Интервју - "Мицхо тхе бест цоацх": Афрички фудбал је холивудски филм!

Српски тренер који је прошао кроз 50 од 54 афричких држава каже за МОНДО да је рад у тамошњем фудбалу "акциони трилер са примесама трагикомедије од које не знаш да ли ћеш да умреш од смеха или да кукаш на сав глас".

Фудбал 06.01.2017 | 23:50 Имао сам прилику да у три наврата обилазим Египат и једном Мароко. Сва четири путовања била су мотивисана фудбалом и током њих неколико пута ми је поменут Милутин Мићо Средојевић или једноставније - "Мицхо цоацх".

Нисам имао појма о коме је реч. Схватио сам да је у питању фудбалски тренер из Србије, али нисам се превише обазирао на то јер није водио клубове који су били у мом центру пажње. Морам признати, погрешио сам што се нисам више заинтересовао.

Тек када се почетком септембра 2016. Србијом пронела вест да је тренер из Прокупља одвео репрезентацију Уганде на Афрички куп нација после дугих 39 година чекања, схватио сам ко је заправо Милутин Мићо Средојевић, 47-годишњи фудбалски стратег (мада у овом случају слободно могу да искористим реч коју избегавам, осим када помињем неколицину тренера из највећих светских клубова и репрезентација - стручњак).

Захваљујући надимку који користи на Тwиттеру, Средојевић је познат као "Мицхо цоацх", а захваљујући свом раду, тај надимак је постао препознатљив широм Африке.

Отуд и не чуди што га помињу Египћани и Мароканци, иако (још) није радио у тим земљама.

Када је 2001. напустио Србију, Средојевић је отишао у Уганду. Затим у Етиопију, Јужну Африку, Танзанију, Судан, Руанду, а 2013. се вратио у Уганду, где је и данас.

"Био сам у 50 од 54 афричких држава. Стварно сам видео и доживео свашта током 15 година колико живим и радим на овом континенту", почео је Средојевић своју причу у интервјуу за МОНДО.

"Радити у афричком фудбалу је холивудски филм! Али, не онај анимирани, већ акциони трилер са примесама трагикомедије од које не знаш да ли ћеш да умреш од смеха или да кукаш на сав глас. Када бих сваки преживљен детаљ испричао, људи би ме прогласили лудим и убеђивали да је то немогуће. Мени је после свега рад овде посао забаван, па сам почео да се врхунски забављам, али по неки пут молим Бога да не полудим, ако је то икако могуће", искрен је селектор Уганде, званично најбоље афричке репрезентације у 2016. години.

Објаснио нам је и како се споразумева са фудбалерима и другим сарадницима.

"Генерално на енглеском језику, а говорим и разумем главне језике Источне Африке, тако да не могу да ме 'преведу жедног преко воде'", нашалио се и констатовао:

"Све је то постала рутина, уз Танталове муке у почетку".

Одлазак у иностранство због посла никоме није лак, а посебно не некоме ко се сели из Европе у Африку. Средојевић нам је испричао како се он снашао.

"Да би се неко озбиљно бавио тренерским послом у Африци, мора да носи себе и своју земљу, као ја Србију, у срцу и души. Свему осталом потребно је прилагодити се - традицији, култури, стилу живота и навикама. У тренерском послу није битно колико знате, већ колико то знање умете да пренесете на друге, а то је немогуће урадити без познавања најситнијих детаља претходно набројаних ставки. Тако сам ја преживео у Африци 15 година, а за то време је дошло и отишло 78 иностраних тренера, јер нису поштовали поменуте принципе".

Афрички фудбалери познати су по одличним физичким предиспозицијама, међутим, не и по тактичкој обучености.

"Страховито је тешко радити на тактици са афричким тимовима, зато што су играчи сиров материјал који је необучен, јер касно крећу са основном фудбалском обуком или је, чак, уопште немају. Дешавало ми се да имам играче у репрезентацији који никада нису били у озбиљном тренажном процесу. То је велика мука, јер онда са њима мораш да радиш припрему за такмичење и фудбалску едукацију. Када си дуже свему у томе, временом изградиш механизам који на најбржи начин ствара личности и играче, пошто су ти момци као сунђер који, уз прави систем рада, брзо упија".

Сазнали смо и да је фудбал у Африци подељен на четири зоне.

"Имате северну, арапску зону, где су играчи идоли навијача и свуда су поштовани, јер су прошли 'сито и решето'. Међу најпознатијима су чувени Мохамед Абутрика, мој лични и велики пријатељ, и Есам Ел Хадари. Западна Африка има највећи квалитет, јер одатле долазе Дрогба, Ето, Есјен... На југу је Јужна Африка 'заљубљена у себе', пошто има најбоље услове за рад, али баш због претераног самовеличања, не успевају да достигну врхунац. Најбољи играчи из те зоне играју за Замбију или Зимбабве, пошто су тамо 'гладни успеха' и са много више мотива и одлучности приступају фудбалу. Овај 'мој', источни део Африке је 'успавани џин', који је 60-их и 70-их година прошлог века био јак, али је онда нестао са фудбалске мапе (попут Мађарске у Европи). Сада се поново буди и хвата прикључак са другим зонама, мада су северна и западна прилично одмакле", анализирао нам је Средојевић.

