Интервју - Френк Робинсон: Ми смо машина!

Право из Комптона у Београд и рањени Партизан стигао је момак који је са собом донео још веће ране, али и шансу да заједничко излечење буде срећан крај за обе стране. Френк Робинсон је имао ту несрећу да у зрелим играчким годинама доживи једну од најтежих спортских повреда, тако честу на домаћим кошаркашким просторима.

Кошарка 01.01.2017 | 20:45 Предњи укрштени лигаменти су га укрстили са судбином и други пут са човеком који је у њему као 24-годишњем рукију видео потенцијал и са колеџа га довео директно у Словенију, односно екипу Унион Олимпије.

“Био је то сплет срећних околности. Срео сам тренера (Александра Џикића прим. аут.) на крају Летње лиге у Лас Вегасу, играо сам за њега једну сезону после колеџа, имали смо добар разговор, а два дана касније ме је питао да ли желим да дођем у Партизан. За мене је то била најбоља могућност у том тренутку, без обзира на новац. Играти за овако престижан клуб и играти за Џилета је нешто што ми је требало, како мени, тако и мојој каријери. Срећан сам овде и мислим да сам донео праву одлуку.”

Да ли због привикавања на европску кошарку, недовољног ауторитета у свлачионици, тек тада талентовани и експлозивни играч на популарној позицији свингмена није успео да се наметне у жестокој конкуренцији, која упркос квалитету, није успела да уради ништа значајно.

“Све је било много другачије, имали смо ветеранску екипу састављену од играча који су играли кошарку на високом нивоу широм света. Ту су били Јасмин Хукић, Владо Илијевски, Марко Милић, Владимир Голубовић… Листа тих играча је предугачка, погледајте то… Али нисмо били тим, нисмо добро радили, требало је да доминирамо, али нам уопште није ишло… Погледајте сад ову екипу, има момака који су превише млади, али има и старијих, није исти ниво талента, али се много и чврсто ради. Ми смо машина, ту нема много индивидуалних искакања. Хечер има своје моменте, Новица такође, али ми радимо заједно екстремно јако и то је разлика између оног тима Олимпије и овог тима Партизана. И кад погледаш, човече, ми побеђујемо, али имамо далек пут пред нама да достигнемо ниво који желимо као група. Сваког дана може да искочи неки други играч и зато смо опасни. Статистички је Бирчевић најбољи, Хечер стално погађа велике шутеве, ево Врабац има своје минуте. Са повредама и болестима које смо имали отворио му се простор и он је у последње две утакмице наш најбољи ол-араунд играч. То је тим, свако може да искочи, сада је ред на мене, да узмем под контролу оно што могу да контролишем и да допринесем тиму као и сви остали.”

Његов допринос тиму је морао да се сачека. Добио је кредит од тренера, од одређеног дела навијача и није, али је стекао њихове симпатије партизанском борбеношћу у сваком тренутку свог боравка на терену. Чак и његово аплаудирање самом себи после ухваћеног скока или изнуђеног фаула је било добар знак за посетиоце “часова љубави” – Робинсон има велико срце и треба само сачекати да колено дође у стање да изведе све што срце науми.

“Сви знају да долазак у Партизан са собом носи велику дозу притиска. Победа је императив, пораз није опција, то је оно што желим. Одбио сам понуде из Кине и средина са нижим квалитетом кошарке, али већим новцем. Мени је било битно да играм у екипи високог нивоа и јаког такмичења. Не могу да будем срећнији од овога где сам сад, знајући да уз себе имам тим играча који ме подржавају, без њих се не бих опоравио, у било ком другом тиму бих био гледан са подсмехом у моментима када завршим са 0 поена или седим на крају клупе са погнутом главом. На другом месту не бих имао оволику подршку играча и тренера да се борим и наставим даље. Било је и јесте тешко, али сам мотивисан да идем ка новом нивоу, сад нисам ту где бих желео, нећу бити никада, јер увек тржим више. Ускоро ћу повући још један корак напред, то сам делимично и урадио, али сам се разболео. Како било, то је океј, нема физичких проблема. Стижу нове утакмице, али кажем, ко зна где бих данас био да није било подршке екипе.”

Тек један од контранапада после украдене лопте, тек једно закуцавање, два поена… За Френка је то био знак, то је био потез који му је ставио до знања да је спреман да полети и догодио се у трећој четвртини дуела са Игокеом, 11. децембра.

“То је било нешто што и даље не могу да објасним речима, не могу да вербализујем тај осећај и какав је моменат то био. То није било само закуцавање, то је био резултат сати и сати разговора са Џилетом, времена које сам провео да бих ојачао своје ноге, да кад будем у игри не размишљам о повреди… Када сам закуцао и слетео, једино што сам могао да урадим је да заурлам, у смислу “сада ћемо да рокамо”. За све треба време, када прође тешко време онда нема враћања назад на то…”

А неколико месеци раније је изгледало да је 32-годишњак безнадежан случај, многи су се питали како ли је једном Американцу, одраслом уз кошаркашку лопту када “попије” две блокаде на полагању у контранападу, односно у ситуацији када би требало да поломи обруч и унесе свом тиму ињекцију самопоуздања. Догодило се потпуно супротно.

