Анализа: Оскар непопуларности (како су Кинези избушили фудбал)...?!

Сигурно су челници Челсија брзо искључили рачунар, иштекали га из струје, позвали најбоље ИТ-стручњаке из целог Уједињеног Краљевства да погледају какви су се то чудни вируси с кинеским словима запатили у њиховом систему, али и пошто се то догодило, тај мејл је и даље тамо стајао, постојан као кинеска Комунистичка партија.

Фудбал 24.12.2016 | 00:00 Крај године, већ од средине децембра па до иза католичког Божића, традиционално је доба награђивања заслужних: медијски поглед у 12 месеци за нама откриће вам оне који су највише напредовали, оне који су обележили спорт у којем се такмиче, они који су урадили нешто што нико пре њих није, и вероватно и неће. Све те златне значке, златне лопте, златни крампони, златни цекини, свашта нешто златно, као признање и почаст најбољима међу спортистима.

Предлог овог колумнисте у престижној категорији је онај Бранко Радичевић, којем сам и сам посветио редове, мада се њега, држим, неће сетити ни за дан државности, макар због имена и крвних зрнаца које баш не пријају уху многима у сусједној држави у којој Бранко, спасилац фудбала, живи, ради и, надамо се, и даље обува копачке.

А шта је са оним другима? Ако се не сећаш ружних ствари, не можеш да се сећаш ни лепих, ако не узимаш зрно соли или макар кашику љутенице, ни шећер ти неће толико пријати. Зато се, без намере да будемо џангризави или хејтери само хејта ради, у доба благдана, треба осврнути и на зликовце који су обележили годину за нама.

И нема дилеме ко се, својом одлуком, логичном ако сте лихвар, али не ако сте икада пожелели да будете врхунски спортиста, сместио на сам врх.

А конкуренција није толико мала. Није то Рајан Лохте, ни близу, мада је човек који има туце злата са Олимпијских игара летос у Рију дао све од себе да уништи оно мало преосталог духа олиимпизма: пијана вандалска ноћ у Бразилу претворила се у срамоту када су Лохте и његови пајтоси ухваћени у бруталној лажи – да су били нападнути, чак и да их је уцењивала бразилска полиција – само потврдивши да људи на које се угледамо некада уопште не морају да буду добри људи.

Није то, мада су га чак и Енглези сврстали у ту категорију (кажемо “чак и Енглези” јер је познато његово пријатељство са Ендијем Маријем), ни Ник Кирјос, не превише аутентични “лош дечко” белог спорта, чији су испади, тантруми и свеукупно незрело понашање некима можда и пријатни, јер им је преко главе џентлменства у овом спорту, и јер Ернест Гулбисније успео да оствари свој потенцијал на овом пољу. Кирјос, који је светске медије умео да обрадује својим неспортским гестовима – сетимо се само оне представе у дуелу саМишом Зверевим – у нову сезону ће ући на крилима изјаве Роџера Федерера да је Аустралијанац “велики, велики играч”...

Није то нико ни, стижемо коначно до фудбала, из ФИФА и УЕФА, мада те организације не показују да им је превише стало до правде. УЕФА са најављеним новим форматом Лиге шампиона у којем ће бити све више новца, а све мање места за фудбалску позамантерију; ФИФА што и даље нема ни вољу ни жељу да реши нагомилане проблеме у најважнијем спорту, и корупцију од врха до дна, већ маниром политичара замазује очи фудбалске јавности причама о Светском првенству са 48 учесника.

Није нико, не брините, ни из домаћег фудбала: не зато што у врхушкама клубова, око терена, па и на њему, не постоје ваљани кандидати, већ зато што нам је фудбал толико ниско да ни његови негативци нису важни, а камоли они ретки појединци који нам дају наду да ће сутра, или макар у 2017, ипак бити боље...

Може бити, дакле, само један и, ах, име му је баш згодно, мада младић дечачког изгледа и елегантног, ненаметљивог кретања, по презимену Дос Сантош Ембоамба Жуниор, сигурно није мислио да ће му се Оскар – јер то му је име – додељивати за нимало фудбалску категорију.

Али о томе је требало да размишља пре него што је прихватио баснословну понуду из Шангаја.

