Прича - видео: Ђанфранко Зола, пеззо ди пане...!

Италијани имају израз “пеззо ди пане” за некога ко је толико добар, има душу као хлеб, кажу, и то је био Зола, и то је све што би било довољно написати.

Фудбал 18.12.2016 | 23:30 У сваком другом случају, вест би завређивала контролисану паљбу из 21 топа према још једном удруженом злочиначком подухвату против интегритета фудбала и традиционалних вредности – ако је ишта од њих остало – британских клубова.

Јер отказ који је у Бирмингем Ситију добио Гари Ровет, некада поуздани бек који је постао перспективни тренер, не може се рационално објаснити, сем подвући још једном да се ради о милионерима који фудбал схватају као играчку. У овом случају, посреди су опет Кинези, којима није довољно да изазивају пирокластичне изливе само у домовини, већ то чине и на континенту, пардон у Великој Британији.

Други највећи клуб из другог највећег британског града који никако да се врати у елиту након што је у једној сезони, захваљујући Николи Жигићу и Обафеми Мартинсу, освојио Лига куп и испао, данас, после много превирања, предводи компанија базирана у Хонгконгу, под називом Триллион Тропхy Асиа Лимитед – можете мислити – а петочлани борд директора, у којем се налазе тројица Кинеза, одлучио је напрасно у среду ујутру да се захвали Гарију Ровету, упркос томе што је састав на осмом месту, свега бод испод позиције које води у плеј-оф (чини се да су прва два места резервисана за Њукасл и за сјајни Брајтон Криса Хјутона, који је прошле године остао без Премијер лиге само на гол-разлику), и упркос победи над Ипсвич Тауном само ноћ раније.

Било би то, дакле, вредно колумне у којој би се говорило о полит-комесарима пијаним од моћи и новца што су решили да од фудбала направе луна-парк, о томе да се поштење и рад на дуге стазе очигледно више не исплати, о убогом Гарију Ровету који ничим није заслужио овакав однос, напротив, под њим је Бирмингем од екипе која је деловала као кандидат за (још) нижи ранг такмичења постао озбиљан састав, а Сент Ендрјуз опет буњиште на којем се никоме не иде песмом на уснама; било би, али не може да буде, јер је у среду увече стигла вест о новом менаџеру Бирмингема, а против њега, ако вам је фудбал мио, ма какви да су услови, не можете да напишете ништа лоше.

Њега, ако вам је икад ова игра набацила осмех на лице, не можете да ставите ни у какав кваран контекст, чак и ако можете да напишете да (још) није показао да поседује врхунске тренерске способности.

Али не треба се ни са тим истрчавати превише, пошто Ђанфранко Зола, о којем је овде реч, и у чију славу, због његовог новог повратка на Острво, настају ови редови, јесте био оно што Енглези називају “лате-блоомер”; то ружно паче, способно да прави покрете према којима грациозност лабуда изгледа као скакутање жабе по локвању, и као играч је касно сазрео, тек са пуне двадесет и три извући ће га се из опскурности Сардиније и треће лиге и гурнути уз бок – дословно – највећем свих времена, када Наполи буде две милијарде лира платио јединог нижег, и јединог слично даровитог играча као Марадона.

Уф, колико би се само могло написати редова о тих неколико сезона у Напуљу, који је маленог Сардоса – пре њега велики играч са тог острва био је само Ђиђи Рива, мада су се јувентини дуго поносили и стаменим Антонелом Кукуредуом, после њега није било никог сличног – прихватио скоро као маленог Гаучоса.

Доведен је, у савршеној инсценацији арканског Лућана Мођија, да учи од Марадоне и Дијего га је прихватио као малог брата, Карека није смео да подвикне на њега док год је Ел Пибе мотрио на свог штићеника. И када је, у сузама и посрамљен, одлазио из свог Напуља, Аргентинац им је у аманет оставио само једну реченицу: Не тражите нигде другде мог наследника, ево га, ту је, спреман је, зове се Ђанфранко Зола и једини може да ме замени.

Могло би се причати о том Скудету, заиста, о томе како волшебник спакован у 168 центиметара тада можда није постао најбољи играч којег је најбоља лига свих времена, Серија А деведесетих, имала, али је постао – пазите колико два слова могу да значе – најбољи саиграч којег је Калчо упознао; с ким год да сте га гледали како игра, остајала су вам два утиска: океј, на страну слободни ударци, океј, на страну магија и брзометни дриблинг, остајао вам је утисак фудбалера који је толико несебичан да би понекад то ишло у корист његове штете, опет толики тимски играч да је свака екипа с њим била за туце процената јача него без њега.

