Интервју - Предраг Даниловић: Морамо да створимо насљеднике наших асова!

Предраг - Саша Даниловић, однедавно први човек српске кошарке, у интервјуу за Блицспорт смирено, без имало ватре коју памтимо са терена, причао је о проблемима нашег трофејног спорта.

Кошарка 10.01.2017 | 22:50 Разговарали смо о утицају политике на наше животе, односу са Вучићем, Човићем и Пековићем и открио да ли има истине у томе да је екстремно строг али правичан.

Када сте преузели функцију првог човека српске кошарке, рекли сте: "Ја имам доста искуства и доста тога знам, али доста тога не знам и треба да научим". Шта Саша Даниловић зна добро, а шта мора још да научи?

- После 15 година вођења Партизана и вођења клупске кошарке, осам година у извршном телу ФИБА Европе, у КСЈ, у КСЦГ и КСС, мислио сам да је то нешто што ја знам да радим. Али, функција председника Кошаркашког савеза Србије је стварно нешто што ми је велика част и нека назовимо награда за све то што сам урадио. При томе не мислим да ми то припада, него сматрам да је то неки мој нормалан и природан пут пошто других послова немам, а бавио сам се кошарком. Схватио сам да је ово једна веома, веома, одговорна функција. Ја сам то знао и пре, али нисам до краја перципирао како је и да треба доста ствари да се ради - каже Даниловић.

Шта су приоритети?

- Битно је да морамо да гајимо ове младе селекције. Из ког разлога? Из разлога што ће да дође до смена генерација. Требало би заједно са тренерском организацијом и са сектором за мушку кошарку да производимо и негујемо талентоване играче. Није резултат толико битан. Сви очекују и резултат и играче. То није могуће. Ја сам за производњу младих играча који ће да се припремају да полако улазе у сениорску селекцију.

Да се вратимо на Сашу Даниловића. Човек који је освојио скоро све. Враћа се поново у кошарку, а може да живи и без те "муке"?

- Ште се мене тиче, кошарка је свима нама играчима дала много. Ми никад не можемо да се одужимо тој кошарци. И сматрам да сам у неким годинама где могу да покушам да нешто урадим како треба. За то треба времена. Наравно, у земљи која се зове Србија ни за шта се нема стрпљења и сви бисмо ми хтели сада и одмах, али се надам да ћу са мојим сарадницима урадити нешто како треба.

Ви сте неко ко је дуго у кошарци. Од деведесетих па до данас променило се доста владајућих политика и влада. Све су вас власти цениле, али никада нисте били политички активни?

- Далеко од тога. Ја сам пелцер за неполитичаре. Али ја те људе познајем и када нису били политичари и на власти. Ипак, не може ништа заиста без помоћи државе, па ни Кошаркашки савез који је државна институција. Имам обећање да ће држава да буде стабилан ослонац Кошаркашком савезу.

Ни у ранијим годинама није могло, па ни сада, да се дође на овако битну функцију без оног прећутног амина власти. Да ли је вама драго као човеку који је ван политике, да нико није имао ништа против вашег именовања?

- То је некакво признање за мој однос према спорту, према кошарци, неке моје оданости пре свега према српској кошарци и то ми је стварно драго. Сасвим је нормално да ја разговарам са председником Владе.

Како изгледа ваш разговор са премијером?

- Један врло нормалан разговор у вези са спортом. О мушкој, женској кошарци, разговор о уклањању деце са улице јер је спорт нешто што је много битно. То је социјална ствар. Значи, навикавање на обавезе од малих ногу, поштовање према, поготову у колективним спортовима, саиграчима, колегама, колегиницама. Неке везе које остају цео живот. То су неки разговори које ми водимо. Никакви ултиматуми, никакве неке комбинаторике "ја ћу теби ово, ти ћеш мени ово".

Још један разговор је пробудио велику пажњу јавности. Ваш и Небојше Човића?

