопту. У том бесу осећам се чудесно сигурним и крећем директно на гол".
Милош Милутиновић у том јуришу на аустријске положаје – а по стратегији Перчина Милосављевића оног београдског поподнева на старом стадиону Црвене звезде - ниже ривале једног за другим на канском зеленом тепиху. Није то можда данашња играчка брзина, али јесте префињеност и елеганција достојна принчевске одоре у коју га је Аноуденуо својим пером. Стиже Милош и до шеснаестерца. Голман Аустрије полази му у сусрет, баца се. Док је је још падао на траву лопта се закопрцала у мрежи – 3:2. Више времена нема. Југославија је првак Европе!
Златна палма: Милош Милутиновић.
Зачиниће Габријел Ано идућег дана у свом Л'Екипу када је први пут испалио оно Плава чигра. Светска фудбалска сцена под тим надимком знала је само још Алфреда Ди Стефана...
У домовини, дочекали су га хвалоспеви на сваком кораку.
"Млади Милутиновић плени шармом, елеганцијом покрета, уметношћу вођења лопте. Саиграчи му верују, додају му лопту, а он се онда одшета до гола и доноси нам радост", писала је Борба. Стручњаци су констатовали да се ради о првом нашем фудбалеру који све ради у покрету, у пуном трку, при великој брзини – прима лопту, додаје, дрибла, шутира. Скоро четири деценије било је потребно да се опет појави неко сличних карактеристика, те атрактивности и лакоће покрета. Па јасно, подгорички Геније, Дејо Савићевић... Они који су имали плезир да гледају и једног и другог – Миљан Миљанић један је од њих, Милошу је чак имао прилике да печатира цеванице у неким утакмицама младих тимова – тврдили су да се ради о двојици најдаровитијих играча са ових простора.
Још у возу, на путу од Француске до Југославије, Милош Милутиновић осетио је коврт догађаја који му иде у сусрет и који доноси слава великог спортског аса. Челници Фудбалској савеза Југославије, у зависности од клупске припадности, почели су да га стидљиво обрађују. Сваки хвали свој клуб, причају о угледу, резултатима, трофејима, славним играчким именима. У бајкама предњаче Црвена звезда и Партизан. Сликају му будућност најлепшим бојама. Али Милош је савршено миран и шкрторек. Никоме ништа не обећава. У Бору му је чак приређен дочек, на улуз у варош. Засипају га ласкавим комплиментима, тапшу по раменима, препознају на улици и јавним местима. М.М. је све то прихватао као нешто што се очекивало, подразумевало. И све уз благи осмех. Збуњивало је можда откуд толико самопоуздању у некоме ко се тек замомчио – и онај наговештај одласка у Кан, па гол који је унапред испланирао у 90. минуту финала са Аустријом – али то су били први сигнали, предсказање да се рађа један својеврсни суперас.
У Бору су били свесни да не постоји начин да задрже своју звездицу и у зависности од тога који су од београдских клубова симпатисали, убеђивали су Милоша да се том царству приволи. Свако је ту имао неки свој интерес, али најјачи мотив било је доказивање код виђенијих другова, тамо у Београду. Тако се лета '51 на релацији Бор-Београд одвија политичка трансфер-утакмица достојна драме приликом Беарине селидбе из Хајдука у Звезду четири године касније.
"Ја сам се у себи већ полако опраштао од Бора. Тетке и тече, другова из клуба и са пољана. У глави ми је био хаос. Сем мојих другова нико ме није питао како је било тамо у Француској, како сам играо, шта ми се допало на тој чаробној Азурној обали. Да ли сам избачен из равнотеже због свега што ми се догађа, да ли добро учим. Матура је на прагу... Не, све њих занимало је само хоћу ли у Звезду или Партизан".
Неколико дана по повратку омладинаца у земљу ФСЈ је организовао представљање младих шампиона на Коларчевом народном универзитету у Београду. Одржане су усмене новине. Било је много света. Људи су стајали на главама једни другима. Београђани су желели да поздраве Плаве и уживо виде тог бледоликог момка који је Југославији донео титулу првака Европе. Тони Погачник, очигледно још под утисцима бравура из Кана, вероватно несвесно у први план истиче Милутиновића и његов допринос успеху. Све то подгрева атмосферу. У сали почиње да кључа. Сви ти људи желе само једно да чују. И коначно, најугледнији спортски новинар оног времена Љуба Вукадиновић гађа "право у главу":
- Милутиновићу, а за кога ти навијаш?
Завладала је смртна тишина. Секунде постале минути. То није било обично ишчекивање. То је оно очијукање голмана и пуцача пред пенал у 90. минуту. Наизглед једноставно питање, а у ствари судбинско. Сви гледају у момчића у плавом џемперу с фино уређеном фризурицом који креће...