Посебно нас је занимало какав статус Мићо има у Уганди, чију репрезентацију је после 39 година одвео на Афрички куп нација, који почиње 14. јануара.

"Излив емоција које смо доживели моји фудбалери и ја када смо се и званично пласирали на завршни турнир у Габону је нешто фантастично! Не постоје речи којима бих могао то да опишем. Тако нешто стварно треба доживети", присетио се Средојевић.



"Уганда је земља у којој је 70 одсто становништва млађе од 40 година, што значи да су се тек родили када је њихова фудбалска репрезентација последњи пут играла на најважнијем такмичењу у Африци. Ти људи никада нису имали прилику да случају своју химну на Афричком купу нација и када им је то коначно омогућено, тешко је описати како су се понашали и колико им је било драго".

Апетити су, међутим, нагло порасли...

"Проблем је што код њих не постоји средина, па су амбиције одједном много веће и морам да их смирујем и 'спуштам лопту', гледајући у реалност. Ако много обећаваш, брзо ћеш од пуковника постати покојник, а ја то не желим", јасан је селектор репрезентације која је 1978. године била другопласирана на свом континенту, а 1962. четвртопласирана.

Овај пут, чак и пролаз кроз групу биће сензација. Ривали Уганди су Гана, Египат и Мали.

"У групи смо са Ганом која је од 2008. увек у топ четири репрезентације афричког фудбала, па самим тим носе бреме фаворита. Египат је рекордер са седам титула, али није учествовао на претходна три турнира, тако да је 'гладан' резултата. Мали је актуелни првак света у узрасту до 17 година и трећи у узрасту до 20 година, а на претходна три АКН два пута је био трећи... Налазимо се у правој 'групи смрти', али немамо шта да изгубимо, а можемо много да добијемо", објективан је Средојевић.

Што се тиче фаворита за пехар, истакао је три екипе.

"Гана, Обала Слоноваче и Сенегал могли би да стигну до краја".

Када су у питању циљеви Уганде, Мићо жели да његови играчи "оставе срце на терену".

"Екипа иде у Габон да сачува свој идентинтет, који подразумева давање максимума на терену. Најважније је да будемо борбени и срчани, а надам се да нас фудбал у том случају неће издати и да ће нам вратити кроз резултат. Желимо да унапредимо ниво игре, али не можемо да претимо ривалима, већ идемо корак по корак. Први циљ је да после 39 година Уганда постигне гол на АКН, па онда да освоји први бод, оствари прву победу, прође групу, а даље је све могуће...", причао је загледан у будућност.

Припреме Уганде за Афрички куп нација почеле су 19. децембра, на Светог Николу, што није била случајност.

"Свакако да има симболике то што смо почели припреме, односно кренули на пут, уз Светог Николу - заштитника путника. Много негативних ствари има око нас, а ја се лично браним вером у Бога", објаснио нам је Средојевић и открио једну занимљивост:

"Пре и после сваке активности екипе молимо се уз три молитве. Једну хришћанску, играч задужен за хришћане изговара је на локалном језику, једну исламску, изговара је играч задужен за муслимане и једну на српском, увек друга у зависности од прилике, коју ја изговарам. Ово може некоме да звучи смешно за европске прилике, али то је навика на коју сам се ја само надовезао".

"Муслину од срца желим пласман на Мундијал"

Иако је имао највећи успех од српских тренера у 2016. години, Средојевић није добио признање ФС Србије, већ је оно отишло у руке Драгана Стојковића који је са Гуангџуом заузео шесто место у кинеском првенству. "Искрене честитке Пиксију као тренеру године, као и ФСС на избору. Већ сам 15 година ван Србије и немам намеру да се гурам и лактам, већ ми је циљ да на континенту од преко милијарду људи чувам добро име Србије и наше фудбалске струке, чији сам поносни амбасадор", поручио је Средојевић. Додао је и да редовно прати дешавања у Суперлиги. "Где год се лопта шутне на овој планети, ја то испратим", рекао је али и открио да не планира да се враћа у домаћи фудбал. "За сада, немам намеру да се враћам, али ме као навијача радује позитиван тренд 'орлова' у квалификацијама за Светско првенство у Русији. Још мало да појачамо ту одбрану, јер много примамо голове и да изоштримо напад и биће све супер. Желим од срца селектору Муслину и драгим људима у његовом техничком тиму, као и играчима, све најбоље у квалификацијама и да нас одведу у Русију на Светско првенство".

Као што је и поменуо на почетку текста, управо то прилагођавање локалним обијачима је помогло Милутину Средојевићу да већ 15 година успешно ради и живи у Африци.

Без обзира који резултат Уганда оствари на предстојећем Афричком купу нација, надамо се да ће српски стручњак наставити да унапређује тамошњи фудбал.

Извор: мондо.рс