Анализа: Валенсија у раљама живота...!
Како је и због кога клуб који смо некад сви волели постао клуб који нико не може да гледа?!
Фудбал 08.01.2017 | 22:30
„Која је најбоља екипа против које сте икада играли?”
Били су ту Стивен Џерард, Владимир Шмицер, Сами Хипија, Маркус Бабел, Јержи Дудек, Мајкл Овен. Сви су знали одговор, и свачији је био исти, али се чекала потврда најуваженијег Немца. А онда је и Диди Хаман потврдио:
„Да, она Валенсија, 2002. Оно је било невероватно...”
Невероватно је блага реч за то што се догодило септембра 2002, у групној фази Лиге шампиона. Била је то игра мачке и миша на топлој Местаљи, сусрет једног клуба који је био на путу ка дну и једног другог који је потврђивао да је дошао у друштво великих дечака и великих утакмица.
Било је само 2:0, али могло је да буде и пет-шест лопти иза Дудека, и требало је да буде, јер је Валенсија Рафаела Бенитеза понизила Жерара Улијеа и његове изабранике и вратила их кући црвене у лицу.
Онај први гол, који у 20. минуту постиже Аимар, слика је и прилика великог кањоња квалитета који је раздвајао шпански и енглески клуб: свега пет потеза (шест ако рачунамо да је велики-мали Пабло примирио лопту и одмах је проследио у гол), за секунду-две, са четири играча која учествују, од Кура Тореса који је даје с десне стране, преко Албелде, Аимара, па Барахе који се појављује где га нико не очекује и враћа лопту Аргентинцу.
„Оле”, вришти Местаља, радосна што шампион наставља где је стао претходне године.
Валенсија ће и у узвратној утакмици тући Ливерпул, на Енфилду, али тада већ нико више није сумњао у то...
Ово је само једно од сећања које можете да имате на Валенсију: док је ових дана култни клуб из провинције у којој се говори каталонски, само што га понеки другачије зову, поново био у вестима из лоших разлога – оставке Чезареа Пранделија, који се задржао свега три месеца и који је постао, вољно или не, још једна жртва тренерске „куће страве“ која је одавно заменила досадну и предвидиву вртешку; па приче о константним финансијским проблемима; па оне о газди са Далеког истока који хоће, али можда не уме – може свако, ето толико је та Валенсија била дивна, толики је лахор мирисног ветра са Медитерана била, толико смо је ценили због променаде феноменалних играча који би ту пружали најбоље партије у каријери, толико је било разлога да може свако да пронађе неку своју асоцијацију на велику Валенсију.
Ектор Купер, заустављање последњег моћног Лидса у полуфиналу Лиге шампиона, превише лака капитулација на Сен Денију од Реала у првом мечу за „ушатог” у којем играју два тима из исте земље, још једно финале догодине и стрепња свих нас који се сећамо Коруње: да ли ће одлучујући пенал шутирати Мирослав Ђукић и шта ако га опет промаши (а лопту узимаМаурисио Пелегрино и Оливер Кан га чита и Хицфелдов Бајерн је затомио рану из Барселоне 1999), из сезоне у сезону стваран је Тим, и тај Тим је био најбољи у Ла Лиги, иако није био најјачи по именима.
Није да је именима ишта фалило: од Кањизареса на линији, преко Карбонија, Ајале, Пелегрина илиАнгломе, до средине коју чувају Фаринос, Бараха или Албелда да би могли да се играјуАимар, Кили Гонзалес, Мендијета, Ангулио, и да у игри хране Пјоха Лопеза, Руфетеа, Керјуаили Мисту...
Нису сви били у исто време на терену, али као да јесу: сећања су слатка и у њима је дозвољено да вам се имена и лица помешају, па да чак и легенде Марио Кемпес,Фернандо, Лубо Пенев и Франк Арнесен изађу на терен против Ливерпула, Бајерна, Арсенала, Јувентуса, Јунајтеда, на прелазу два века, скупа са Хуаном Матом, Давидом Силвом илиДавидом Виљом.
