Интервју - Саша Павловић сасвим отворено: Ја пецарош?! Па, ни кесу нисам уловио...!

У разговору за МОЗЗАРТ Спорт и о животу са Леброном Џејмсом, страху од летења на који је “навукао” и Огњена Кузмића, љубави према једрењу и о томе зашто се једном приликом запитао да ли је Саша Ђорђевић уопште играо кошарку...

Кошарка 03.01.2017 | 22:50 Фанатизам, љубав према Партизану и својеврсна "провера" претпоставки... Десет идиличних година у НБА крунисао је испуњењем дечачког сна - Хумска је постала јача за Александра Павловића! Уследио је позив Панатинаикоса и кошмарна сезона у дресу атинског великана...

Стамени Барнин одлучио је да узме тајм-аут и подвуче црту на 18 професионалних сезона у 11 различитих клубова.

"Да могу да вратим време, све бих исто урадио", рекао је Павловић на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт и кроз осмех додао да је посао породичног возача његова тренутна професија. "Школа, вртић, играонице... То су моје дестинације, уз Пионир, наравно, колико год ми време дозвољава да одем и погледам мој Партизан. Још се привикавам на живот без кошарке, налазим се у међузони. Плутам..."

Док прича о породици, не заборавља да помене супругу Дуњу.

"Мој велики ослонац. Није јој било ни мало лако док сам играо. Од одласка из Кливленда, често смо се селили због мојих обавеза, најмање једном годишње, па плус моја путовања с тимом… Све је то требало да се усклади како деца не би трпела. И успели смо највише захваљујући Дуњи која све време има разумевања за мој посао. Ето, сада смо коначно на окупу…"

Најстарији син, седмогодишњи Лука, четворогпдишња ћерка Миња и Андреј који је недавно напунио једну годину, још су премали да би разумели колико њихов отац значи у кошаркашком свету одраслих.

"Биће занимљива реакција. У овом моменту Луку више занимају видео игрице, дружење испред зграде... Тренира кошарку, али без притиска. По целој кући су нам 'закачени' кошеви, а овај мали (Андреј, прим. аут.) не зна још ни да прича, а узме лопту када устане, закуца и виче кооо' (без 'ш'). Ма, само да су здрави и да се кроз спорт склоне са улице и не гледају шта се дешава, а што је, нажалост, наша реалност. Миња је права девојчица. Недавно је кренула на балет. Одушевљена је, увек нам показује шта је научила. Најважније је да стекне радну навику, а остало како буде".

Последњи додир са "баскетаром" окончан је неславно...

"А јооој, то је посебна прича. Недавно сам са Немањом Безбрадицом играо један на један и после пет-шест минута рекао - ја више не могу. Морам да се активирам мало, да креирам распоред. За три месеца сам био у теретани четири пута. Када не мораш, тешко се наговориш себе да одеш. Предвече ме ухвати нека нервоза, скочи адреналин, па изађем сам, ставим капуљачу и истрчим до Ушћа"

Дакле, разлога за качење патика о клин има на претек, иако би Гробари и таквом стању волели да вас виде у црно-белом дресу.

"Не осећам се добро, ни физички, ни психички. Не би било фер ни према Партизану, навијачима, играчима, па ни себи да се вратим. Могао бих ја да одиграм неколико утакмица на високом нивоу, али није то - то. Када сам осећао да могу да помогнем, био сам ту, чак и освојио титулу против, објективно, квалитетније Црвене звезде. Све у свему, уживао сам, иако следеће године нисмо били шампиони".

О сарадњи са Душком Вујошевићем говори само у суперлативу, а конфликт који је уздрмао регионалну кошаркашку јавност, како каже, "нема везе са животом".

"Деси се понекад неспоразум, али осим тога, верујте ми, није било ништа. Уживао сам радећи са Дулетом. Невероватно колико је посвећен, нарочито раду са младим играчима. Не чујемо се често. Послао сам му поруку када је био у болници, одговорио ми је... Остали смо у добрим односима".

Прича о пецарошу са црногорског приморја је само једна у низу неистина изречених оПавловићу. Успели смо да "ишчупамо" коначан одговор о чувеној фотографији коју је са пратиоцима поделио путем друштвених мрежа, а која је изазвала велику пажјњу на "обе стране брда".

"Глупости... Избацио сам барку испред марине и супрузи рекао да ме слика како пецам и гледам свој Бар. Није био ни мамац закачен за штап, ништа! Одједном постадох пецарош. Да сам бар неки пецарош, па и у реду. Неколико пута сам ишао са друштвом и пробао да пецам... Ни кесу нисам успео да уловим, а тога у нашим водама, нажалост, има највише. У животу једну рибицу нисам упецао, не знам како. Неће ме, човече...", смеје се Саша и додаје да је његов хоби заправо - једрење. "Волим то, покушавам да научим, али и за то треба доста времена. Одем са друштвом некада, јер није баш сигурно ићи за женом и децом кад је повољан ветар. Доста је тешко, захтева напоран рад са канапима, једрима... И даље сам почетник, али планирам да постанем професионалан, колико год је могуће више".

