Интервју - Новица Величковић: Како да те поштују ако се вучеш по терену?!

Милоју ни на тренингу нисам смео да тражим фаул! Капитен Партизана о очинској улози. И на терену и ван њега...

Кошарка 04.01.2017 | 22:50 Тата на терену. Тата и ван њега. Новица Величковић. За непуне две године два пута је постао отац и добио једну сасвим нову улогу. А вратио се у Партизан како би неке нове клинце научио свему ономе што га је својевремено довело до признања за најбољег младог играча Европе, па и до мадридског Реала.
Дочекао нас је у својој другој кући, теретани Фитнесс wорлд на Новом Београду, а "начели" смо га новогодишње-родитељским темама, као што је и ред у ове дане празника.

"Ја сам у том очинском свету скоро две године. Мало, мало, сваку играчку би им купио, ту се контролишем. У ствари, ту је моја драга да ме контролише. Луд сам за играчкама.Спремио сам им поклончиће за Нову годину. Важно ми је да је проведемо заједно", кажеВеличковић на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

Каже да се добро сналази у тој улози.

"Супер се сналазим у овој улози. То најлепша ствар која је могла да ме задеси. Син постаје све занимљивији, капира неке ствари, понавља све. Мој посао је такав да често нисам ту и онда користим сваки тренутак. Ћеркица је још мала, три и по месеца. Сва пажња ми је на њима".

А о клинцима и оним нешто старијим у Партизану са којима се "игра" сваки дан на тренинзима и утакмицама, Величковић каже:

"Добро се сналазим са клинцима на терену и том врстом едукације ха-ха. Не могу да се жалим, хиљаду пута смо већ поновили зашто играмо горе-доле у целом првом делу полусезоне и зашто то губљење живаца. Имали смо и среће, а негде нам је фалила. У сваком случају треба да будемо задовољни са учинком у АБА и ЛШ."

Капитен црно-белих истиче да каже да би за ову екипу најбоље било да не спутава саму себе, мада признаје да је играње у великом клубу као што је Партизан увек било специфично.

"Била је сезона и кад сам ја имао 20 година, ту су били и Пековић и Тепа и Трипко. И тада смо имали оцекивања, имали смо и Паласија, странца који је први пут био у Европи... Највише бихволео да не правимо себи лимите и да не размишљамо шта од нас неко очекује него увек да играмо на ивици туче."

Величковић сада има потпуно другачију улогу него када је као клинац игра за Партизан.

"Сад сам међу најискуснијима, колико год да прија, мало је и терет. Знам да сам им досадан у тежак, али мени је баскет дао све у животу на само један начин, то покушавам да им пренесем. Није кошаркаш неко ко ће дати 20 поена, па да си у центру пажње. Шта вреди ако немаш шансе за плеј-оф. Када сам био клинац, ишао сам на пожртвованост и борбу. Нисам имао пола ствари, све сам радио на агресивност. Размишљао сам - вуци контру, немој ником да се склониш, побиј се! Тако сам куповао минуте и самопоуздање. Много сам задовољнији какав сам сада играч, него кад сам био клинац", осврнуо се капитен црно-белих на претходни део каријере.

Величковић каже да млади играчи морају да науче како се стиче поштовање људи. Борба на сваком делу паркета свакако је главни сегмент тог приступа. И онда, уз благи осмех на лицу, наводи како полако, али сигурно екипа то схвата и примењује, а последњи пример тога је победа над Зјелоном Гором у Лиги шампиона.

"Није поента да им је стално пуним главу, већ да они сами то осете, да буду поносни после борбене утакмице. Да знају да су изгинули, а не да ли су дали 10 или 20 поена. Ето, против Бешикташа, осетио си 'крв' и тиме би требало да се водимо. Пре меча сам им рекао да тај дуелмора да нам буде водиља, да се искидамо. Са друге стране, сви очекују да добијеш МЗТ или Карпош. А заборављају да у Карпошу игра Лабовић који ти је некад био МВП лиге. Они немајушта да изгубе, а ми много. Ти ако изгубиш у Пиониру, ниси изгубио само утакмицу."

Величковића је од дебија у првом тиму Партизана још пре скоро 13 година красила та додатна црта борбености. Рођени Земунац увек је истицао колико му је одрастање на теренима за баскет и оно што је тамо "покупио" значило за даљу каријеру. А то су добро осетили и сви његови ривали у региону и Европи.

"Сећам се једном, дошао ми је друг, Борис Кајмаковић, својевремено је био позиван и у репрезентацију, живео је у САД. Одемо до школе Лазар Саватић (на Земунском кеју, при. аут) у 12 сати увече, а тамо већ седам, осам екипа. Сви чекају да дођу на ред. То су билетакве туче, не смеш да изгубиш баскет. Играо сам стално са старијима, зато сам и прзница, то ми је дало много, али ме у здравственом смислу није наградило. Кад нисам имао неки статус у Реалу, ишао сам преко бола, хтео да покажем да сам ја тај. Трудио се на тренинзима да будем најбољи. Хтео сам да будем чист пред собом."

Спремност да игра практично на граници самоуништења допринела је да Величковић још 2008. године добије своју песму, "Новица убица" у правом хип-хоп стилу.