Ето, то је (била) Валенсија и зато њену патњу, чак и ако никада нисте навијали да „Слепи миш” рашири своја крила, доживљавамо с тугом и бесом, зато је тужно када баците поглед на горњи део табеле Примере и тамо нема Валенсије.
Ено је, при дну, збуњена и оптерећена дуговима, као радник уништен у транзицији, као жртва мегаломаније и промашених инвестиција, као манекен последње велике економске кризе чије се последице и даље осећају – и у привреди и у политици, којом су завладали популисти и људи без ЦВ-ја, али са меденим обећањима на уснама – а која ће се окончати као и свака пре ње: обичан човек ће патити, платинасти махери ће се извући, и све ће опет кренути у круг, као да ништа научили нисмо.
Економска криза је овде у главној улози јер је Валенсија ЦФ дословно погинула на багеру који је заравнао тржиште: године 2007. најављени су спектакуларни планови да се подигне нови, велелепни стадион, Ноу Местаља, која би примала више од 75.000 гледалаца. Логично, јер са више од 46.000 сосиоса и са испуњеним капацитетом здања у срцу града, било је простора за проширење и за идеје које би од Валенсије направиле сталног трећег великана шпанског фудбала, у годинама када Атлетико Мадрид још није био истакао своју кандидатуру толико озбиљно, и када су се баскијски клубови и даље тукли с бременом традиције.
„Стара“ Местаља налази се у самом центру града, па је направљен, на папиру, перпетуум мобиле: инвеститори ће добити најбоље земљиште, које ће потом моћи да утопе за милионе пословног и стамбеног простора, а клуб ће од тог новца подићи свој нови импозантни дом за понос, и још ће остати кинте за појачања и плате, па у другој деценији 21. века – то је, понављамо, био план – најбољи играчи више неће одлазити у веће клубове, посебно не у она два шпанска великана, посебно не у комшилук, у Барселону, него ће остајати у великој Валенсији.
А онда је тржиште фасовало. Шпанске банке почеле су да падају као снопље, кредити су престали и да се узимају и да се враћају, нико више није градио ништа, а камоли размишљао о земљишту у центру града, и Ноу Местаља је остала споменик лудом времену у којем живимо: аветне трибине за које се не зна да ли ће икада бити завршене, прашина која полако пада по градилишту, где је бушилица последњи пут радила годинама уназад.
Клуб је и дотад кокетирао са црвеном линијом на конту, а од тада је она потцртана дебелим маркером: пословање је у првим годинама после краха преузео главни кредитор, новооснована банка Банкиа (и она настала као појас за спасавање, пошто ју је формирало седам посрнулих установа, а држава преузела 2012), а банкари, знате их, гледају само како да остваре профит или смање трошкове – играчи су продавани кад год би неко и питао за њих, од Албиола до Ђордија Албе, већи део новца је инвестиран у отплату дуга, а тек мрвице одвајане за довођење нових пулена.
А онда је дошао Питер Лим.
Уз све фалинке – практично једнопартијски систем, гушење грађанских слобода и протеста и државна контрола над медијским системом, што је све осмислио први и дугогодишњи премијер Ли Куан Ју (на све то, тренутно земљу води његов најстарији син, Ли Сијен Лунг) – Сингапур се поноси тиме што је меритократија. Земља прилика. Државица у којој није важно како се зовете ни ко вам је био отац. Град у којем сви имају једнаке шансе, и све зависи само од тога колико сте вредни, паметни и вољни да радите на себи.
Отац Питера Лима био је продавац рибе на једној пијаци у Сингапуру, толико сиромашан да није могао ни да закупи сопствену тезгу дуго година, али то је Сингапур и, понављамо, није важно шта вам је био тата, па чак ни да ли је у Партији. Мали Питер није био добар ђак, али га је образовала улица и дала му интелигенцију да се снађе и да шармира људе. Лим је радио све и свашта у животу, али је осетио на време када треба ући у посао са инвестицијама, на пацифичком тржишту које ће, предосетио је добро, бити позорница будућности.