- Од када знам за себе навијам за Звезду, а...
Од аплауза помешаних с буком карактеристичном за оне моменте на стадионима када падне гол ништа се више није чуло. Два, три минута трајале су те овације звездаша пре него што је зачуђени момак наставио, и том приликом запалио партизановце.
- А од играча највише волим Бобека! Он је мој фудбалски идол. Хтео бих да једног дана будем као он.
Милош је онда објаснио да је Штефа заволео читајући Љубине текстове у "Политици" и слушајући радио преносе Радивоја Марковића. Њих двојица одушевљавали су се Бобековомфудбалском вештином. Телевизије тада није било и све им се веровало, па се тако формирала слика о првим послератним спортским идолима у Југославији.
После тих усмених новина београдски ривали долазе до закључка да имају подједнаке шансе да се докопају Плаве чигре и креће беспоштедна спортско-политичка борба.
"Тетка и теча нису желели да се мешају. Рекли су свима да је одлука само моја. У кући сам имао мир, али зато ван ње осећао сам се као да се кувам у великом лонцу. Сви су говорили да ми желе добро, били су пуни лепих обећања, настојали да ми помогну. Касније, када ме је живот на најсуровији начин бацио у безнађе, нигде није било оних којима је моја будућност толико лежала на срцу док сам још био дечак. Тих дана у себи сам нон-стоп понављао: Добро размисли, Милоше. Добро размисли. Једино се један човек из Зајечара, озбиљан политички функционер, строг у служби - диван у животу, другачије понашао према мени. Био сам му слаба тачка. Долазио је у Бор да ме гледа још док сам играо за подмладак. После турнира у Кану питао ме је да ли сам одлучио где ћу да пређем. Тада сам видео да пита, брине, не жели да утиче. Рекао ми је само да добро размислим и да му јавим кад одлучим. Он ће ми помоћи јер има пријатеље и у једном и у другом клубу. Начин на који ме је слушао одушевио ме је. Причао је са мном без икакаве клубашке загрижености. Тада још нисам знао за кога навија, па сам се распитао. И тада сам себи рекао: У реду, Милоше, идеш у Партизан! Хтео сам да учиним оно што ће му бити по вољи, баш том човеку који је поштовао моју личност".
Црно-бели су били обавештени о одлуци најбољег младог фудбалера Југославије. Али како су знали да прво треба да матурира мало су запустили контакте с Бором. Такву ситуацију користи Црвена звезда и креће у офанзиву. Већ је био почео да жари јуни када је један високи републички функционер у црној лимузини подигао прашину по уличицама рударске колоније...
"Немаш никакву обавезу. Идеш са нама на турнеју по Бразилу. Кад се вратимо, потпиши за кога хоћеш".
Замислите шта је у глави поштеног младића од 18 година. С једне стране реч дата Партизану (пријатељу из Зајечара који се заузео за њега), а са друге рајски град – Рио де Жанеиро. И дрес Звезде у који је заљубљен. Чињеница да треба да матурира и да је испит заказан тек два дана пошто је планирано да црвено-бела експедиција крене преко Атлантика требало је да му полужи као адут да каже не високом госту из Београда, но међутим... Шта је једна матура за "аса" из црног "мерцедеса". Локални моћник Света Јовановић позива директора техничке школе Љубу Младеновића у комитет. Овај се тресе од страха, не зна шта га чека. Много је "пресуда" донето од '44. у тој згради. Професору је лакнуло када је чуо о чему се ради. Све је завршено у дану и Милош је био спреман за далеки пут.
"Одмах по изласку из школе требало је да одем кући и узмем оно најнеопходније од одеће, јер ме ауто чека. Била ми је мало сумњива та журба. Нисам схватао зашто не могу да се на миру поздравим са тетком и течом, браћом, друговима. Питао сам у једном тренутку да ли су добили одобрење Партизана. Рекли су да је све сређено, да имају писмену сагласност. Поверовао сам. Прво изненађење чекало ме је када сам ушао у ауто. На задњем седишту седео је један члан управе Бора. Казао ми је да иде службено за Београд, па да искористи ситуацију. Само што смо кренули настало је неко дошаптавање између оног политичара и шофера. Говорили су сувише тихо да бих могао да чујем. После Брестовачке бање онај главни нареди: Стани! Врати се, идемо испод оног моста. Тамо ћемо мало да се одморимо док мине врућина. Има времена, стићи ћемо. Тада се у мени родила нова сумња. Од кога ми то бежимо, зашто сад чекамо? Предосећао сам да сам обманут. Три сата провели смо под тим мостом пре него што настависмо пут. На повремена питања човека са предњег седишта одговарао сам кратко"...