"Чувени аутор Ламар... Навијачи је и данас често стављају на друштвене мреже. Стварно не знам како да се захвалим човеку. Добио сам песму, а тад сам имао тек 20 година. Мени је стварно небитно колико је људи у сали, две, три, пет хиљада. Играш у свом граду, људи те гледају. Важно је да те ти људи поштују, да знају да се бориш и да ниси лажњак. Људи стално повезују Новица има проблем, овај или онај са повредама. Како да им докажем да није тако ако се вучем по терену."

Вероватно ни не може другачије да размишља када је имао среће да на почетку каријере у Партизану ради са великим асовима.

"Ту су били Милоје, Вуле Адваловић, Пера Божић, касније и Дробњак. Много сам научио од Милоја. Дешавало ми се на тренингу да му по седам дана не дам кош! Фаул не смем да тражим, јер он не трази кад ја направим на њему. Ниси смео да помислиш да се 'штекаш', гледаш га како се баца на главу, имао је по 17, 18 скокова на утакмици."

Признаје да му у првом тренутку тада није било јасно откуд такав став код Милојевића, али онда је врло брзо добио објашњење које памти и данас.

"Сећам се једне утакмице са Борцем из Чачка. Милоје је за 14 минута убацио 27 поена. Питам га 'шта ти је', а онда ми је објаснио: 'Не смем да допустим да неко осети како сам опуштен ни у једном тренутку'. Друга ствар која ме је гурала - колико би играча волело да буде на мом месту, да игра у Партизану. То све кад склопиш, једноставно мораш да се бориш."

Величковић истиче су му године искуства донеле и то да зна како да сачува свежину, а притом истиче и да је екипа умела на неколико гостовања да квалитетно надомести његов изостанак. Атмосфера у екипи је веома добра, али капитен црно-белих каже да се труди да на терену увек буде озбиљан, док у свлачионици има места за шалу.

"Кад се уђе у салу пре утакмице, нико ме не занима. Ту нема шта да се прича са противничким играчима, да ти је ортак и рођени буразер, имаш минут да му се јавиш. После утакмице можеш да идеш где хоћеш", каже Величковић и наставља у нешто опуштенијем тону када су у питању највеће шаљивџије у тиму.
"Луки (Луковић) и Кено (Карахоџић) су најдуховитији. Ту нам је 'Ђарма', како зовемо Пота који је из Суботице. Зезамо се стално... Сви су добри, Вања, Врабац је страшан момак. Ми старији боцкамо, Луки је ту 'ћале', он је наш брат Ђани. Добри су и Амери, уклопили су се. Да их има пет, вероватно би се држали заједно, овако морају са нама. Није наравно увек идеално, има дана кад неко устане на леву ногу, али имају момци поштовања према старијима."

Величковић оставља утисак веома задовољног човека, а делом је то и због успешног бизниса који води и поред кошарке. Поменути Фитнесс Wорлд отворен је пре три године.

"Држао сам и раније теретану, али ову смо направили кум и ја. Овде се окупља много људи.Добро ради, има рикавери део, доста ствари смо убацили, слану собу, корисна је и за децу и за старије. Ту је и сауна, као и крио комора коју користе сви врхунски спортисти, пре свега заопоравак. Имамо и масажу, вероватно једну од најбољих у земљи. Задовољан сам како иде. Некад чак доведем и свог клинца од 19 месеци у слану собу, као да си на мору."

Крио комора била је, иначе, права атракција у медијском смислу, јер је доста фудбалера и кошаркаша Партизана, па и других клубова, одлучило да на овај начин спроводи опоравак после утакмица. Како сликовито објашњава Величковић, иако терапија траје три минута, "то ти је као да си провео 45 минута у бурету са ледом". Било је и занимљивх примера како различити спортисти реаговали на овај "ледени третман азотом".

"Није то непријатан осећај. Излази пара и ти си у њој до главе, руке су ти напољу, а крећеш се у круг. Мени је ту хладно, а имаш рецимо Ђолета Мајсторовића који може да заспи у њој. Не осећа га мајстор. Он је тамо три минута, питаш га 'јел ти хладно - није'. Све је индивидуално.Рецимо, Саше Илић се најежио, али је капитен испоштовао, чим смо узели комору, појавио се.Дружимо се и ван терена. Био је и Валери Божинов три, четити пута."

У сваком случају, каже капитен Партизана, потпуно је "ушао у материју" када су ове ствари у питању.

"Има и ефекат на спавање. Дошао сам после једног меча на опоравак и после спавао 10 сати. Нисам ниста живо чуо поред себе, чак ни клинце. Има ту спортиста из свих клубова, а важни су нам и обични вежбачи. Рецимо, Мега јако води рачуна о играчима, Чукарички, долазили су и из Звезде, немам ја ту никакав проблем. Ово је посао и максимално сам професионалан."

А на зидовима теретане као нека врста декорације, дресови. Величковићев, затим редомБогдановић, Мачван, Марјановић, Мицов и многи други.

"Сви се ми дружимо, ко је где играо је неважно. Терен је једно, имам много пријатеља који су из других клубова."

Тако говори прави ћале. "У месо" на терену, а рука руци када се заврши борба на терену. Од Величковића свакако клинци могу да науче много, а они који воле кошарку још да уживају у његовим потезима.

Извор: моззартспорт