Питер Лим одувек је волео спорт (највећи је дародавац сингапурског спорта, и оне невероватне паре које следују сваком освајачу медаље на Олимпијским играма из те земље? Лим их плаћа!), и покушао је да купи својевремено чак и онај клуб у којем Рик Париседи и ћакула о моћној Валенсији са Хипијом и Хаманом, али тек ће захваљујући упорности успети да преузме Валенсију, обећавши навијачима и граду нову енергију, нове играче, новог тренера и нов начин пословања. И што да не, онај нови стадион...
Но, није на Местаљу дошао само милијардер из Сингапура. Њему уз бок био је Жорж Мендеш, с којим има и пословне и пријатељске везе, па је добрим познаваоцима она шопинг-манија од пре две године, када су стигли Отаменди, Андре Гомеш, Алваро Негредо, Шкодран Мустафи и Енцо Перез, морала бити превише сумњива. Посебно када је за шефа струке доведен Нуно Еспирито Санто, први играч у којег је својевремено ушао свети дух данашњег суперагента. Колико год Нуно био талентован – а у Рио Авеу је показао да јесте – није ту дошао само због свог тренерског знања.
Није то, помислили смо тада многи, била она Валенсија у којој се све радило плански и која се ослањала на своју „кантеру” једнако колико и на скауте што би чешљали утакмице омладинаца или португалско првенство. Лим је желео успех преко ноћи, Мендеш му је био саучесник, а навијачи су, јер такви су, и наравно да су такви, поверовали у шаргарепу која је заиграла пред њиховим ушима.
Почетак је био сјајан: под Сантом је Валенсија играла нападачки, агресивно, нешто каоКлопов Дортмунд, само прилагођено Ла Лиги, побеђивали су и Реал и Атлетико и тукли се добро с Барселоном, али онда је Лим показао своје право лице. Кренула је с првим поразима и тренерска вртешка, која ће на ужарену Местаљу довести чак и несретног Гарија Невила, да би се све завршило краткотрајним и злосрећним мандатом Пранделија, отишлог из не толико баналног разлога: обећан му је Симоне Заза, није му испуњен Симоне Заза, што је рекло све о начину на који се води Валенсија.
Зато су довођени Мендешови играчи, па је Валенсија, поносни клуб који је играо најлепши фудбал, постала излог за фудбалере којима треба друга шанса, као Елијаким Мангала. А домаћи таленти, попут последњег локалног хероја Пака Алкасера, наставили су да иду даље...
„Овај клуб воде неки пристојни људи, али они су опседнути бројевима”, казао је Прандели. „Фудбал је страст, и фудбал је осећај, и ако немате ове састојке, тешко је да успете. Покушао сам да отворим тренинг за навијаче, рекли су да је то немогуће. Покушао сам да причам с новинарима, рекли су да постоји црна листа медија”.
Италијан је отишао, али се проблеми у Валенсији настављају. Пред меч са Селтом, навијачи су показали да више не верују обећањима да ће ускоро бити боље и затражили одлазак слаткоречивофг газде с Далеког истока и његовог ортака-мутиводе.
И ако се то догоди, Валенсија је у превеликим проблемима: док год се онај недовршени стадион буде надвијао над градом и над клубом као злослутна сенка, док год се струка буде третирала као потрошна роба, док год се буде инвестирало у играче сумњивог квалитета зарад менаџерских провизија, Слепи мишеви ће остати заробљени у пећини која делује златно, али је, када мало загребете, испод само бижутерија.
Валенсија ове године вероватно неће испасти, мада би им било боље да се то догоди: некада давно, суноврат је почео када је на чело клуба дошао Миљан Миљанић, не превише његовом кривицом, јер су се и тада почели таложити дугови, и 1986. Валенсија се обрела у Сегунди. Био је то шамар због којег су се, уз помоћ Алфреда ди Стефана, Луба Пенева иГуса Хидинка, уразумили и кренули постепено ка врху.
Оном врху којег су памтили Диди Хаман и Стивен Џерард, оном врху којег и данас памтимо по генијалним потезима најукомпонованије средине шпанске лиге, по ћубиПабла Аимара, по осмеху Рафе Бенитеза и по шареној буци које су правили верни навијачи са старе Местаље, стадиона који одбија да оде у пензију.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар