Интервју - Вучевић о “НБА брату” Игуодали, искуству са Гарнетом, ЛШ са Звездом...

...Тотију, фобији од возова...! Црногорски интернационалац отворено о свему...

Кошарка 03.01.2017 | 19:45 Недавно је напунио 26 година. Његов животни пут из тренутне перспективе делује посут латицама од ружа. Али, када мало дубље зађете у све оно кроз шта је прошао, доћи ћете до једноставног закључка...

Прича Николе Вучевића спремна је за квалитетан документарац.

Вишегодишњи члан Орландо Меџика из сенке је градио каријеру и прескачући препреку по препреку стекао репутацију једног од најбољих центара у НБА лиги. Кошаркашки заљубљеници са ових простора нису били у прилици да испрате развој суперталентованог тешкаша рођеног у швајцарском градићу Морж. Од друге до 13. године живео је у Белгији. Са 13 се вратио у Црну Гору, из које је  2007. наставио своје школовање и кошаркашко усавршавање у САД.

"Четири разреда средње школе сам завршио у Америци и уписао универзитет Јужна Калифорнија са којег ме је 2011. драфтовала Филаделфија".

Од Швајцарске, преко Белгије, до Црне Горе. У најбезбрижнијем периоду одрастања. Другачији начин живота, култура, језик…"Кривац" за честу промену локације био је отац Боро, такође кошаркаш и члан шампионске генерације сарајевске Босне која је у Греноблу покорила Европу.

"Није било лако, али ни стресно, јер смо летње и зимске распусте проводили у домовини. Брзо сам се навикао у иностранству, стекао бројна пријатељства и научио француски језик који ми је практично као матерњи. Уз све то, имам и белгијски пасош, пропутовао сам 'пола' Европе као мали… Тада се и ратовало код нас, па сам имао и ту срећу да будем изолован од свега тога".

Један од путника страшне железничке несреће крај Биоча 2006. године, када је угашено више десетина живота, био је и Никола, тада 15-годишњак, који је пуком срећом зарадио само лакше телесне повреде.

"Бог нас је погледао. Преживели смо несрећу у којој је погинуло много људи, између осталих и мој саиграч. Било је и деце… Не сећам се тачно свега и трудим се да не размишљам о томе. Био сам неми посматрач и чекао тренутак када ће бити крај. Прошао сам без већих повреда, али појединци који су преживели дан данас имају здравствених проблема. Ружно искуство после којег гледаш живот на други начин", присећа се репрезентативна "петица" Црне Горе и тихим гласом открива како је изгледао следећи пут возом. "Неколико месеци касније сам први пут покушао... Девојка и другари, са којима сам ишао на купање, питали су ме да ли ћу моћи. Мислио сам да неће бити проблема, али када сам стао испред воза, идентичног оном који је излетео са шина, кренуло је да ми се врти у глави. Погубио сам се и умало пао у несвест. Одустали смо... Следећи покушај био је одлазак на припреме са сениорима Морнара. Успешан и баш непријатан. Пролазећи поред кобног тунела ставио сам слушалице у уши, појачао музику до краја и сагнуо главу према доле да не гледам. Трудио сам се да не размишљам ни о чему. Срећом, све је прошло како треба. Углавном после свега, избегавам воз као превозно средство".

Када смо код Црне Горе, како објасните људима у САД где је ваша домовина?

"Често кажем бивша Југославија. Велика држава која се временом распала на неколико мањих држава. Доста Американаца ме у последње време заустави и каже да је било на крстарењу у Котору. Буде и оних који не знају, па им кажем преко пута Италије. Ако ни то не 'упали', отворим мапу на телефону, покажем и скратим муке и њима и себи. Толико сам дуго у САД да ни овде не знам где се сви градови тачно налазе".

Средњу школу окончао је у Калифорнији, а локацију није мењао ни у потрази за факултетском дипломом. Кратак излет у Филаделфију, која га је 2011. изабрала са 16. позиције у првој рунди, буди у 213 центиметара горостасном члану Меџика низ успомена.

"Доста њих могу да набројим, али једна која се издваја је помоћ Андреа Игуодале, тадашњег капитена Сиксерса. Сваки дан је разговарао са мном, питао ме да ли сам задовољан, како се осећам… Замислите, једно такво име троши своје време на клинце, рукије. Никада нећу заборавити када је личног кројача ангажовао да тројици новајлија и мени сашије по три одела. Касније ми је поклонио и сат. Није поента у сату и материјалној вредности, већ пажња коју ми је посветио. У Орланду је то био Хидајет Туркоглу. Савети и искуства које сам од њих 'покупио' никада не могу да се мере са тренеровим. Јер природно је да саиграч искреније схвата саиграча. Нарочито млађи... ".

Ипак, плаво-бела "деветка" је симбол Вучевићевог успеха. И дрес у којем је најјача лига на планети осетила снагу балканског дечака жељног противничке "крви" пред широким аудиторијумом.

"Када сам на терену, не размишљам превише ко је преко пута, већ да помогнем тиму колико год је то у мојој моћи".

Спортско "васпитање" потврдио је одговором на питање да ли би волео да се опроба у конкурентнијим екипама и шта мисли, како би се снашао...

