Емотивна исповест Дарка Панчева...

Потписао сам предуговор с Миланом, звали су ме Фергусон и Кројф... А изабрао сам проклети Интер! Један од најбољих нападача у историји балканског фудбала говорио и о непознатљим детаљима из Звездине свлачионице.

Фудбал 15.12.2016 | 00:00
Емотивна исповест Дарка Панчева...
Можда се о његовој каријери зна све. Баш све. Али Дарко Панчев је вечита инспирација за навијаче Црвене звезде и поклонике фудбала који су имали ту срећу да гледају и диве се голгетерском умећу Кобре са Вардара. Таквог нападача мајке више не ређају.

Иако је са Црвеном звездом освојио Куп шампиона и био златна копачка Европе, није направио каријеру каква се очекивала. Из простог разлога, јер је изабрао Интер, клуб који је у то време представљао паклену средину за све новајлије са епитетом великог појачања.

Чини се да Дарко Панчев и даље жали због одлуке да се после сурове доминације са Црвеном звездом пресли на Ђузепе Меацу.

„Првих шест месеци сам имао велике проблеме у Интеру. Посвађао сам се с тренером. Дошао сам у тим са добром атмосфером. Ту су били играчи попут Бергомија и Зенге, подржавали су нападача Скилачија који им је био саиграч из репрезентације. Све је то разумљиво. Све сам то осетио, али сам од тренера тражио да ми да шансу. За то је чуо Фергусон и послао је факс у Интер са жељом да ме купи у децембру 1992. године. Тада сам рекао себи да треба да останем у Интеру и покажем шта знам. Била је то моја друга грешка, јер су почеле да ме прогањају повреде“, поручио је Дарко Панчев.

Наравно, дотакао се и своје прве грешке.

„Сећам се да је Холанђанин Јонг за тамошње медије причао како Интер игра слабо, али да му није јасно како за мене нема места у стартној постави. Не желим да се хвалим, али постоји документација о свему. Кројф је желео да ме доведе у Барселону. Разговарали смо неколико пута. Такође, тадашњи председник Реала Мендоса је два пута долазио у Београд са жељом да ме купи. Звезда није прихватила понуду. Могу да вам откријем да сам имао потписан предуговор са Миланом, практично сам се договорио са Берлусконијем и Галијанијем. И данас када видим Галијанија поздравимо се као пријатељи. Они су жарко желели да ме купе, али  тада су у тиму могла да буду само три странца. Ту су били Холанђанин Рајкард, Ван Бастен и Гулит,  затим Савићевић, Папен... Ја бих био седми странац. Рекао сам им да не желим да дођем... Изабрао сам други клуб из Милана и направио грешку“.

ПРОТИВ БАЈЕРНА СМО БИЛИ СЕБИЧНИ

Наравно, колеге из бугарске су га питале о епском походу Црвене звезде на титулу шампиона Европе. Као најтежи меч Дарко Панчев је навео онај против Бајерна.

„Победили смо у Минхену са 2:1 и очекивали смо да ћемо лако да их добијемо реваншу. Причали смо да имамо навијаче, атмосферу. То је наш менталитет. Међутим, против Бајерна који је имао Јупа Хајнкенса за тренера не може да буде лако. Повели смо са 1:0 и имали три стопостотне шансе до краја првог полувремена. И онда је до изражаја поново дошао наш менталитет. Постали смо себични. На полувремену смо викали једни на друге, говорили да морамо да постигнемо други гол, јер ће се они вратити. Тако је и било. Постигли су два гола, ухватила нас је паника. Бајерн је погодио стативу, али имали смо среће. Био је то јасан знак да морамо да освојимо Куп шампиона. Тимови из старе Југославије су увек играли леп фудбал, али су им недостајали резултати“. Генерације Панчева и Шекуларца су биле друге у Европи“.

Можда Барија и титуле не би било да је Панчев изабрао другу средину... Познато је да је Црвена звезда расног нападача преотела вечитом ривалу, али је главна опасност долазила из Сплита.

„Желела су ме четири највећа клуба вивше Југославије. Сплитски Хајдук је давао највише новца. Међутим, отац, брат и ја смо после Вардара највише волели Црвену звезду. Зато је она била мој избор“.

На Маракани Дарко Панчев је успешно сарађивао са Љупком Петровићем који је врло поштован у Бугарској.

„Он је био добар тактичар. Пре њега Црвену звезду је водио Шекуларац, играч виртоуз. Као човек био је диван. Увек је тежио да играмо спектакуларно. Али то није увек једноставно, зато смо можда испали у Купу УЕФА годину пре Барија. Све што је недостајало Шекуларцу имао је Љупко Петровић. Био је стабилан. Одиграли смо тактичко финале са Олимпиком, иако то није у духу Црвене звезде. Знали смо да морамо да освојимо трофеј, јер се друга прилика неће указати.“

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар