Прича: Бранио за БАСК, основао Црвену звезду, рекордер у пливању, играо хокеј...
...играо ватерполо, првак у смучању.. А отишао у легенду као глумац! Легенда југословенског глумишта, Северин Бјелић ван "дасака које живот значе" оставио је неизбрисив траг и у нашем спорту.
Фудбал 19.12.2016 | 23:40
Београдски Џони Вајсмилер није тумачио лик Тарзана, нити је био краљ шуме, али је зато био цар са више ''круна''- фудбалских, пливачких, ватерполо и глумачких. Вероватно су Северина Бјелића зато и прозвали „Дете природе“, а поред фудбала и пливања у којима се доказао, волео је да се бави и скијањем, хокејом и одбојком! Дете које је рођено у гардероби Народног позоришта 10. фебруара 1921. имало је неисцрпну енергију која му је донела толико успеха на спортском пољу.
Она народна да је ''батина из раја изашла'', добила је потврду у његовом случају. Ко зна колико је мали Северин добио по туру да би постао оно што јесте и одиграо главну улогу у нашој причи.
Као малишан је мрзео лоптање и све што има додирних тачака са спортом, али је његова мајка мислила другачије, па га је, уместо да узме књигу у шаке, терала на игру. Тек што је ушао у тинејџерско доба , постао је члан БАСК-а. Кажу да су голмани посебна фела, да због тога за њих важе посебна правила у односу на остале чланове тима, а Бјелић их је баш проширио.
Паралелно с фудбалском каријером, доминирао је и у базенима, па је тако постао најбољи пливач Југославије у конкуренцији јуниора на 100 метара прсно, а успешан је био и као ватерполиста. Како се пробијао кроз базенску воду, тако је ''пливао'' и кроз магичних 16 метара на фудбалском терену
Са Чабрићем и Спасојевићем чинио је трилинг младих асова најбољег фудбалског подмлатка у југословенској монархији. Да све буде чудније, мрзео је фудбал. Говорио је да у тој игри која задивљује милионе људи, нема спортског духа, да је превише груба и ''прљава'', а посебно му је сметало што је и тад све било засновано на новцу и заради. Из тог разлога је пливање била његова прва љубав, али популарном фудбалском Ћири то није сметало да стамено чува ''врата'' црно-белих.
Поштујући спортску породицу којој је припадао, увек је бранио у својој мајици, јер није желео да упрља и поцепа дрес из БАСК-овог економата!
У тиму БАСК-а заменио је на голу „Ел гранде“ Милована Јакшића. Одиграо је укупно 10 утакмица у првој лиги током две сезоне (1936/37 - 2 и 1938/39 - 8). Пред почетак другог светског рата сврставали су га међу најбоље младе играче у Југославији, уз бок Златку Чајковском, Предрагу Ђајићу и Рајку Митићу. Био је популаран и међу новинарима. Одиграо је четири утакмице за омладинску репрезентацију, а био је и резерва у сениорима. За време окупације 1942. године прешао је на гол Обилића, а потом је крај рата дочекао у тиму УСАО Београда, претече Црвене звезде, чији је био један од оснивача и првих играча.
Чиме год се бавио, радио је то до крајње границе беспрекорности и генијалности. Од спорта, преко глуме, у свему је био „натуршчик“, а поново је све савладао до танчина. Интересантно је чак и то да му је хоби било часовничарство односно прецизна механика, а опробао се и у зантаским пословима - шио је јакне за скијање и поправљао пушке за подводни риболов. Још кратко време се бавио фудбалом, био међу првим играчима Црвене звезде, наступао је у прва три месеца биствовања клуба као голман у седам утакмица. После се још неко време бавио пливањем.
Још једна невероватна чињеница је била да је у једном дан успео да се надмеће у три спорта: скијању, пливању и фудбалу. Ујутро је у трци са скијама (нордијско трчање) на 12 км на Копаонику прошао први кроз циљ, потом је сео у ауто, дошао у Београд и бранио је поподне на једној утакмици. Невероватан дан је завршио тако што је, одмах после утакмице отишао право на базен и испливао нови рекорд државе на 200 м прсно. А да све то не буде довољно одрадио је још један тренинг (и то тренинг утакмицу) за репрезентацију Београда у хокеју, касно увече на клизалишту! Подвиг незабележен у спортским аналима на овим просторима. Вероватно је тада схватио да је то превише и посветио се својој другој - ''неспортској'' љубави – глуми.
Како је почео у спорту пре Другог светског рата, тако је наставио и после, али на другом ''терену''- филмском платну и ''даскама које живот значе''. Играо је у више десетина филмова, међу којима и у прослављеном остварењу Живојина Павловића из 1967. године ''Кад будем мртав и бео''.
Последњу животну ролу ''одиграо'' је на Корчули једног летњег дана 1972. године, где је проводио одмор у Велој Луци, ловио, ронио и спремао рибе и друге морске специјалитете. Тог 26. јула је одјекнула вест да је отишао један од најсвестранијих људи у историји Београда, Србије и Југославије.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана/великана у Београду. На сахрани није било спортског света, само позоришних колега. Човеку који дао толико спорту, спорт није на крају узвратио кад је то било очекивано.
Спортски смртник, глумачки бесмртник.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар