Прави Роки је живио у Југославији

Година је 1973. У студио Југословенске Радио Телевизије (ЈРТ) улази омањи, брз, помало нервозан, атлетски грађен тип са зулуфима, карактеристичним за Балкан тог периода. После пар речи размењених са организаторима и најаве чувене Милене Дравић, излази на позорницу на којој га чекају Драган Николић, Марко Марковић и Драган Никитовић.

Република Српска 07.01.2017 | 20:24 Маријан Бенеш, боксер. Шампион Југославије, шампион Европе. Најопаснији човек у држави. Песнице од челика, воља од челика, очи од челика.

Црним, продорним погледом мери прелепу Милену, док јој рецитује песму. Песму коју је сам написао, једну од многих у које је уткао своју прелепу балканску душу.

Доносе му флауту, даје му је у руке Драган Николић. Узима је и свира рутински неку лагану мелодију, у изведби које се не би постидео ни мајстор на овом инструменту. Публика је узбуђена, као и цела југословенска нација, која гледа одушевљено. Поносни су на свог шампиона. Поносни су на своју државу, у којој боксерски шампиони шармирају, пишу дивне песме и свирају флауту.



Неких 43 године касније, времена су се променила. Сад имамо 6 или 7 држава, можда и целих 8, ко како броји, боксери нам нису више у светском врху, далеко смо од тога, а песме пишу само “лузери”. Наравно, у “песме” не убрајамо ово ђубре које нам квари децу већ четврт века. Након 43 године, “опасни момци” не пишу песме, него убијају, силују, уцењују, изнуђују… Неки уђу и у понеки ријалити.

А сви ти “опасни момци” усрали би се у гаће, буквално, када би стали на црту Маријану Бенешу, на “ферку”. Сви Земунци, Шијани, Аркани, Кристијани, Гишке… Три класе је то испод Маријана, кад је реч о умећу борбе. Десет класа испод кад је реч о чојству.

Маријан, са својих 67 година, побеђен је човек. Нема једно око, тешко је повређен после саобраћајне несреће, они који је највише волео нестали су на трагичан начин, оно што је највише волео, та чаробна Југославија, убијена је и силована. Сви су га издали, баш као и земљу у којој је био идол, узор.

Маријан Бенеш је рођен у Београду 11.06.1951. године, од оца Јосипа Бенеша и мајке Марије Вукић, просветних радника. Волео је музику, вредно је вежбао флауту и клавир. Упоредо је тренирао бокс. Већ као младић ударао је јако. Много јако. “Уместо песница има пегле”, говорили су.



Боксује за “Славију” из Бањалуке. Био је првак Медитерана, Балкана, Југославије, Европе… Слава, моћ, а онда трагедија, ниоткуда. Обољева од жутице, каријера му је завршена, кажу лекари. Сви “пријатељи” га остављају. Коме треба бивши боксер?

Свакоме другоме би овде био крај, али не и Маријану. Најјаче срце на Балкану побеђује болест и враћа се боксу, јачи него икад. Одлази у професионалце. Ређа победу за победом, нокаут за нокаутом. Нема бржег, опаснијег, жешћег. Плаше га се. Не зна шта значи “назад”. Иде и удара док не погоди у браду. Постаје професионални првак Европе! Ален Делон га зове, хоће да му буде менаџер!


Маријан неће. Воли своју Бањалуку, воли своју земљу. Тамо напољу боксери не свирају флауту и не пишу песме. Тамо су роба, машине за прављење пара. Човек из Југославије то не разуме. Он разуме живот, другове, кафану… Не разуме продају душе.

Срчаност у рингу га, међутим, кошта много. Не зна назад, налеће на песнице. Око му је тешко повређено, страдало је. Иде на операцију. Не види, а опет боксује. Полуслеп.

После пар година, поново исти противник, Торес, који му је тешко повредио око. Опет га удара палцем, у исто око. Маријан је изгубио вид у рингу, у шестој рунди. Изгубио је око, заувек. Али морао је да добије овај меч. У пакленом болу, изубијао је противника и победио.

Крио је од света да не види на једно око. Борио се и даље, вешто је крио свој недостатак. Ломио је 26 костију у рингу. Од удараца су му уништене гласне жице.

Али то је било ништа у поређењу са паклом који га је чекао ван ринга.