"Флешбек"...

"Шта ми се једном десило (смех)... Кондициони тренер са којим сам радио индивидуално кроз читаву каријеру ме зове на телефон из кафића и пита да ли сам на једрилици коју види. Ја нервозан, кажем да јесам, да нема ветра и да не могу 'људски' да пловим... Почне човек да ме наводи, мало лево, мало десно... Одједном - фијууу. Реко', шта је ово?! Ко зна, зна...".

Није ово ни прва, ни једина анегдота са једрилице коју наш саговорник открива са одређеном дозом усхићења. Повратак из Атине са пријатељима, братом и некадашњим саиграчима из Партизана Безбрадицом и Петром Аранитовићем изгледао је спектакуларно. И, нимало наивно...

"Пера нам се прикључио на Закинтосу. Како нас је пратило мирно море постајао је све нервознији и стално је говорио 'шта је, бре, ово, хоће ли неки таласи...'. Кренули смо са Крфа једно вече и кад је почела да цепа олуја! Ветар дува директно 'у нос', не можемо једра да отворимо, а таласи три-четири метра. На прва два таласа Пера никад срећнији: 'Па, то ми кажи!'. После петог је спринтом утрчао у кабину где је био све док се није умирило море. А кад си доле, сваки талас који опали, мислиш пуца брод, сигурно".

Вратимо се кошаркашким темама... Панатинаикос је био ваша последња станица у каријери. Откуд Европа после толико проведених година у Сједињеним Америчким Државама?

"Указала ми се прилика да играм у Партизану, који неизмерно волим. У ПАО сам отишао јер је је велики клуб. Имао сам другачије предубеђење… А оно 'нула'. Тешко је неком ко дође из НБА у Европу да се навикне. Осим ако није фанатик као ја, па да дође у Партизан или Звезду... Најмање се о кошарци размишља. Почевши од плате, хоћеш ли је добити или нећеш, услови безвезе, путовања по три-четири лета...".

На крају - епизода током које су "наши" (Александар Ђорђевић, Мирослав Радуљица, Огњен Кузмић и Александар Павловић) етикетирани као највећи кривци за неуспешну сезону шестоструког освајача Евролиге.

"Испало је као да смо непријатељи клуба. Да због нас шансу не добијају Грци, пре свих Јоргос Папајанис. Јесте он НБА потенцијал, али није имао квалитет за Евролигу. Кузма је, као други центар, то највише осетио. Сваки промашен зицер или било каква грешка дочекани су 'на нож'. Управа и навијачи су говорили да је у реду што игра Радуља, јер је он изнео скоро све победе, и без икакве дилеме је био наш најбољи играч, али ако не може да игра Папајанис, не може ни Кузма. А Кузма, какав је добар и поштен, осећао је тај притисак. Па није случајно био у репрезентацији. Сада игра добро и само ће да напредује".

Зашто је селектор Ђорђевић остао "кратких рукава" када је желео да вас види у репрезентацији Србије?

"Када се држава делила насео сам на новинарско питање за кога бих волео да играм. Рекао сам за Србију, јер се она такмичила и учествовала на Светским и Европским првенствима, Олимпијским играма... Одмах је кренула хајка - да ли сам Србин или Црногорац, где живим, која ми је земља дража... Рекао сам 'хвала лепо и довиђења'. Подједнако волим и Србију и Црну Гору и не желим да ме неко среће на улици и испитује шта сам причао, зашто ово или зашто оно".

Али, испоштовали сте га када вас је звао у Панатинаикос?

"Нажалост... Не због њега, наравно, већ зато што нам није дозвољено да покажемо колико можемо. А Сале може много. Сећам се, причали смо пре СП у Шпанији када ми је рекао да ће узети медаљу. Толико самоуверено, да сам га погледао и помислио у себи 'овај као да кошарку никада није играо'. Вратио се са медаљом... Онда ми је пре Рија рекао да ће узети олимпијску медаљу, нисам више знао шта да мислим. Опет се вратио са медаљом. Какво самопоуздање, какав приступ, какав однос са играчима. 'Ладно би могао да буде тренер у НБА. Жао ми је само што га раније нисам имао у каријери".

Права је реткост пронаћи представника "седме силе" који однос са Димитрисом Дијамантидисом, легендом Панатинаикоса, памти као ружичаст. Хладан као шприцер, одбојан став и намргођени израз лица. Без повода. Једноставно, родио се са том цртом...

"Чудан човек. Играо лоше или дао 20 поена, иста фаца. Не зна која кола вози... Ништа га не занима, нема хоби или било какво интересовање. У ствари, лажем. Занима га политика! Зна боље од мене шта се дешава у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Албанији... Невероватан лик! Зна ко је Војислав Шешељ и зашто је био у Хагу. Мада су сви Грци такви када је политика у питању".

Бројне животне лекције Павловић је научио у НБА. Од Јуте, преко Кливленда, Минесоте, Даласа, Њу Орлеанса, Бостона до Портланда. Прву "опекотину" зарадио је у Солт Лејк Ситију. Улазак Шарлота у најјачу кошаркашку лигу на планети приморао је свих 30 клубова да "откључају" двојицу играча из ростера... Џезери су, уз Моа Вилијамса, на тржиште послали и импулсивног црногорског дечака коме се таква одлука никако није допала.

"Полудео сам... Одмах сам звао менаџера са причом да у Јути једва чекају да ми виде леђа, а није било тако. Звао ме је и тренер Џери Слоун, покушавао да ми објасни да сам 'откључан' јер су у клубу уверени да ме Шарлот неће узети. Мо је отишао у Милвоки, а ја у Кливленд. На крају сам добро сам прошао, али можда би било боље да сам остао и сарађивао са Слоуном. Његова филозофија кошарке је била баш по мојој мери".

Следећих пет сезона сте делили свлачионицу са Леброном Џејмсом...

"Комплетна личност и на терену и ван њега. Притисак са којим се носи и на који начин га износи... Ја бих полудео! Све време сам био ормарић до њега. Не уђем у свлачионицу после утакмице, већ 50 новинара око њега. Са каквим стрпљењем и професионалношћу разговара... Више ја полудим, па питам да ли планирају да се помере да се пресвучем (ха-ха-ха). Када сам дошао и одрадио први тренинг са њим помислио сам - да ли је могуће да постоји овакав играч?! Следеће године, он још бољи. После две, још бољи. И тако до данас. Како? Не бих могао да вам одговорим", на тренутак је застао убојити бек, присетивши се још неких ситуација са Краљем."Излазили смо заједно и у ноћне клубове. Никада га нисам видео пијаног. Рецимо, дође 40. утакмица у сезони, уђеш мртав од умора у свлачионицу, а он се смеје, ради склекове, шири позитивну енергију... Питам га да ли је уморан, одговори ми да то код њега не постоји. Већина суперстарова су чудаци, али Леброн није".

Статус новајлије у Јути вукао је за собом и одређене проблеме. Павловићев темперамент поново је испливао на повшину...

"Грег Остертаг је волео да ме малтретира. Тачније, пробао је... Тражио је од мене да му донесем новине, онако безобразно. Рекао сам му да ми не пада на памет и тачно да је Мајкл Џордан не бих то урадио. Почео је да ме 'намешта' на тренинзима, да ме навлачи на блокове... Андреј Кириленко ми је био глас разума. Објашњавао ми је како да се понашам и шта да радим. У периоду адаптације у Кливленду помогао ми је Зидрунас Илгаускас коме сам неизмерно захвалан".

Били сте једна од бројних мета Кевина Гарнета током боравка у Кливленду, наплаћали се техничких грешки и на крају завршили са њим у Бостону...

"Ко зна колико сам их платио... Више од десет, сигурно. Са Гарнетом сам увек био у окршају у полуфиналима, финалима... Вулгаран је, користи најгоре псовке и константно провоцира. Морао сам да му одговорим. Касније ми је, када смо били саиграчи у Бостону, објашњавао да углавном не зна и да му није битно са ким прича, да је то његов начин да се мотивише. Какав је то кошаркашки фанатик, не можете ни да замислите".

Фобију од авиона Павловић је "покупио" управо у Бостону. Осећај при слетању на Аеродром Логан, смештен тик уз океан, био је језив...

"Дува ветар, писта поред воде, имаш утисак да слећеш у воду. Грозно! Док авион лети мирно, нисам уплашен, али чим трзне помислим 'готово је, мртви смо'. Скоро сам летео, јер сам морао да завршим све за један дан. Како сам вриснуо једном, Боже сачувај!".

Ширење панике као уобичајен ритуал током лета, пренео је и на саиграча из Панатинаикоса, тренутно центра Црвене звезде, Огњена Кузмића.

"Стално сам викао и тако сам Кузми навукао страх. Обојица смо пили таблете, а све је почело тако што сам га ухватио једном за ногу и кренуо да се дерем. На почетку ми је говорио 'пусти ме, болан', док нисмо кренули да вичемо у тандему. Када смо ишли са Панатом у Кину, опет исто... Прилази ми стјуардеса и даје ми неки прашак. Клупски доктор је проверио и одобрио, ја сркнуо и - ћао. Молио сам да је да ми каже како се зове лек, није хтела да ми открије. Формула је јасна - уђеш, вичеш, дају ти прашак и миран си", завршава Павловићзанимљивом ситуацијом са пута на Далеки исток.

Далеко од паркета, али ужива у животу...

Извор: моззартспорт