Када се једног дана будете окренули иза себе и запитали се када се, тачно, догодило да је фудбал пукао, моћи ћете да знате скоро у дан: био је 16. децембар 2016. када су управа Челсија и Антонио Конте ујутру отворили мејл и видели да члан кинеске Супер лиге, на чијем је челу бивши тренер тог клуба Андре Виљаш-Боаш, шаље 60 милиона фунти за Оскара – који се ове сезоне налази на маргинама Контеовог сјајног тима – а да ће играч добијати неколико стотина хиљада евра недељно.

Можемо само да замислимо шта су помислили Конте и Абрамович: гарант да је посреди нека нова варијанта чувене “нигеријске преваре”. Знате већ, неко је умро у далекој афричкој земљи и жели да вам поклони огроман новац, а ваше је само да кажете “да” и пошаљете му број девизног рачуна.

Сигурно су челници Челсија брзо искључили рачунар, иштекали га из струје, позвали најбоље ИТ-стручњаке из целог Уједињеног Краљевства да погледају какви су се то чудни вируси с кинеским словима запатили у њиховом систему, али и пошто се то догодило, тај мејл је и даље тамо стајао, постојан као кинеска Комунистичка партија.

Блинкао је и намигивао, и да је у “субјецту” стајало “Наша понуда за уништење кредибилитета фудбала”, било би то једнако истинито као и “Ево колико нудимо за вашег Оскара”.

Када смо били мали, реченица да су “Кинези покварили фудбал” могла је да се односи само на убоги квалитет лопти које смо једном-двапут годишње, ако заслужимо успехом у школи, добијали са пијаце. Уместо “танго петице” коју су могли да на терен – али никако на бетон, да се не излиже! – доносе само деца буржуја, чије је богатство редовно било обрнуто пропорционално њиховом фудбалском умећу, добијали смо неке кинеске верзије које би брзо страдале, па бисмо их лепили кинеским суперлепком и призивали у помоћ кинеске богове, само да им продужимо живот до наредног полугодишта.

А онда су Кинези стварно покварили фудбал: рапидни економски узлет, могућ ваљда искључиво у једнопартијском систему, без Гугла и без Тјенанмена, створио је по први пут средњу класу у Кини, а они се више не задовољавају с неколико долара дневно. Они желе чистији ваздух, луксузне аутомобиле, и желе да гледају врхунски фудбал, кад већ та земља није успела да из пула од више од пола милијарде мушкараца одабере једанаесторицу за велике домете.

Државне корпорације које воде свемоћни и пребогати партијски комесари – па се после ми жалимо што је чланска књижица странке најлакши начин за напредовање у каријери! – одлучиле су то да им омогуће, а све под покровитељством за фудбал залуђеним председником СиЂинпингом, и тако се родио фудбалски Франкенштајн познат као Цхинесе Супер Леагуе, и тако је дошло до мејла који Антонио Конте и Роман Абрамович гледају, и нису сигурни да ли да цркну од смеха или да заплачу од среће, или да окрену лидера лабуриста ЏеремијаКорбина и кажу му да ће му дати један одсто од трансфера ако им одмах изрецитује пет цитата из “Мале црвене књижице” председника Мао Цедунга, без којег ништа од овога не би било могуће.

Има само један проблем, мисле они. А то је тај момак, Оскар, јер он је, што ће трансфер, мисле, учинити немогућим, Бразилац, и јер има свега 25 година, а логика каже да Бразилац од 25 година који игра у великој лиги и у великом клубу не може и неће отићи у Кину само због новца.

Има нешто и више од логике, и у томе је кунст фудбала: не може се, рецимо, логично објаснити онај гол којим је Оскар дос Сантош Ембоамба Жуниор показао, нема томе ни пола деценије, да га нису без икаквог разлога упоређивали са човеком на чије покрете понекад заиста подсећа, са великим Рикијем Каком.

Био је септембар 2012. – а као да се не сећаш, Оскаре! – и на Стамфорд Бриџу је прваку Европе гостовао Јувентус. Било је то нешто налик ономе што је на истом стадиону, на истој страни терена, испод исте трибине, само годинама уназад, урадио један други велики Бразилац, Роналдињо.

Ешли Кол је дао лопту по земљи на ивицу шеснаестерца, тамо се Оскар, тада са скроз дечачком фацом, ослобађа Бонућија и у исто време врти Андреу Пирла, опаљује параболу коју Ђиђи Буфон прати из најлепшег угла, где ниједна камера не може да стигне: други гол на првом старту за Челси, и навијачи мисле да ће бити бољи од Каке, и навијачи мисле да ће бити бољи од колеге Едена Азара, и навијачи се питају да ли ће овај човек, можда, кроз коју годину вредети 60 милиона фунти.