- То сам већ рекао, то је сасвим био нормалан разговор са моје стране, ја сам тако васпитан да је нормално да неко ко се кандидује за председника Кошаркашког савеза Србије оде да поприча се председником Партизана, са председником Звезде и са људима из региона.

Да ли вас помало плаши што сте ви човек који је дао много Партизану и препознат је као навијач Партизана?

- Ја ћу да будем увек велики навијач Партизана и то је нормално, али ја сам на функцији председника КСС и то апсолутно нема никакве везе са мојим обављањем посла.

Како гледате сада на ситуацију у Партизану?

- То питајте људе из Партизана. Ипак сам ја председник КСС.

Али разговарали сте са Пековићем о кандидатури...

- Јесам. Пековића знам и када је био дечак и ја га сматрам стварно добрим и искреним пријатељем и тако ће увек да буде. Наравно да сам имао подршку Партизана и Николе и мислим да је то сасвим нормално.

Сад још мало личније? Да ли је Саша Даниловић строг човек, незгодан за сарадњу, а опет с друге стране правичан?

- Не могу причати у трећем лицу о себи јер то је прилично непристојно. Не волим да лажем, тако сам васпитан, а екстремно не волим када мене неко лаже. Годинама човек сазрева, сви желимо да будемо бољи у том смислу и на основу тога треба неке ствари да се раде. Ипак са 19, 20, 22 не можемо да укачимо суштину неких ширих ствари. Сви ми у неким нашим годинама нисмо видели шуму од дрвета, ипак с годинама полако назиремо неку шуму. Али сматрам да човек сазрева, прихвата савете и то је оно што је по мени најбитније.

Сада сте се спојили поново са Сашом Ђорђевићем, како гледате на ту вашу сигурну сарадњу?

- Сале и ја смо фамилијарни пријатељи више од 30 година. Освајали смо трофеје заједно и то је нешто што не може нико никада и ниједна функција да избрише.

Сећате ли се и размишљате ли некада о својој играчкој каријери?

- Човек некад неки пут треба да изађе на "Јутјуб" и да се подсети ко је био јер у неким временима, када је сивило доминантно, човек треба некад неки пут да седне и да види ко је био. Да се подсети, али не да живи у прошлости. Ја сам дуго био у сенци моје ћерке Олге. Сад сам мало провирио, али се надам да нећу никада да изађем из сенке моје ћерке.

Има та једна фотографија када сте је загрлили, ту се видело колико је човек на своју децу слаб и чак се велики Даниловић, који је све и свашта урадио у својој каријери, разнежио када му је ћерка донела тениски трофеј?

- Мислим да је то сасвим нормално и да тако ради сваки родитељ.

Шта би Саша Даниловић урадио другачије у својој каријери, а шта би баш поновио?

- Ја не бих урадио само једну ствар, а нећу вам рећи коју, а остало бих све урадио. И побеђивао бих и тренирао колико сам тренирао и баталио када сам баталио и све остало.

ОДУШЕВЉАВАЈУ МЕ ЗЛАТНИ МАТЕМАТИЧАРИ

Знају ли клинци који хоће да буду Саша Даниловић колико сте ви тренирали?

- Њима тренери причају, али клинци као клинци. Зависи које годиште. Не могу то да копирају. Друга су то времена и не треба поредити моја времена и она времена. У моје време није било ни интернета ни телефона. Ја сам тада био сконцентрисан само на ту игру, али мислим да је питање и квалитета и преданости. И родитељи другачије размишљају, сада је све пројекција родитеља да кроз њихову децу остваре своје амбиције. Нешто што они нису остварили, што је велики зло. Знате ли колико је само деце талентоване отишло. То није само у спорту. Одушевљавају ме млади што долазе са медаљама из математике, физике... Људи, колико је то добро, а колико је мало заступљено у јавности. Они ме одушевљавају.

Извор: блиц.рс