За црвено-белу операцију расчуло се до Дедиња. Црна лимузина привукла је превише пажње у малом месту. Телефонске жице су се усијале. Тако је све почело да подсећа на озбиљан шпијунски трилер. Партизанови људи нису имали времена да стигну до Бора и због тога су поставили заседе у Жагубици и Пожаревцу, на путу којим се обично ишло ка престоници. Илегалци у "мерцедесу" предосетили су нешто слично и окренули преко Злота и Бољевца ка Параћину. Онда Ћуприја, Јагодина и... У Београд су стигли тек касно увече, што је и био циљ. А тамо потера увелико траје. Припадници Службе државне безбедности (УДБА) разјурили се по читавом граду.
Наредба је јасна: Пронаћи Милоша Милутиновића.
"Био је мрак, али препознао сам - шофер је возио према стадиону ЈНА. Поверовао сам на тренутак да идемо на састанак са челницима Партизана. Прошли смо стадион и ауто се зауставио испред једне виле у близини. У великом салону застао од узбуђења. Ту је било више од десет људи, озбиљних, лепо обучених. По количини дима закључујем да су нас дуго чекали. Представљен сам прво домаћину, политичару од имена, па онда редом. Збуњен сам. Толико људи, мени непознатих, седи и гледа ме. Тада још нисам пушио па нисам знао шта ћу с рукама. Прича је некако кренула. Готово неосетно дошли смо и до главног питања: Да ли сам одлучио да дођем у Звезду? Одговорио сам кратко да сам дао реч Партизану и човеку кога никако не желим да обманем. Почело је дуго убеђивање. Ништа се није променило ни када смо прешли у трпезарију. Затим је дошао неки човек и донео неколико примерака сутрашњих новина. На спортској страни, на неколико стубаца, као вест дана објављен је текст под насловом: Милутиновић потписао приступницу за Црвену звезду! Гледао сам у та крупна слова и мислио шта ће на то рећи људи из Партизана. Помислиће да немам части. Смогао сам некако снаге да кажем пред свима да то што пише у новинама није тачно. Један од њих, за кога сам касније сазнао да је министар врло важног ресора, рекао је нешто што ме је дотукло: Ти имаш моралну обевезу према Партизану јер си дао реч неколицини људи. А то је ништавно према обавези коју ћеш од сутра имати када толики људи буду сазнали да си потписао за Звезду, да си наш члан. И тек тада схватио сам зашто је са нама члан управе Бора, онај што је пошао службено за Београд. Извадио је моју спортску легитимацију, исписницу клуба и брисовницу из подсавеза. Други је испред мене ставио приступницу Црвене звезде. Требало је да потпишем та три мала картона и вест из новина биће тачна. Моја воља је сломљена. Нисам имао снаге да се опирем. Више се не позивам на дату реч... Потписао сам. Они су у то име испили пиће. Ја сам имао жељу само да се испавам"...
Чинило се те ноћи да је све завршено, да је Звезда однела велику победу, али Партизан се није предавао. Војни врх подигао је пола државе на ноге. На хитној седници Фудбалског савеза Златко Чајковски, репрезентативац од великог угледа, отворено оптужује челнике црвено-белих за киднаповање. За то време Милош је скривен у кући познатог политичара. Када се пробудио сачекао га је један од најбољих фудбалера Звезде, Предраг Ђајић. Заједно су доручковали а онда га је Ђајић одвео на Авалу. Звезда се чак потрудила да пласира причу како је "плен" виђен на Иришком венцу, како би саботирала потрагу. Црвено-бели све раде да што пре потроше још тај један дан, јер већ сутра се путује за Бразил. Не вреди. Чикове оптужбе много су озбиљне. Под утицајем одређених државних органа ФСЈ доноси одлуку да се Милош Милутиновић суспендује до даљег. И то није све, полиција му забрањује излазак из земље. Тада се Партизан жали (црно-бели сматрају да је то освета Звезде за суспензију преко њених људи у полицијским структурама), пошто жели са Милошем на своју турнеју у Шведску, али више нема помоћи. Са самог врха – а шушкало се да је за ову трансфер чуо и Лека Ранковић – наређено је да се фудбалске играрије моментално зауставе и да се престане с јурцањем по граду у службеним аутомобилима.
Звезда је имала преимуђство у тој трци још неких месец дана. Послала је Милоша далеко, на одмор у Опатију са једним омладинским функционером, да га чува. У међувремену ФСЈ је донео одлуку да се млади ас врати у кући и "сам одлучи где ће наставити јаријеру". Одједном, све се некако стишало. На име Милоша Милутиновића пала је нека чудна тишина.
"Договорио сам се с људима из клуба да наставим да играм за Бор, а да ми они одмах дају исписницу кад будем хтео да одем. Тако је и било".
Свесно или не, тек црвено-бели су препустили иницијативу Партизану и током јесени те 1951. остали без планираног појачања. Партизан је искористио прву прилику да Плавој чигри навуче црно-бели дрес. Била је пријатељска утакмица са бечким Рапидом када је Милош Милутновићпо рви пут заиграо крај свог идола Стјепана Бобека. Био је одушевљен. И навијачи су били одушевљени. Препознали су да је то играч за њихов тим. Генерали из управе Партизана били су врло задовољни. Те вечери одрадили су велики посао – била је то нека врста капарисања толико жељеног појачања. Ту је био и онај политичар из Зајечара. Милош је дао коначни одговор: Партизан!
"Од те утакмице моји дани у Бору били су свакодневно опраштање од свега што ме је тамо окруживало: од мојих у кући, другова из клуба, школе и краја, улице, корзоа, углова на којима смо се стајали. Једва сам чекао да почне мој нови живот у великом граду".
Црно-бели нису поновили исту грешку. Овога пута будно су мотрили на свој "улов". Кад год би се у Бору појавило неко сумњиво лице или аутомобил са БГ таблицама, Партизанови људи склањали би Милоша из вароши и сакривали по чобанским појатама, или одвозили у околна села. Звезда није имала куд, предала се...
Првих неколико месеци у Београду нису били онакви каквим их је младић замишљао. Око њега сви ти полубогови од фудбалера, град велики, људи страни. Иљеш Шпиц постепено га је уводио у први тим, па је седење на клупи створило додатну нервозу. И тако све док није дошло пролеће '52. и пријатељска утамица против Лила. У оно време није било европских клупских такмичења па су се такви интернационални окршаји организовали средином недеље. Партизану није ишло у првом полувремену, Французи су водили и Иљеш-бачи је гурнуо Милутиновића у ватру.
"Играј како вежбали, не слушај Штеф и Чик. И некад додај лопто", давао је последња упутства доброћудни Мађар, шапћући му на уво.
То што је Милутиновић одиграо тог поподнева било је права поезија. Жељан утакмица млео је све пред собом. Сместио је четири лопте иза леђа голмана Лила. Партизан је добио са 8:4, а црно-бели су оформили своју најчувенију навалну петорку у историји: Боба Михајловић, Милутиновић, Валок, Бобек, Зебец. Није прошло ни пуних 12 месеци, уследио је деби у А репрезентацији. Мај 1953. У Београд је дошао Велс са великом звездом Лидса и касније Јувентуса – Џоном Чарлсом. Побеђен је са 5:2. Та тој утакмици блистао је Рајко Митић(хет-трик), али остаће забележено је да Милош први прекројио стихове оне "хелсиншке песмице": Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Играо је уместо Бобека који се опорављао од тифуса...
За Милоша Милутиновића, првотимца Партизана и репрезентативца, живот је постао бајка, а небо граница. Средином педесетих био је једна од првих градских фаца. Увек пажљиво почешљан, беспрекорно дотеран, намирисан, привлачио је пажњу где год би се појавио. Живео је у Кнез Михаиловој улици, у срцу Београда. Није тајна да су га дамице опседале, као и да га је један станодавац избацио због "неморала који је овај приређивао у кући". Једно време виђали су га чак холивудском лепотицом Љубицом Оташевић, кошаркашицом Звезде и једном од најлепших жена Југославије. Због те, тада још госпођице, а касније супруге италијанског грофа Ди Портанове, на утакице црвено-белих на Каламегдану долазио је и Иво Андрић.
"Сви су били заљубљени у њу, цео град, а ја је нисам волео. Плашио сам се да ће да преведе Милоша у Звезду", испричао је једном приликом Милутин Шошкић.
А баш у тим епским окршајима са црвено-белима Милутиновић је био права чигра. Готово редовно најбољи на терену.
Међутим, мало је голова дао "својој" Звезди, мада је Партизан педесетих тукао вечитог ривала са 6:0, 7:1, 6:1, 4:0, 4:2...
"Тај комплекс вукао сам још од прве утакмице. На голу Црвене звезде био је Срђан Мркушић. Висок, снажан, брз. Никад ми гол није био мањи него кад сам на линији видео Мрку. Величанствен голман. Само њему никада нисам затресао мрежу".
У то време друго место пратило је црно-беле као усуд. Својих седам сезона у Партизану Милош је уградио у добро познати 12-годишњи бестрофејни период. Више од једне деценије без титуле шампиона. Због тога ће доћи до раскола у управи који ће довести до одласка тада већ највеће звезде клуба...
