Гдје се сахрањују Кинези у БиХ?

Подаци Службе за послове са странцима у Босни и Херцеговини показују да у нашој земљи борави око 1.100 Кинеза, но званични подаци о броју умрлих не постоје. То нам је потврдио замјеник директора Службе Изет Низам и додао да је то мистерија не само у нашој земљи него и у свијету.

Босна и Херцеговина 06.12.2016 | 07:35 Оловни сандук

- И мене занима шта се дешава с њима, да ли они замјењују идентитет, један оде, други дође, јер их ми тешко разликујемо. Само је један случај забиљежен када је у саобраћајној несрећи у Буча Потоку у Сарајеву настрадао Кинез и њега су у оловном сандуку транспортирали у Кину. Оно што могу рећи јесте да никад нису прекршај направили, мирни су и поштују законе БиХ - казао је Низам.



Податке о умрлим Кинезима нема ни, напримјер, Матични уред Града Бање Луке. На Градском гробљу нема ниједног сахрањеног Кинеза. Доктор традиционалне кинеске медицине Лио Ботао годинама је имао ординацију у центру Бање Луке, али се прије неколико година разболио, те се вратио у Кину и тамо умро.

Али, шта је са стотинама, а можда и хиљадама оних Кинеза о којима се ништа не зна, па ни то гдје су умрли и гдје су сахрањени.

Директор Градског гробља Бања Лука Недељко Милаковић за „Аваз“ каже да је посљедњи Азијац сахрањен на овом гробљу 1989. године, али ни он није био Кинез, већ Корејац.

- Била је то, ако се не варам, беба. Отац јој је био Корејац, а мајка је била Српкиња. Кинезе нисмо сахрањивали овдје, иако смо многе умрле опремали у мртвачници. Окупали бисмо их, њихова родбина би их обукла, положили бисмо их у сандуке, али их нисмо сахрањивали. Не знам гдје су послије тога послани нити шта се десило с њима - казао је Милаковић.

Одговор би, према свему судећи, требале дати кинеске продавнице, али тек ту настају муке, јер мало ко разумије питање, а још је више оних који уопће не желе одговарати.

Не знају језик

У „Wу Тангу“ не разумију шта значи сахрана. У продавници „Сху Јиао“ кинески радници разумију још мање, баш као и они у радњи „егзотичног“ имена „Ђуро“. Тек се у „Источном бисеру“, који се налази на транзиту, у близини бањалучке гимназије, појављује одговор.

- Ми идемо назад у Кину када умремо. Не остајемо код вас, не брините се. Ми волимо своју земљу и враћамо јој се. Исто је и када се разболимо. Не остајемо овдје. Морамо да се вратимо тамо, у Кину. То је дио нашег вјеровања. Као када ваши људи зараде пензију у иностранству па се врате овдје - каже нам радница у „Источном бисеру“.

Бивша предсједница Друштва пријатеља Кине у РС Милка Тамамовић наводи да у БиХ најчешће долазе млади Кинези и да је веома тешко пронаћи старије особе. До смрти, додаје она, најчешће долази у саобраћајним несрећама.

- Кинези овдје веома мало умиру, јер нема стараца. У посљедњих 15 година десило се четири или пет погибија. Њихови остаци кремирани су у Загребу или Београду и послани су натраг у Кину - казала је за „Аваз“ Тамамовић.

Податке о умрлим Кинезима у нашој земљи нема ни Удружење „Босанско-кинеско пријатељство“.

Ђумић: Везани су за своју земљу

Мајстор кинеских борилачких вјештина и тренер кунгфу вушу клуба „Лотос“ у Бањој Луци Драган Ђумић за наш лист каже да су Кинези традиционално чврсто везани за своју земљу и да је се изузетно тешко одричу.

- Таквом односу према домовини претходили су вијекови међусобних ратовања и није нимало случајно што су Кинези толико везани за тло с којег су потекли. То је можда и једна од суштинских разлика између западног и источног човјека - казао је Ђумић.

Нема уписа у књигу умрлих

У Матичном уреду у Бањој Луци не сјећају се да су икада уписали макар једног Кинеза у књигу умрлих. Млађи приправници, који у овом уреду раде пет година, тврде да се за вријеме њиховог „мандата“ то није десило и додају да ни старије колеге не памте „умрле Кинезе“.

- Наводно је био један случај прије много година, али се тога нико не сјећа нити је до тих података лако доћи. Сигурно је да у посљедњих десет година ниједан Кинез није уписан у матичну књигу умрлих у Бањој Луци - каже портпарол Града Миленко Шајић.

(Аваз)