А играо је, могло би се и о томе написати штошта, касније и у Парми – врели Наполитанци мислиће да их је зезнуо, оставио, да је побегао у регију пармезана и Пармалата, али он је у ствари учествовао у спасењу финансијски изнуреног клуба, и тек нешто касније ће му опростити; тако ће се и навијачи Наполија наћи на правој и јединој страни присталица које су неизмерно поштовале Золу, чак су га и у Каљарију обожавали иако је професионалну каријеру почео у другом највећем тиму Сардиније, Сасарију – са играчима због којих оном истом поштеном фудбалском фану крене пресемена течност на сами помен њихових имена:Стоичков, Асприља, Бролин, Коуто, Пипо Инзаги, Фабио Канаваро, голобради Ђиђи Буфон који први пут куша прави фудбал.

Нашло би се у таквом тексту места и за ону омиљену дисциплину навијача, разглабање о ономе што је могло бити, па би се поменуло и да је на чувеном Светском првенству 1994. момак из Олијене добио црвени картон у полуфиналу, и зато га није било у чувеном окршају са Бразилом, а ко зна, да је ушао у продужецима можда би он шутирао пенал, а неБарези или Масаро – сви се сећају само Бађовог промашаја, не и ове двојице – можда би се отворена књига историје другачије писала.

И свакако би се морало рећи да, упркос томе што га нису волели сви тренери (међу првима Карло Анћелоти, због којег је и напустио Парму), и упркос томе што је одиграо премало мечева за Азуре, био члан светог тројства италијанског фудбала тих година, трилинга фудбалских Худинија, трећи крак, са Робертом Бађом и наравно Алесандром Дел Пјером.

Али све је то, ма колико брутално звучало, и за ову причу и за њен повод, али и за утицај који је Ђанфранко Зола имао и на његову хагиографију, све је то ништа у поређењу са његовим првим доласком на Острво.

Писали смо већ о тој италијанској најезди, започетој у Челсију због Руда Гулита и Ђанлуке Вијалија, о томе да је то био пресудан догађај у развоју Премијер лиге, више него Мардоков новац – Талијани су научили Енглезе да се облаче, да живе и да једу, а онда су их научили да играју фудбал, и нико није био толико важан дидактик као Ђанфранко Зола.

Његова конституција изазивала је салве смеха на саму вест да ће заиграти у Челсију, и како би један већ тридесетогодишњак толике “висине” могао да се снађе пред свим тим винијима џонсима и џулијанима диксима, а онда је Зола, упоран какав је одувек био – а приде и љут због одласка из Парме, па још и нарајцан да докаже тим Енглезима шта је Калчо – почео да дрибла Премијер лигу.

Није му требало много, заиста, па да сви поједу своје шалове и задаве се сопственим речима, и постојаће управо дуел који ће бити егземплар Новог света наспрам Старог, који ће Енглезима гласно рећи да је дошао фудбал, и да је проклето леп, с аромом мора и парфема...

Ни месец дана по његовом доласку у Челси, када је Лондон већ био у божићном расположењу – некада су трансфери могли да се изводе и мимо “рокова” толико драгих редакцији МОЗЗАРТ Спорта, па је Зола стигао на Стамфорд Бриџ усред новембра! – у госте је дошао Вест Хем, и у њему, позади, повратник из Ливерпула, баш “Терминатор” којег смо поменули, Џулијан Дикс.

Дикс је био центархалф старог кова, висок, спор, глават, проћелав и без икакве технике; то што га је Грем Сунес довео у Ливерпул говорило је много више о вертикалној и хоризонталној пропасти тада најтрофејнијег енглеског тима од свега што ће се и раније касније догодити – Дикс, брутално пргав, није могао бити даље од елегантног Марка Лоренсона или Алана Хансена, рецимо, али Сунес је сматрао да му треба једна “животиња” назад да доведе звезде као што су Џон Барнс или Ијан Раш у ред – али на срећу и на несрећу, његово бивствовање на Енфилду трајало је свега годину дана. (Коме је до пребирања по баш оваквим сећањима, о Ливерпулу деведесетих, препоручујемо најбољу литературу на задату тему, “Мен ин Wхите Суитс” Сајмона Хјуза.)

