Прича: Тамна страна њемачког фудбала...

Нисам могао ни да седим, другари су ми куповали храну, а они су ме терали да играм... Алваро Домингез о одлуци да са 27 година оконча фудбалску каријеру...

Фудбал 10.12.2016 | 18:30 Лепа кола, простране виле и заносне девојке. Фудбал у очима оних који га не играју. За неке професионалце и јесте такав. За Алвара Домингеза био је ноћна мора. Стога је 27-годишњи дефанзивац Борусије Менхенгладбах одлучио да је време да окачи копачке о клин. Бесан на немачки клуб, жељан да се једног дана пробуди без бола у кичми.

Проблем је почео још маја 2015. године, али тек од фебруара се ситуација компликује. Бол је све јачи. Сваким даном све јачи. Домингез је био на магнетној резонанци. У Менхенгладбаху су га уверавали да је све у реду и да нема разлога за бригу. Убрзо су болови почели да утичу на живот Шпанца.

"У мају, уочи утакмице са Хертом, потпуно сам се укочио. Нисам могао да ходам. Доктор ми је само рекао да то може да се деси свакоме. Веровао сам му", почиње Домингез исповест у интервјуу за шпанску Марку.

После краћих терапија вратио се на терен. Играо је, али није могао да спринта, није могао да скаче. Трпео је. У клубу су му дали одмор, али додатних прегледа није било. Све док Домингез у родном Мадриду није сасвим случајно на своју иницијативу отишао на још једну магнентну резонанцу. Доктори су му одмах рекли да је ситуација прилично озбиљна.

"Био сам изненађен. У клуби му ништа нису рекли".

Убрзо су речи постале беспотребне...

"Завршим утакмицу, одем кући и легнем у кревет. Једино сам то могао. Ван терена сам био инвалид. Са временом са морао да почнем да молим пријатеље да иду уместо мене и продавницу и купују ми храну. Нисам имао живот. Нисам могао да изађем да прошетам. Нисам могао ни да седим дуже од пола сата. Устајао сам из кревета у три ујутру да се истежем. Никад ми у животу није било толико лоше. Живиш живот, а не можеш ништа да радиш. И све време играш, па мислиш да ће проћи. После десет утакмица потражио сам решење".

У Минхену прегледи код еминентног доктора Ханс-Вилкхелма Милер-Волфарта, који је деценијама, све до оне свађе са Пепом Гвардиолом, бринуо о здрављу фудбалера Бајерна.

"Чим је видео резултате ухватио се за главу и питао ме да ли заиста играм. Рекао сам му да живим ноћну мору. Да сам у исто време и фудбалер и инвалид. Хтео је одмах да ме оперише, али клуб је тражио састанак. Директор фудбала, тренер, доктор, поптредседник и ја. Тад сам им објаснио колико је ситуација озбиљна и да могу да останем парализован ако наставим да играм. И опет су тражили да операцију одложим до Божића. Одбио сам и одмах отишао под нож. Нисам могао да ходам".

Психички проблеми су се наравно надовезали у таквој ситуацији...

"Падао сам у депресију. Био сам као богаљ. Тражио сам од клуба три недеље слободно да се ресетујем, узео сам ранац и кренуо да по Европи обилазим најбоље специјалисте".

Сам је плаћао. Доктора Јувентуса, па остеопату у Холандији, три неурохируга... Трвди да лекарски тим Борусије није на нивоу врхунских клубова.

"Притом, по немачким законима ако је играч повређен више од шест недеља клуб му плаћа само 20 одсто од плате. Ту је и осигурање... И на све то они се понуде да ми плате само 30 одсто терапија. Кад су ми били најпотребнији издали су ме. Осећао сам се као да су ме оставили да искрварим у боловима",

Због таквог понашања Борусије Домингез је и изашао у јавност. На такав потез се одлучио када је постало неиздрживо. Тек касније су и у Менхенгладбаху признали да “можда нису довољно озбиљно схватили ситуацију“.

"Сви ми имамо мане и грешимо, али нико ми се није ни извинио... Мислим да у Шпанији ово не би могло да ми се деси. Атлетико ми сигурно не би дозволио да играм у оваквим околностима. Ово што сам искусио у Немачкој... Тако се не поступа према човеку".

Због света тога Домингез са 27 година у пензији.

"Није било лако донети такву одлуку, али у време када сам имао те проблеме најмање сам размишљао о фудбалу. Сањао сам да само да могу да поједем сладолед ван кревета".

Бол је и даље ту, али је мањи.

Извор: моззартспорт