Али пре тога борска Плава чигра стећи ће светску славу у црно-белом дресу. Са њим у тиму Парни ваљак остварио је неке од највећих победа у својој историји. Попут оне против Хонведа '54, или Реал Мадрида годину дана касније, када је у чувеном леденом дану на Дунаву Краљевски клуб потучен као никад до тада (3:0) уз два гола М.М. То је био реванш четвртфинала Купа шампиона (Београђани играли по позиву, првак је био Хајдук). У првој утакмици беше 4:0 за Мадриђане (Милутиновићу поништена два регуларна гола) па је Партизан елиминисан. Бернабеу се после београдског окршаја заљубио у у црно-белу "осмицу". Извињавао се због лошег судије Харцига и неправде на Шамартену (а у мемоарима двавдесетак година касније признао како је лично "завршио" судију), удварао отворено у још неколико наврата – последњи пут у Шведској '58 – али никада није успео да оствари животну жељу и Милоша придружи Ди Стефану, Пушкашу и Хенту. После је узео и Копу. Пазите само каква би то петоглава неман била: 7 – Копа, 8 – Милутиновић, 9 – Ди Стефано, 10 – Пушкаш и 11 – Хенто.
"Комунистичка партија Југославије није имала пријатељски став према режиму шпанског диктатора Франка, рекла је оцу какве би тај трансфер имао последице по породицу у земљи и он је због тога није превише размишљао о Реалу", изјавио је својевремено Милошев син.
А ово је Бернабеу испричао Косу:
"Ах, ви Београђани. Никада нећу заборавити утакмице против Југословена. Они су јуришали, а моје срце дрхтало. Нисмо заслужили да одемо у финале. Партизан је био бољи. Онај плавокоси момак остао је мој вечити уздах. То је био играч за Реалу, знате". Чаробњак. Наговарали смо га да емигрира, није желео".
Тај зврк, та Плава чигра, најлепше се завртела једног септембарског дана 1955. у Загребу, на Максимиру. Многи су говорили да је то била животна партија Милоша Милутиновића. Партизан је тукао Динамо са 4:2. Нико му ништа није могао. Штеф је то осетио. Послао му две лопте "с машницом" и није га пратио, остао је на центру подбочен да ужива. Томо Црнковић се оба пута хватао за главу. Није имао никакве шансе. Најбољи фудбалер Београђана на том мечу уписао је и две асистенције. Била су нека друга, романтична времена и загребачка публика у знак дивљења изнела је јунака утакмице са терена на рукама. Новине су писале да Градец и Каптол никада нису видели тај ниво фудбалске вештине, поредећи Партизановог велемајстора са Ицом Хитрецом, првосвештеником хрватског фудбала и великим асом оне прве Југославије.
На истом месту, маја 1957, Милош је са капитенском траком око руке на свој сребрни јубилеј (25. меч у националном тиму) предводио репрезентацију Југославије против Италије. Била је гала утакмица јер се опраштао Бернард Вукас. Бајдо је први добио дозволу државних органа да оде у иностранство и постане професионалац. Преко једне агенције за ангажовање глумаца и певача – тада су фудбалски менаџери тек пекли занат - добио је богат уговор у Болоњи... Плави су тог дана уништили Бонипертијеву Италију, а Милутиновић је украо шоу Вукасу. Из неког разлога Максимир му је баш годио. Поново је дао два гола, други и четврти, у победи од 6:1. Против Динама '55. Загрепчани су се поклонили чаролијама плавог магуса; непуне две године касније одушевила их је једноставност егзекуције и зрелост у потезу и кораку момка коме су биле тек 24...
Милош Милутиновић два пута је одвео Југославију на Светски куп. У квалификацијама за Швајцарску '54. Плави су сва четири квалификациона дуела добили са 1:0. У претпоследњем и одлучујућем, у Тел Авиву, постигао је гол који је значио пласман на СП. Пред последњу утакмицу у квалификацијама за Шведску 1958. Југославија је имала бод мање од Румуније и окршај са комшијама. Имали смо сјајан тим (Беара, Бошков, Зебец, Огњановић, Петаковић...), али Милош је решио да све сам заврши – дао је оба гола у тријумфу од 2:0. И на једном и на другом турниру такмичење смо завршили елиминацијом од Немачке у четвртфиналу.
Ех, тај први сусрет са Хербергеровим солдатима... Женева, крај јуна 1954. Није то била бол само због елиминације са турнира. Тог дана неки људи чачнули су у судбину, тамо где се не сме, а за то ће платити онај што је био недужан.
Милутиновића ноћ пред кључни меч тресе грозница. Доктор је све време уз њега. Даје му чајеве, лекове, презнојава га... Не вреди. Ватра као да се распламсава. Исто је и у зору. Спава на моменте, буди се, бунца. Подне, не иде на боље. Немци нас чекају на заказаном месту за четири сата. Милошево чело врело је као тај јуни у срцу Европе, али мало ко мари...