"Верујте ми, нисам никада размишљао у том правцу. Орландо је, уосталом, био учесник НБА финала. Никада не знате шта може да се деси. Лично највише ценим играче попут Франческа Тотија, који је целу каријеру провео у једном клубу, Роми, што је права реткост.”

Стрпљење је, као мајка свих врлина, према Николиним речима, кључ успеха Европљана у НБА.

"Није лако навикнути се на начин игре, ритам утакмица и многе друге ствари које се разликују од европске кошарке. У НБА, рецимо, МВП Евролиге нема неку претерану тежину. Чист пример је Немања Бјелица. Одличан играч који то показује дуги низ година. Од њега се тражи да покаже нешто што би њима дало знак да је он 'тај' и да треба да му се пружи већа минутажа. Ту је и Никола Јокић који се у првој сезони показао као један од најбољих младих играча у лиги. Морате да будете свесни конкуренције и чекате прилику коју ћете искористити на прави начин".

У потрази за још неком "пикантеријом" са НБА паркета, Вучевић открива светлију страну једног од најконфликтнијих успешних кошаркаша у САД, Кевина Гарнета.

"Многи играчи ће вам рећи да је Кевин овакав и онакав, мада ја нисам имао лоша искуства са њим, напротив. Док нисам стекао репутацију коју сада имам у НБА, прилазио ми је пре почетка утакмице и честитао на добрим партијама, пожелео да наставим у истом ритму... Ништа он не ради случајно. Жели да испровоцира противника и тако га поремети, док је он навикао да игра у условима тензије коју је сам створио".

Доста смо причали о другима... Мало је познато да сте један од ретких којима је јача десна рука, односно лева нога.

"Не знам како да вам објасним, мајка природа је чудо. Пишем и у кошарци шутирам десном руком. Када играм фудбал, у левој имам много више осећаја. Десна као да није моја. А још је занимљивије да боље дриблам левом руком и да ми је лакше да се одразим са десне ноге и закуцам левом руком"

Кратак предах и скок у "фудбалско двориште"...

Јер, наш саговорник је један од ретких примера свестраног спортског заљубљеника и велики навијач Јувентуса. Може ли торинска Стара дама до титуле у Лиги шампиона после више од десет година?

"Надам се! Да је остао Пол Погба, вероватно би Јуве освојио. Пратим и прелазне рокове... По мом стручном мишљењу, доведени су одлични играчи. Напад и одбрана функционишу сјајно, али недостаје техничар као што је Погба у везном реду".

Ко је Лионел Меси, а ко Кристијано Роналдо у НБА?

"Меси је Кари - брзи дриблинзи и невероватна прецизност. Роналдо... Леброн Џејмс - невиђена физикалија, али и техника као додатак на све то".

Генерацијама је фудбалска секција Црвене звезде заустављана у квалификационом циклусу за Лигу шампиона. Њима није пошло за руком, Николи Вучевићу јесте. Истини за вољу, у популарној игрици Фоотбалл Манагер. Лимитираним буџетом и мукотрпним радом, центар Орланда успео је да се домогне елитног конеиненталног такмичења. После минималног пораза у Глазгову, славни Селтик понижен је на Маракани (3:0) у плеј-офу.

"Делиријум на стадиону Рајко Митић - Вучевић је увео Звезду у Лигу шампиона", гласила је порука декларисаног Делије на друштвеним мрежама уз слику као доказ. Нема лажи, нема преваре...

"Звезда није финансијски јака, па нисам у могућности да доводим велика имена. Рецимо, Срђана Плавшића сам недавно морао да продам, а нисам хтео. Човек је био незадовољан у екипи и желео је да иде... Шта да му радим? Довео сам неколико појачања - малог (Николу)Мараша из Рада и (Александра) Палочевића из Војводине. Када год могу, играм 'менаџер'. Еван Фурније (саиграч из Орланда, прим. аут.) ми каже да сам луд и оптерећен. Пита ме како може да ми буде занимљиво да увек побеђујем. Не побеђујем увек, али побеђујем често. Ваљда зато што сам добар тренер", смеје се Вучевић.

Финансијски обезбеђен, Никола није променио пријатеље, навике, ритуале...

"Наравно да је новац битна ставка у свачијем животу и да помаже у многим стварима, али ја никада нисам размишљао по систему 'ја играм у НБА и имам паре'. Једина предност успешног спортисте у односу на, рецимо, успешног медицинског радника, који спасава животе многим људима, је да нас препознају на улици. То не значи да треба да се 'ширим' и понашам као да ми нико ништа не може. Није новац био, нити ће бити моја мотивација. Играм кошарку откако сам се родио - у ходницима, испред куће, на тренингу... Само кошарка, кошарка, кошарка... Не доноси срећу новац, већ људи којима си окружен и начин живота којим живиш", застао је на тренутак "магични див"... "Људи са којима се крећем су ми пријатељи више од десет година. Нисам се променио, иако сада себи могу да приуштим нешто што тада можда нисам могао. Треба остати скроман какав год успех да доживиш. Зато људи цене Новака Ђоковића, једног од најбољих спортиста данашњице. Где год да се појави, плени једноставношћу. То је врлина коју сваки спортиста треба да има", подвлачи црту Никола Вучевић у разговору за наш портал.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Старспорт