Анализа: ''Орлићи'' - мисија “Пољска 2017.“
Чекајући промоцију новог селектора позабавили смо се највећим проблемом младог српског тима...
Фудбал 05.01.2017 | 00:00
Екипа састављена миксом два шампионска тима (прваци Европе из Литваније и прваци света са Новог Зеланда) задобила је претходних година такву подршку да је српска јавност у једном тренутку пожелела да "почисти" све сениоре из А селекције и на велику сцену "декретом" пошаље те голобраде младиће. Што и не чуди, с обзиром да ниједан фудбалски национални тим није донео толико радости нашем народу.
Србија првак света у фудбалу! До скора је звучало као крај доброг вица, зар не?
Шест месеци пред старт Европског шампионата у Пољској млада репрезентација остала је без селектора. Томислав Сивић у последњим данима 2016. добио је отказ. Учинак: 12 званичних утакмица, осам победа, два ремија и два изгубљена меча. У четири пријатељска дуела још два пораза. Мали број људи ће се изненадити, још мањи осудити такав чин ФСС - јер јавна је тајна да ни Сивић ни његов претходник Младен Додић (доживео фијаско у Чешкој 2015) никада нису имали поверење јавности – па се чин који није баш одлика организованих и озбиљних Савеза, у овом случају у фудбалским круговима третира као плус и прави потез челника српске куће фудбала.
Сивић је био прескроман и недовољно амбициозан за некога ко на располагању има екипу састављену од европских и светских шампиона: "За нас ће ако прођемо групу бити као освајање ЕП". Шушка се да му је та реченица дошла главе. И док је отказ искусном стручњаку прихваћен као права одлука, сада остаје да видимо каква ће бити реакција на инаугурацију његовог наследника, односно који ће од кандидата – за сада се помињу само Гордан Петрић и Александар Станојевић – имати петљу да за очигледан циљ прихвати напад на нову титулу првака Европе, а самим тим и одговорност за евентуални крах, сличан оном од пре две године...
Чекајући новог селектора који ће нам саопштити да ће Србија у јуну преко Шпаније и Португалије јуришати прво на полуфинале, а онда и финале, позабавили смо тренутним и могућим новим проблемима Сивићевог наследника. Томислав Сивић за период септембар 2015 – новембар 2016. у званичним утакмицама користио је укупно 40 играча и довољан је само летимичан поглед на учинак свих тих момака у својим клубовима да открије разлоге наших највећих несаница – МИНУТАЖА.
Само један пример биће довољан: У бараж утакмицама против Норвешке шансу је добило укупно 16 фудбалера од којих осморица или не играју уопште у својим екипама, или су тек повремено добијали шансу.
Четворица голмана добијала су позиве у протеклим квалификацијама за ЕП. Највећи број минута поделили су Борис Радуновић из Авелина и Вања Милинковић Савић. Радуновић је бранио на половини утакмица свог клуба у првом делу сезоне, док је Милинковић Савићстандардан у Лехији. Последњих месеци озбиљно се наметнуо и нови први голман Црвене звезде Филип Манојловић. Наравно, не треба заборавити ни Предрага Рајковића који и даље има право наступа за младу репрезентацију, а како се Владимир Стојковић вратио на гол А селекције, могућност да се чувар мреже Макабија врати у младу репрезентацију и те како је отворена. У таквој конкуренцији Стефан Чупић (четврти голман који је био позиван у последње две године) тешко да ће имати шансу да се "угура" на коначан списак за Пољску...
Од дефанзивне четворке која је играла против Норвежана (Милан Гајић, Дарко Лазић, Вукашин Јовановић, Немања Антонов) само се за Лазића из Анжија може рећи да је стандардан. И ето првих проблема... Десни бек Гајић свега два пута био је стартер у Бордоу, док је Антонов одиграо девет од 18 првенствених утакмица Грасхоперса. ОВулету Јовановићу мање више све се зна – откако је стигао у Зенит није одиграо ни минут у руском шампионату. И за Јовановића и за Орлиће идеално би било када би се ове зиме остварила више пута највљивани трансфер у Црвену звезду, или бар неки други клуб где би коначно почео да игра сениорски фудбал. Озбиљни кандидати за место штопера још су Милош Вељковић из Вердера (имао солидну минутажу у првом делу сезоне), Срђан Бабић из редова шпанског друголигаша Реуса (седам утакмица), те Никола Мараш, један од најбољих и најстандарднијих играча Рада.
Алтернатива за десни бок и Милана Гајића један је од потенцијалних проблема, али зато за леву страну нови селектор неће морати да брине. Поред тога што је Антонов до сада био стандардно добар, Александар Бјелица је одиграо сјајно у финишу првог дела сезоне за свој Мехелен, где се усталио у првих 11. Михаило Ристић показао је да на тој позицији такође може да одради посао врло квалитетно, а ту су као треће опције Александар Филиповић(Вождовац) и Никола Антић (Војводина).
Други, већ виђени проблем – Марко Грујић. У тандему са Сергејем Милинковићем Савићембивши играч Црвене звезде требало би да представља главну осовину нашег тима на средини терена, међутим, Јирген Клоп му у Ливерпулу указује премало прилика да игра и како ствари стоје, то се много неће мењати ни у другом делу сезоне. Ипак, ко год да дође на место селектора тешко да ће се одрећи услуга суперталентованог везисте чији ће суви квалитет и без прекопотребних минута у врхунском клупском фудбалом правити разлику на терену.
Брине још стандардно седење на клупи Саше Лукића (Миха му даје шансу на кашичицу у Торину), Здјелара (требало би да промени клуб ове зиме) и Неце Михајловића (бљеснуо па зашао у тунел из ког никако да изађе, такође мења клуб), док случај Андрије Живковићапонајвише подсећа на Грујићев, и сасвим је извесно да би крилни нападач Бенфике у сваком случају могао да донесе екстра квалитет Орлићима.
Има, наравно, и онога што храбри. То су свакако редовне добре партије Мијата Гаћиновићау немачкој Бундеслиги, Дејана Мелега из Војводине и капитена са Новог Зеланда Немање Максимовића. Са формом из финиша јесени Никола Нинковић не мора да буде само џокер, већ један од кључних играча у вези српског тима...
Теоретски, навалу Орлића на ЕП у Пољској могао би да предводи и Александар Митровић, право да наступи на завршном турниру има и Лазар Марковић, али ако ћемо по форми из првог дела сезоне и минутажи, која је у овој причи и главна тема, онда један нападач нема никакву конкуренцију. Није тешко – Урош Ђурђевић из Партизана. Поред тога што се ради о првом голгетеру актуелне генерације (15 голова на 26 утакмица), иза њега су изванредна издања у црно-белом дресу. Само од септембра за клуб и репрезентацију дао је 17 голова.
Слажете ли се да би тренутно уз Сергеја само још Ђурђевић могао да рачуна на сигурно место у стартних 11?
И што се навале тиче имамо разлога за задовољство и за бригу. Поред Уроша Ђурђевића,Огњен Ожеговић почео је да игра стандардно дошавши у Чукарички, али зато је Александар Чаврић све чешће на клупи Слована из Братиславе. Такође, општи је утисак да ћемо и наредног пролећа узалуд чекати да Јовић и Шапоњић заиграју за Бенфику...
Извор: моззартспорт
фото: МН Пресс
Коментари / 0
Оставите коментар