"Мораш да играш, важно је! Ако њих добијемо одосмо у финале! Шта је то за тебе, млад си, можеш".
Озбиљно болесног репрезентативца челници ФСЈ на смену су убеђивали да треба да устане из кревета и крене са екипом на стадион. Чак се и доктор укључио у акцију. Убедили су га. Играо је. Југославија је и поред много боље партије изгубила 0:2, а највише је, испоставиће се касније, изгубио сам Милутиновић. На рутинским прегледима у клубу пред старт наредне сезоне откривено је да није здрав – почео је процес наплућима. Туберкулоза није била смртоносна као ранијих деценија, али када је неко врхунски спортиста... У Партизану је настала узбуна. Милош је уплашен. Месеци по лекарима... Сви кажу – мировање, промена климе, лечење.
"Поразно је било то сазнање да сам тежак болесник. Нисам могао себи да опростим што су ме наговорили да играм. Шта може да направи једна утакмица... Тих недеља био сам окружен пажњом људи из клуба. Нешто је у нашим односима, ипак, поремећено. Није као пре. Не дајем голове, не доприносим победима. Моје мировање никога не усхићује. Нема више тапшања по рамену, осмеха. Све је сада мање присно, више конвенционално. Та прва сазнања о нарушеном здрављу била су озбиљна опомена што се тиче неких људи. Но младост све брзо заборавља"...
После неколико месеци лечења Милутиновић се враћа на терен. Они који су га убеђивали да је време да да заигра имали су јаког савезника. Шта је фудбалер кад не игра? Тешко је кад велика звезда сама дође до одговора на то питање. Нико и ништа. Пада у заборав. Милош у својој глави резонује на основу онога што види, што га окружује, и здравље, вероватно несвено, ставља у други план. До пола залечен, заиграо је поново у црно-белом дресу. Задихан после сваког спринта, све чешће с рукама на куковима и оборене главе после јачих дуела (млађима би сада пред очима требало да се појави Саша Илић у неколико секвенци), он сада игра у интервалима. Али и то је довољно за такву фудбалску поету. Уосталом, са једним "употребљивим" плућним крилом (десним) одиграо је све те силне утакмице - већину од 213 колико их има укњижених у дресу Партизана (231 гол) и добар део у националном тиму (33/16). Они голови Реалу, пре тога Спортингу (шест комада у два сусрета), титула првог стрелца Купа шампиона испред Ди Стефана, Ријала, Скијафина, Нордала; па антологијски трилер са Радничким у финалу Купа маршала Тита, или дводелни мађионичарски комад на отвореном - специјално за Загрепчане; а дијагноза: отворене каверне, препорука: строго мировање.
А да, и "петарда" Енглезима у Београду... То је већ '58. Нападачки трио Милутиновић - Шекуларац – Веселиновић. Несрећни Енглези... Како су били беспомоћни. М.М је био свестан колико је играчки окопнио и морао је да се мења, да своју вештину почне да миксује с математиком, физиком и неким природним законитостима. Тако је на тој утакмици великог капитена Албиона Билија Рајта – оног што му је Пушкаш једним потезом упропастио фудбалско достојанство, и то на његовом огњишту - дриблао гледајући му сенку?!
Милош Милутиновић неочекивано је напустио Партизан пред Светски куп у Шведској. Основни разлог био је раскол у управи клуба и све лошија атмосфера у екипи. Онај добри човек из Зајечара што га је подржавао још од омладинских дана повукао се са функције у Хумској. То је био кључ.
“Мислили су да ћу се предомислити, утолико пре јер ми је предстојао одлазак у војску. Остао сам доследан. Васпитање ми је налагало да следим своје етичке принципе и сматрао сам да морам да одем. Да сам био само мало лукавији могао сам то на елегантнији начин да изведем, а не да објављујем на сва звона пре војске. Овако...”
Крајем педесетих Плава чигра преживљава најтежи период у животу. Војни лекар у Бањалуци констатује да Милошева болест напредује, али не сме да га ослободи обавезе. Како то да изведем кад си прекјуче играо утакмицу?! И каква је то спортска амбуланта која је тебе прогласила здравим? Човек је вртео је главом, чудио се. Није имао куд. Партизан за то време не одустаје. Многи важни људи покушавају да убеде Милутиновића да не иде из клуба. Пребацују га у Титову гарду код генерала Милана Жежеља у Београд да би им био ближе. Свакодневно врше притисак и опет ништа. М.М. се чврсто држао своје речи. У међувремену, обећао се другом клубу – ОФК Београду. На Карабурму је отишла одметнута управљачка гарнитура из Хумске. Међу њима и Милошев човек од поверења. Зато није марио за то што је ОФК испао из Прве лиге. Одлучио је да игра у име пријатељства, за јединог човека ком потпуно верује...
Она последња утакмица с Румунима у квалификацијама за СП '58, испоставиће се, била је лабудова песма великог аса. Дао је два гола, одвео Југославију на Светски куп и утакмицу завршио с чалмом на глави због једне посекотине. Била је општенародна радост. Причало се да су тај меч заједно у колима путем радио преноса пратили генерал Жежељ и Тито. Жежељ се Брозу похвалио како је тај момак што је одвео Плаве на СП његов гардист, а овај наводно одмах наредио да се спортском хероју да наградно одсуство – десет дана на Брионима. Последње лепо што је слава даривала Милошу Милутиновићу... Чим се демобилисао и подигао војну књижицу потписао је приступницу за ОФК Београд. Партизан је почео да се свети. Неколико дана касније ухапшен је у кафани у центру Београда. Дошла је војна милиција и одвела га на “дослужење” у Крагујевац. Објашњење је било да војнику М.М. “недостају неки дани”. Читав месец трајало је то мучење...
“У свему томе осећао сам нечију злобу. Био сам крив без кривице. Штрајковао глађу. Прошло је и то. Дочекао сам да се опет вратим на терен”.
У рано пролеће '59. ОФК игра важну утакмицу против Сутјеске за повратак у елиту. Милош је болестан, има јак бронхитис и овога пута је решен да направи паузу. Опет висока температура, чајеви и лекови. И опет су га сломили. Неколико људи из клуба покуцало је на врата његовог стана два сата пре почетка меча са Никшићанима. Тренер Првослав Михајловић: “Знаш да морамо да се вратимо у Прву лигу, требаш нам”. Боба је стари друг из Партизана... Моли. И доктор Милетовић је ту: “Неће ти шкодити једно добро презнојавање. Да кренемо"? Увијеног у ћебе превезли су га до Старе Карабурме. Било је хладно и дувао је ветар. М.М је издржао до средине другог полувремена. Победа је већ била обезбеђена када се у једном покушају соло продора срушио на траву.
"Имао сам лопту у ногама, кренуо ка противничком голу и онда одједном изгубио свест. Помислио сам у тренутку да је са мном готово".
Драма, срећом, није дуго трајала, полили су га водом и дошао је себи. Није хтео у болницу. Поново су га увили у ћебе и вратили кући. Као мечку у кавез после циркуске тачке. Неколико дана касније помирио се са чињеницом да поново мора на лечење. Дуго и неизвесно. Знали су то сви. Више нико није веровао у нови повратак на терен.
"Тада сам јасно видео да сам за све те људе око мене мало важан као човек. Битан сам само кад могу да трчим и дајем голове. Пале су маске, нестале излузије. Истина је била сурова".
Из Фудбалског савеза тешко болесном репрезентативцу стигло је пет поморанџи. Из ОФК Београда и Партизана нико не долази. Нико не нуди помоћ. Свака реч дијагнозе познатог доктора Милића Грујића – барос по глави. Пауза! Обавезно мировање... Колико? Па, најмање две године. Фудбал? Али зашто? Има и других лепих спортова. Ја сам, рецимо, планинар. Лепо ћемо се дружити. Чист ваздух, сунце, шетња...
Помоћ је стигла право ниоткуда – из Минхена, када се Милутиновић поражен последњим сазнањима борио са собом за сваки грам воље и жеље за животом. Почетком јуна Роналд Ендлер, богати баварски индустријалац и председник Бајерна срео је једног од највећих југословенских спортских писаца Васу Стојковића на Некар стадиону у Штутгарту. Било је финале Купа шампиона, Реал - Ремс. Немац је питао нашег извештача – члана чувеног трилинга спортских новинара оне старе државе Звоне Морнар (Спортске новости)–Љуба Вукадиновић (Политика)–Васа Стојковић (Вечерње новости) – шта је са Милошем, зашто не игра месецима. Тај човек био је велики обожавалац Плаве чигре. Чак је више пута долазио у Београд само због њега, да га гледа. Васа му је рекао истину. Да нико у земљи не жели да плати операцију која кошта 5.000 долара. Ендлер је био у шоку, али довољно прибран да одмах понуди помоћ. За почетак, преглед у светски познатој клиници у Минхену. Имао је само један услов: Ако Милош оздрави да обуче дрес Бајерна! Рука руци и џентлменски споразум је склопљен. Пред пут у Немачку Офковци су се потрудили да додатно загорчају живот својој првој ведети. Претили су му одузимањем пасоша, убеђивали га да треба да настави каријеру. Интервенисао је један високи функционер министарства одбране. Излазак из земље за М.М. одобрен је уз образложење: Потребно лечење у иностранству.