– Ја сам Хрват, и Босанац, и Србин – говорио је Бенеш.

Дошао је рат, и продали су га, уништили су га Срби, Босанци и Хрвати. Све бивши Југословени, који су се преко ноћи претворили у ове које смо поменули.

Маријан је остао Југословен, зато је и на*ебао.


– Ја сам човекољубац, волим људе. Националност ме не интересује – говорио је Маријан и писао себи пресуду која га је чекала у времену лудила.

За Хрвате је постао “четник”, за Србе је био “усташа”. Водили су га да копа ровове за војску Републике Српске, после су га одвели у логор.

Протеран је из Бањалуке, свог града, јер није био Србин.

Ивицу, рођеног брата којег је волео више од себе, убили су му 1992. године.

Тело Ивице Бенеша никада није пронађено.

Браћа Антун Бенеш и Јосип Бенеш умиру од туге за братом Ивицом.

Какве звери убијају друге зато што су друге вере, или зато што немају веру?

Остао је само брат Маријан, слеп, нем и тужан докле поглед једног ока сеже.

– Ја све велике Србе и велике Хрвате називам фашистима – говорио је после Бенеш.

Зарадио је у каријери 6 милиона марака. Све је потрошио. На глупости, на паметне ствари, али највише помажући другима. Све је потрошио. Кад је остао без пара, нико није хтео да му помогне. Јер коме треба слепи и неми боксер који свира флауту и пише песме?

Једном се у свом кафићу у Бањалуци потукао 12 пута за један дан. Долазили су Босанци да се бију јер Босанци су Босанци. Наравно, добијали су уредно по тинтари. Није првак Европе шала. А после заједно на пиво.

– Упознао сам Тита. И поносам сам на то – говори.

Кад су га представили Јосипу Брозу, маршал је рекао: “А ти си онај мали што онако опасно бије?”

Бенеш, мангуп, му је узвратио: “Нисте ни ви, друже Тито, много виши.”

А Тито да умре од смеха.



– Нико није јео из канте за смеће док је Тито био жив. Сви су имали плату – и радник и рудар и чистач улица и лекар. Сада господа једу из канте за смеће – и у Загребу и у Београду и по Бањој Луци – причао је Бенеш 2004. године.

Написао је и песму, да поручи нешто свима који данас пљују Тита. Ево:

Не псуј ми Тита

Не псуј ми Тита и његово вријеме,

Не криви њега за своје проблеме,

За тежак живот данас најмање је крив,

Друкчије би било да је стари жив.

Не псуј ми Тита ни његово вријеме,

Не криви њега што је проклијало сјеме

мржње скривене у срцима фашиста

скривено под маскама и неких комуниста.

Не псуј ми Тита и његово вријеме,

Не криви њега што ниси издржао бреме

Што је све народе спајало у сродство

и сам си га називао братство и јединство.

Не псуј ми Тита и његово вријеме,

Осмјехом је могао планину да покрене!

Никада се, друже, неће живјет боље

Кад Тита споменеш, скини капу доље!

Питали су га, у Тузли, да ли је Босанац или и даље Југословен. Рекао је “оно што сам увек био – мали Титов пионир”.

– Поштен човјек се куне једном за једну ствар. Био сам и остао поштен. Заклео сам се Титу да ћу чувати братство и јединство, а што сам мислио у то вријеме мислим и данас – говори Бенеш.

Бенеш, симбол бивше државе и њеног распада. Боксер, најјачи, витез који пише песме и свира на флаути. Убијен у појам, издан, преварен.

Кад је почео рат, дешавало се да му дође олош, стави пиштољ на главу и пита га “ко је сад јачи, а?”

Каква слика. Пузавци, љигавци, људска жабокречина дочекала је својих пет минута, па је кренула да лечи комплексе на вишем гену, на бољем од себе. Крмад, гомила крмади, на лава.

– Решавао сам то бенешовски – открива Маријан. У преводу, ко год је то урадио, добио је штос у главу, немилосрдно и брзо. И потрес мозга, сломљено нешто, и све што иде с тим. Песница шампиона увек је бржа од прста олоша на обарачу.

Овако како је Маријан радио, тако ће се и у нашим животима десити. Видећете.

Јер мора.


(еспресо.рс)