Анализа: Како је Гвардиола "пуцао себи у ногу" и изгубио...?!

Фудбалери Челсија су одиграли баш онако како смо и навикли од њих у "тактичком заокрету" Антонија Контеа и победили Сити који није желео да се прилагоди ривалу – и тако поништи њихове квалитете. Пеп је одабрао да нагласи своје...

Фудбал 04.12.2016 | 23:00 Тешко да је било несрећнијег човека од Антонија Контеа када је сазнао да кључни део његовог тима, Немања Матић, није спреман за најважнији и најтежи меч сезоне...

Али, тешко и да је било задовољнијег од Антонија Контеа када је видео стартних једанаест Манчестер ситија, односно одлуку Пепа Гвардиоле да се Челсију супротстави са једном од "најофанзивнијих постава у историји Премијер лиге", како је то нагласио Џејми Реднап у најави меча.

Можда је "најофанзивнија постава у историји Премијер лиге" прејак опис – и, да га исправимо, вероватно би права дефиниција била "најмање дефанзивно оријентисана".

Није први пут да су "грађани" ове сезоне заиграли у формацији 3-2-2-3, тако су наступили и против Саутемптона (1:1), и баш у тој утакмици је Гвардиолина екипа показала све слабости у дефанзиви. Проблем је такође што се играчима Ситија не дешавају само тимске грешке у одбрани, него и оне индивидуалне.

За почетак хајде да погледамо формације и саставе.

У последњој линији смо гледали Отамендија, Стоунса и Коларова, испред њих су били Гундоган и Фернандињо, док су "слободно кретање" имали Де Брујне и Силва. Класичних бекова, а ни оних "wинг", какве користи Антонио Конте, није било, и задатак да шире противничку игру имали су Лерој Сане, који нема никакво искуство у одбрамбеним задацима, и Хесус Навас.Истурени нападач био је Серхио Агуеро.

Када је у питању екипа Челсија – Гвардиола је још прошлог месеца знао којих ће једанаест Антонио Конте извести на терен. Користио је увек исте играче, делом због уигравања, а делом што остали не одговарају актуелној формацији. Од пораза од Арсенала (3:0) - Конте је престао да користи формацију 4-1-4-1 (4-2-3-1) и окренуо се ка 3-4-3.

Једини проблем, али не за Гвардиолу, представљала је повреда Немање Матића човека који је био "лепак" између одбране, средине, напада. Све је радио на терену, а уз то је асистирао, имао велику улогу код нападања и брањења прекида.

Његово присуство на терену, како је то Мурињо једном рекао – "попут џина", је аутоматска предност за екипу у којој наступа.

Већ смо навикли да штоперски трио чине Аспиликуета, Луиз и Кејхил, док по боковима делују Маркос Алонсо и Виктор Мозес. У одбрамбеној формацији то је пет позади, а у офанзивној тројица. Испред су играли Канте и Фабрегас, који је упркос асистенцији био један од најлошијих на терену, док су напред били Еден Азар, Педро и Дијего Коста.

Зашто кажемо да је Конте био задовољан одлуком Гвардиоле да заигра у овој формацији?

Управо је ова формација "као створена" за игру његовог тима. Фудбал који Челси игра од промене формације није онај који за филозофију има "доминацију поседом", заправо је то Гвардиолин стил, него брзе контраударе, "хватање" противника у замкама, добру егзекуцију и "убиствене" продоре по боковима.

Сити није имао бекове који би пратили њихове бочне играче – али је имао и среће да је због повреде Немање Матића, и тога да Сеск Фабрегас није добар у дефанзивним постављањима и игри без лопте, Педро и Еден Азар буду додатно ангажовани у одбрамбеним задацима. Педро се много враћао, био чак често у линији са Фабрегасом, али је из игре морао раније због повреде.

Шта је Челси покушао да уради?

Одмах је напао противника и покушао пресингом да натера Сити на грешку и поведе.

То би натерало ривала да игра офанзивније и што би дуже одбрана издржала – то би контре биле већи фактор.

Али, гола није било, иако је било шанси.

Дијего Коста је ишчепркао лопту Џону Стоунсу, Еден Азар је био у шанси два пута, али је Гвардиолина екипа сачувала смиреност и почела да доминира. План Челсија да рано поведе и потом "стане иза лопте" се изјаловио, али није значило да је пропао. Требало је само да се доради или да се сачека реакција Ситија.

После врло лоших пола сата Ситија у офанзиви, где су се неки играчи сударали (Гундоган и Силва) – а други нису видели лопту (Сане), појачани су напади по левој одбрамбеној страни Челсија којој обично помаже Немања Матић – и покушавали су оштрим центаршутевима да погоде Агуера. Није он постигао гол, али зато јесте Гари Кејхил који је одличну лопту Хесуса Наваса закуцао у своју мрежу.