Коначно, у Минхену једна лепа вест: "Господине Милутиновићу, имате среће. Ваш процес је у самом врху левог плућног крила. Хируршким путем то може да се отклони. Упутићу вас код мог колеге, доктора Брунера".
"Нисам могао да верујем. Човек прекопута мене враћа ме у живот".
Цирих, Швајцарска, 29. октобар 1959. Вече.
Отварам очи. Будим се после 24 сата и као кроз маглу видим професора Брунера. Благо ми се осмехнуо. Безбрижан, опет сам утонуо у сан. Неколико сати касније сазнајем да је операција била тешка. Трајала је седам часова. За то време изгубио сам 14 килограма! Изгледам аветињски – само кост и кожа. Не дају ми огледало. Брунер ми каже да је све у реду: Господине Милутиновићу, доћи ћу на вашу прву утакмицу. Боже, када ће доћи тај дан, помишљам у себи. Онда сазнајем и да се моја супруга Горадана породила у Минхену. Постао сам отац...
Милош Милутиновић вратио се фудбалу у сезони 1960/61. У дресу Бајерна одрађивао је дуг према свом мецени Роналду Ендлеру. За његов повратнички меч Баварци су организовали специјални турнир. Поред Гордане, на трибинама је и доктор Брунер. У утакмици против градског ривала Минхена 1860 главни актер постиже гол.
"Играо сам 45 минута, победили смо са 2:0. Лед је пробијен".
Година у Бајерну – статистика је у овом случају тотално неважна категорија.
"Ми у подмлатку одушевљавали смо се његовим мајсторством, недостижним за све немачке фудбалере тог доба. Звали смо га Мајстер Милош", испричао је једном Франц Бекенбауер.
Немци, нажалост, никада нису видели Плаву чигру у свом најбољем светлу. То је био само делић чаролије коју им је бацио у очи. И сам је био свестан да више није исти играч и да никада неће бити. Ваљда нешто са неба, као надокнаду за све што је проживео, слало му је можда и животну шансу – понуду Интера који је у оно време плаћао најбоље на свету. Била је то прилика да се финансијски обезбеди. И опет болан ударац нашег човека. Договор је упропастио један југословенски дописник из Рима. Објавио је у италијанским новинама да је Милутиновић изгубљен за фудбал после операције. На прагу тридесетих, Милош је морао да се задовољи Француском где су га упознали још као 18-годишњег чаробњака – Расинг и Стад Франс. Париз је раширених руку прихватао уметнике. И опет, шта је та проклета статистика... Алманах Франс фудбала из 1963, пет најбољих европских фудбалера педесетих: Ди Стефано, Пушкаш, Милутиновић, Копа и Јашин. И још ово - Жак Корни из Л'Екипа на дан кад је М.М. прешао из Бајерна у Расинг: "Ја сам гласао и увек ћу гласати против долазака странаца у француске клубове. Постоји само један изузетак, то је трансфер Милутиновића. Знате зашто? Он није фудбалер, то је Плави анжео, уметник. А за уметнике постоје другачији критеријуми".
Све време док је Милош играо у иностранству (1960-1965) у Југославији је владала нека чудна завера ћутања. Наша штампа и медји уопште "сахранили" су некадашњу прву звезду. У репрезентацију више никада није позван откако је отишао из земље.
Милош можда и не би, али плавушан из Бајине Баште што је као десетогодишњак кренуо "ћиром" за Бор све је опростио.
Милутиновић се вратио у Југославију средином шездесетих. Дошао је здрав и донео нешто новца. Поново је имао "пријатеље". Драгослав Шекуларац убедио га је као 35-годишњака да се активира на једну сезону и заједно са њим заигра у дресу ОФК Београда. Један козер и један боем по фудбалској судбини створили су мит о Романтичарима. Забележено за сва времена: Утакмица против сарајевског Жељезничара на Карабурми, у плаво-белом дресу ОФК-а Милош и Шеки, а на трибинама скоро 30.000 људи.
Милош је после постао тренер. Водио је многе клубове у земљи, иностранству и репрезентацију Југославије. Вележу је донео први трофеј у историји – Маршалов куп 1981. Вратио се и у Партизан. И њима је опростио. Са црно-белима био је првак '83.
Заљубљени у лепоту у сваком смилу, Французи једном приликом, у кафани на Монмартру, питају Милоша како дриблује. Истог трена буди се дух дечака из рударске колоније... Слеже раменима и казује: Као што ходам. Или као што дишем. Понекад се осећам као птица. Понекад ми се чини да могу да летим...
Као када пише Мика Антић. И као кад пева Марија Калас.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар