Сергеј и Вања: Ко је био Звездаш, а ко Партизановац?!
Ко је волео „дебелог“ Роналда, а носио дрес Раула? Откуд два презимена? И зашто један није постао фотограф? Ко воли тенис, а ко ММА? Који им је заједнички сан...
Фудбал 03.01.2017 | 10:00Мада нису рођени у Новом Саду (Сергеј у Љеиди, Вања у Оренсеу пр. а), у прелепом граду на југу Бачке су одрасли и истом се радо враћају, кад год се укаже прилика. Обојица су искористила кратку паузу од обавеза у Серији А, односно пољском шампионату како би мало одморили у породичној атмосфери, уз ствари које највише воле.
Спортски журнал искористио је прилику да на истом месту направи причу са младим херојима, који су српском фудбалу вратили наду у боље сутра.
За почетак, вечита дилема - ко је био звездаш, а ко партизановац?
"Био сам навијач Црвене звезде, касније сам се разочарао као навијач. Због исте боје дресова одабрао сам затим Сандерленд", открива Вања за Спортски журнал, да би потом реч узео Сергеј:
"Мало сам се триповао за Партизан, имао сам шољу са ликом Пеђе Мијатовића. Никад, ипак, нисам био луд за црно-белима. Опет, најдражи ми је гол који сам дао баш Партизану из једанаестерца за победу у Хумској 2014. године. Погодио сам и пречку на тој утакмици. Био је то период моје афирмације у српском фудбалу, велику улогу одиграо је тренер Бранко Соса Бабић. С њим на клупи први пут у клупској историји освојили смо куп".
Потом се у разговор укључила и мама Милана, која је мало открила позадину фудбалских почетака двојице синова.
"Сергеј је прве кораке направио у Португалији, школи Спортинга. НМије то било озбиљно бављење фудбалом. Желели смо да време проводи на ваздуху, учио је и да игра тенис. Касније је све постало озбиљније. Вања се залудео кошарком, али брзо је прешао на фудбал. Почео је да тренира у Аустрији, у Грацу. Покушао је прво да буде играч, остављао је одличан утисак и бранили смо му да постане голман. Иако је увек био највиши у својој генерацији статика ми није ишла уз њега. Стао је између статива кад смо се 2006. године вратили у Нови Сад, видео је да би као играч морао много да трчи".
Онда је ускочио Вања и добацио:
"Волео сам да постижем голове, али заиста нисам могао да трчим. Свиђао ми се Абијати, не док је био у Милану, већ Атлетико Мадриду. Ударио је једном главом у пречку кад се изнервирао. Гледао сам га и уживо, брани је против Војводине у Новом Саду, у мечу УЕФА купа", каже млади голман, да би његов старији брат обелоданио:
"Скупљао сам лопте око терена на тој утакмици. Мени се, иначе, свиђао дебели Роналдо. Носио сам, ипак, као клинац дрес Раула".
Питање за читаоце - да ли бисте, из ове перспективе, могли да погодите ко је имао велику жељу да постане фотограф? Ако сте одговорили са - Вања - погодили сте. Али...
"Његова школа није имала лабораторију и то му је представљало велики проблем. Пребачен је у први тим Војводине у трећем разреду, постао је професионалац и није могао да се посвети школи. Четврти разред полагао је ванредно", каже мајка Милана за Спортски журнал.
Сергеј и Вања имају један заједнички сан - да заједно подигну трофеј европског шампиона за младе у Пољској следеће године.
"Желим да се са Лацијом пласирам у Лигу шампиона и са младом репрезентацијом освојим Европско првенство", каже Сергеј, а Вања открива:
"Хоћу да Лехија постане првак Пољске и да у истој земљи подигнем пехар европског првака за младе".
На кратка и конкретна питања на разне теме, браћа су имала готово различите категорије у свим категоријама. Прво је причао Сергеј, потом и Вања.
Омиљени други спорт?
"Тенис" - "ММА".
Омиљени страни играч? Обојица су као из топа рекли:
"Златан Ибрахимовић".
Јело?
"Ћевапи на кајмаку" - "Роловани свињски врат".
Лига?
"Калчо" - "Примера".
Тренер?
"Жозе Мурињо" - "Пеп Гвардиола".
И на крају - зашто два презимена? Наиме, обојица су рођени у Шпанији, а тамошњи закон јасно одређује да исти мора да се примењује и на странце, па тако деца носе и очево и мајчино презиме.
Извор: моззартспорт
ФОТО: МН Пресс
Коментари / 0
Оставите коментар