Фабрегас није могао да помогне Алонсу и он није успео сам да заустави Наваса...

Сити је и на овом мечу имао превише "плејмејкера", или боље речено играча који воле да траже решења – а мање оних који их спроводе у дело, и фалио је број покушаја из даљине. Чини се да је тек Келечи Ихеначо први покушао у финишу меча...

Управо је то метода којом је Покетино у прошлом колу на почетку меча у потпуности избацио Челси из ритма и хватао играче у раскораку, ван позиције... Тешко је израчунати где ће се лопта одбити након шута, а посебно је тешко петорици играча да држе "офсајд линију" у тако осетљивом тренутку. Правовремена притрчавања, нарочито када имате толико играча у офанзиви, била би од велике помоћи.

Екипе које у дербијима поведу обично успоре ритам и тако покушају да добију ривала, али не и Манчестер сити који је по сваку цену желео до гола – играли су као да су они тим који губи.

Није било под морање да се Гвардиола повуче са тимом који има на терену, јер тај тим, али и Пеп, нису "предодређени" за то, али је морао да мења након полувремена у ком је његова одбрана била рањива и ипак није попустила.

Челси је то искористио и дугом лоптом Сеска Фабрегаса за Дијега Косту, најбољег нападача у Премијер лиги, лако дошао до поготка. И у том тренутку је одбрана Ситија деловала аматерски и изиграно, уопште нису успели да сакрију дефанзивне слабости доминацијом у поседу и шансама пред голом.

Може се рећи да Гвардиолиној екипи фали мало карактера, лидерства на терену и одмах након примљеног гола видело се да се нервоза увукла у њихову игру. Томе су допринеле и судијске одлуке за које су они мислили да иду у корист Челсија...

Осим дефанзивних грешака може се рећи и да је егзекуција велика "бољка" Ситијевих играча.

У Пеповој Барселони су играчи након промашаја били опуштени и веровали у ону "ма, ући ће једна", док у Ситију, ваљда и због карактера играча и великих очекивања са трибина, сваки промашај значи убризгавање нервозе у крв. Тако је било након покушаја Агуера, интервенција Кејхила, Мозеса и Куртое, као и после пречке Кевина де Брујнеа.

Велика фрка и на крају када су играчи Ситија изгубили живце, а Агуеро и Фернандињо "поцрвенели".

Челси је одиграо као у Куп такмичењима када на гостујући терен дођете са предношћу од 1:0 и чекате да ваш ривал повуче први потез, а онда да отворите једну контру и постигнете гол који се вреди као два. Мирно, сталожено, права шампионска игра "плаваца" који су имали план меча и самопоуздање у методе рада Антонија Контеа и формацију која се показала као пун погодак.

Савршене контре и погоци Вилијана и Едена Азара, на крају за победу, су "последица" одличног рада на тренинзима и "осећања на терену". Мали милион пута су играчи Челсија "окренули чувара" и онда из прве одиграли за саиграча док су играчи Ситија заборављали на одбрану и мислили "чији је то задатак био". Премало их је мислило о сопственој мрежи, па чак и голман Клаудио Браво који се ни данас није истакао.

Увођење Туреа, за доминацију у "физици" на средини терена, Клишија, за промену формације, и Ихенача, за потпуну офанзиву, није много допринело јер је за те потезе већ било касно у овој одличној утакмици.

Гвардиола није попут других тренера и тешко да ће одустати од оваквих иновација, просто јер ће дати резултат у бар 80% утакмица које његов тим буде играо, али је јасно да му је ово најтежа сезона у каријери и да је Премијер лига најтеже такмичење у ком је учествовао.

Можда ће неки рећи и да је Челси имао среће у овој утакмици, али није лоше подсетити да су "плавци" постигли четири поготка, један иза Куртое, а Манчестер сити ниједан.

Тешко да је то само срећа...

Примити један гол мање је некада лакше него постићи погодак више.

ПОСЛЕДИЦА УИГРАВАЊА

Проблем у Контеовом приступу и претходних осам утакмица у којима је изводио исте играче су управо повреде. Сеск Фабрегас једва да је видео терен и није одговарајућа замена за улогу коју има Немања Матић, али је био неминовност услед немања одговарајућих играча на клупи. Питање је где је био Рубен Лофтус-Чик...

ЧЕЛСИ, КОНТЕ И ПЕП

Гвардиола и Конте никада нису играли један против другог. Ни као фудбалери, а ни као тренери. Занимљиво је и то да Гвардиола има врло лош скор са Челсијем - два ремија и пет пораза.

Извор: мондо.рс