Хоће, али не због својих фудбалских квалитета, него због алавости, и Кинеза и једног Бразилца...

Како је могуће да човек који на великој сцени може да постигне такав гол, са свега 25 година одлучује да батали све, и каријеру, и пош западни Лондон, и скоро пола стотине утакмица за Селеццао (а то је, када имате онолико играча и када имате онај свети жути дрес, као да сте одиграли 150 у некој “обичној” репрезентацији!), и свако поређење са Каком – аОскар је умео да игра и одбрану, то га је научио Жозе Мурињо – и оде на Далеки, најдаљи фудбалски исток?

Како је могуће да најфудбалскија земља на свету васпитава синове који се одричу јединог постојаног што Бразил има – жеље, тежње, не, извините, потребе да буду најбољи у фудбалу?

Логично је, наравно, ако посматрате новац који ће добити, али је нелогично ако погледате само три секунде у којима Оскар даје гол Јувеу...

Опростићете нам, ваљда, и малу дволичност: зашто се толико напада Оскара, питаће неко с макар пола права, а када то исто уради Карлос Тевез, за још више новца, онда му сви желе срећу?

С пола права, јер ситуација није нимало иста, и ваљда не треба цртати који је био Карлитов пут, и после чега је отишао и како се пре свега вратио у своју Боку, а који Оскаров, момка који сада има исто година као Роналдињо и Кака када су освајали Лигу шампиона, или каоРоналдо када је приграбио своју “Златну богињу”, исто тамо на истоку, у жутом дресу... О томе да трофеј Премијер лиге може да се освоји и са 38 или 39 (Сколс и Гигс) да и не причамо.

Новац говори, рекли би неки, али јуани вриште, налик на онај мегафон на граници Северне са Јужном Корејом, а од тих децибела може да се оглуви...

Откад је професионалног фудбала, постојале су лиге или клубови у које би асови пред пензију ишли да се разоноде и да узму прегршт долара за мало шетње по терену, нешто као шах на Калемегдану, само много боље плаћено – од Њујорк Космоса, преко заливских нафташких емирата, па до оне симпатичне ветеранске лиге у Индији, али ово што ради Кина досад није виђено, пошто се новцем привлаче играчи који, ако и нису у форми, јесу у напону снаге.

И ако се, као што је приметио Џејми Карагер у бруталном старту на интегритет и уздрмани кредибилитет Челсијевог везњака, могло очекивати да се граница спусти и на око тридесет година, 25 је стварно премало.

“Да, новац је огроман, али није баш као да он у Челсију прима социјалну помоћ. Знамо и шта ће бити његове прве речи када стигне у Кину: да је захвалан што ће сарађивати са Виљаш-Боашом и да се радује новој авантури, али сви знамо да ће те речи бити гомила глупости. Срамотно је што један играч диже руке од каријере и шансе да се бори за највеће трофеје само због новца”, био је, као и увек, оштар бивши дефанзивац Ливерпула, који израста, ако сте имали прилике да га слушате ове сезоне на Скy Спортсу, у озбиљног стручног консултанта.

На крају је чак и Антонио Конте имао помешана осећања: иако у његовом систему вредности Оскар не заузима високо место, а у његовом фудбалском систему заузима још мање место, казао је да је кинески новац претња свим тимовима на свету и послао поруку онима који размишљају о нечем сличном: да треба да буду поносни што имају шансу да наступају у Премијер лиги...

Најчудније у целој причи је што се Оскар није оглашавао. Неко се већ нашалио да је играч можда киднапован и да ће уместо парафа на уговору стајати изрезана слова из новина, као у правим отмицама са прљавим новцем.

Можда, ето, само можда ова прича добије у наредних неколико дана преокрет, чудесан попут рођења сина Божјег, па да Оскар изађе и каже да му никада није падало на памет да оде у Кину, па да се иронично захваљује и МОЗЗАРТ Спорту што га је газио без разлога, али да би он ипак волео “оскара” за фудбал, а не за грамзивост, и да се нада да ћемо га се сетити као другог спасиоца фудбала године 2016, после оног БранкаРадичевића. 

Извор: моззартспорт