Терминатор никада није био толико смешан: Челси је већ водио 1:0 (Золина асистенција Марку Хјузу, петом!) када је Хјуз послао једну дугу лопту броју 25. Овај је прихвата на неких четрдесетак метара од гола, уз њега је само Џулијан Дикс у жутом дресу, обрће га око његове осе а да још није додирнуо фудбал, онда се Дикс као погубљена мува којој је неки несташни шипарац откинуо једно крило окреће још једном, затрчава се безглаво а Ђанфранко поново мења ритам и страну и гура лопту у контра-смеру, десно, на снимку Дикс испада из кадра али нама се чини да и даље трчи кругове око Стамфорд Бриџа и...

И ево вам фудбала, Енглези, овако се то ради. Ево фудбала у свој својој лепоти, какву дотад нисте познавали, ево човека за којег је Марадона рекао да је његов наследник, и за којег ће Алекс Фергусон рећи, хајде да не преводимо, “цлевер литтле буггер”. (Да Зола има нешто против бивших бекова Ливерпула говори и онај сада већ чувени клип на којем јадни млади Џејми Карагер изгледа као Бамби на леду, али све мајсторије Сардинијца заузеле би много више битова и бајтова него што је то пристојно на овом сајту.)



Све после тога била је нова историја фудбала која се писала на Острву, и било је прикладно да сезону отвори баш један острвљанин: Зола са Челсијем неће освојити ништа више од два ФА купа и једног Купа победника купова (у оној сезони у којој Звезда испада од Екерена), али ће остати највећи играч којег је тај клуб имао чак и када задувају неки нови, сибирски ветрови, па Челси постане и по резултатима и трофејима значајан, а не само по навијачима или шмеку.

Зола је био одличан играч, али сва прелиставања тадашње штампе и сведочења његових саиграча и противника говоре још и више: да је био сурови професионалац који би, иако је фудбал имао у маленом нокту ионако малих ножних прстију, први долазио на тренинге и последњи са њих одлазио, да је био искрен, вазда насмејан, позитиван тип који је пресудно утицао на добру атмосферу у свлачионици – Италијани имају израз “пеззо ди пане” за некога ко је толико добар, има душу као хлеб, кажу, и то је био Зола, и то је све што би било довољно написати.

Океј, можда би ваљало наћи места и за оно лето 2003. у којем 34-годишњак одлази из Челсија и враћа се на своју Сардинију, да помогне Каљарију да се искобеља из Серије Б и да тако заокружи своју фудбалску каријеру (Сасарију је, на почетку, помогао у промоцији из Серије Ц), а Роман Абрамович је толико љут што је закаснио с аквизицијом лондонског клуба – јер га је он хтео због Золе, веровали или не – да му нуди златни мост од Каљарија до Лондона само да се врати, а када то не успева, јер Зола хоће да се одужи својој Сардинији, онда нуди милионе да купи цео Цаглиари Цалцио, и опет ништа.

И неизбежно би било, у том случају, проћи и кроз његову тренерску каријеру, која је као и код већине италијанских тренера крцата успонима и падовима и новим шансама – од краткотрајне магије у Вест Хем Јунајтеду, где лансира младе играче и игра допадљив фудбал, па остаје без посла и то се обија клубу са тадашњег Аптон парка о главу, преко сличног искуства у Вотфорду, па до правог бродолома у “његовом” Каљарију – али све то није толико битно, па нису битни ни Кинези, па ни недужни Гари Ровет, ни Бирмингем Сити и његова одисеја.

Важно је да је острвљанин поново на свом другом острву, и какав год да му буде резултат у лудом Чемпионшипу, опет ће та земља бити фудбалскија него што је била пре среде поподне, и опет ће се макар неки сећати тих слободњака, и дриблинга, и продора, и асистенција, и свих голова када би нанизао читаву одбрану и готово нехајно ћушнуо лопту иза леђа голмана, и опет ће фудбал, слава му и милост, личити мало више на Ђанфранка Золу, а мало мање на Џулијана Дикса.

Бенторнато, легендо, прошле су само три године, а Енглеска те се већ одавно ужелела.



Извор: моззартспорт