“Срамотно… Сећам се, утакмица против МЗТ, осетио сам се опуштеније, био сам у игри, украо лопту, кренуо у транзицију, појурио је за мном најнижи играч на терену у том тренутку и изблокирао ми шут… Нисам могао да живим са тим… За мене је то било дно, најнижи ниво на који сам пао од почетка каријере. Гледам сад назад на то… А недавно смо играли против МЗТ… За сваку утакмицу против сваког тима имам нешто што ме подећа где сам био у том тренутку и онда прелазим у освету. Освета је једино на шта мислим, поред побеђивања. Био сам осрамоћен, онај ја који је био тамо тада је био осрамоћен. Не желим да се враћам назад, идемо само напред.”

Тренер “црно-белих” често о свом тиму говори користећи конструкцију “такви смо, какви смо”, али се чини да нико није заправо свестан могућности овог скрпљеног састава, екипе у којој многи играчи траже спас за своју каријеру и баш због тога се од њих може очекивати нешто поптуно неочекивано.

“Наш тим човече… Па, Врабац четири утакмице за редом није играо више од десет минута, а када су екипу сасекле повреде и болести одиграо је 32 минута, погодио за победу и шутирао 3 од 3 за три поена. У следећој утакмици је уписао 10 поена, 9 скокова и 6 асистенција. Наш тим је потпуно другачији од онога што људи очекују или онога шта мисле да треба да будемо. Са или без повреда, са или без болести, ми имамо систем, имамо тим, ми смо као машина. Све док будемо на врху те машине, док тим слуша тренера, све ће бити у реду и бићемо тамо где желимо да будемо.”

Када је објављена вест да ће Робинсон обући дрес некадашњег европског шампиона, анализе су говориле следеће – дефанзивац, атлета, физикалац, може леђима ка кошу, шут га не интересује… Како сезона одмиче и како Френк добија на самопоуздању, далекометна паљба му је постала главно оружје, и њу се не либи да искористи кад год му то ситуција дозволи.

“Током каријере сам морао да учим. Имам 193 центиметара висине, не можете да градите 10-годишњу, а ја желим 15-годишњу каријеру, као играч који само напада са пост позиција и игра јаку одбрану. Једноставно, доћи ће млађи играчи, који ће радити исто, само за мањи новац. Зато морате да научите, да уђете у борбу и да кренете да шутирате тројке. Ако са својом висином могу да одиграм као иницијатор напада, да одиграм пик ен рол као играч са лоптом у руци, то је велики плус, рећи ће људи “хеј, он има 193 и 95, а уме да креира и ствара акције”. То је нешто што треба да се научи, ако желите да играте дуго, морате да будете играч са великим вештинама. Морате да научите ствари због којих ће тренеру бити тешко да вас остави на клупи.”

На прву лопту и у првим снимцима – Робинсон је изгледао као перфектна копија Катина Моблија, легендарног свингмена Хјустон Рокитса. Аутор интервјуа је то поменуо, незнајући да је Френк управо од некадашње НБА звезде “сакупљао форе”.

“Катино је играч према чијем моделу сам градио своју игру на средњој школи. То је комплимент за мене, хвала ти. И даље ја радим, развијам се, када престанете да учите или престанете да желите да учите, то је дан када престајете да играте кошарку. Нема сумње да одавде желим да одем као бољи играч од оног који је дошао.”

Поред кошаркашких квалитета, Френк се од већине странаца који дођу да зараде свој кошаркашки хлеб у Србији разликује и по томе што отворено показује емоције, на друштвеним мрежама уме да скрене пажњу на проблеме, али и да у сваком тренутку напомене колико му недостаје син који је остао у САД и кога жели да научи стварима које му је искуство донело као наук.

“Превазилажење повреда, на пример… То је ствар која мења живот. Може да буде позитивна или негативна, зависи од тога каква сте особа. Мој син ме је видео у кући како не желим ништа да радим јер не могу да ходам, видео је како играјући 1 на 1 не могу да га спречим, свог шестогодишњег сина… Видео ме је како сваки дан идем на рехабилитацију… Не могу да дочекам да ме види сада, када правим заокрет. Ево, док причамо о томе, ја сам узбуђен. Знам да не могу да изађем на терен и да одиграм с*ање док ме он гледа. То је мотивација да играм боље и да му покажем да све може да се превазиђе, све… То не важи само за кошарку, то је животна лекција.”

Извор: Б92