Швајцарци: Путин на Балкану жели неред

Ситуација на Балкану нашла се у фокусу швајцарских медија, поред питања о КиМ и БиХ, оцијењено је да руски предсједник Владимир Путин жели неред на Балкану.

Свијет 25.11.2016 | 18:56 Како преноси Дојче веле, два циришка дневника су разматрала приједлог швајцарског министра одбране да смањи број војника на Косову, а једна књига је навела медије да алаизирају и ситуацију у Босни и Херцеговини. Циришки Тагес анцајгер се позабавио темом смањивања броја швајцарских војника на Косову.

“Уредник рубрике за иностранство и познавалац Балкана Енвер Робели објашњава зашто то није добра идеја":

“Од прије 17 година, швајцарски војници се на Косову ангажују за мир и стабилност. Сада би њихов број требало да буде смањен. Министар одбране Ги Пармелен ће тражити да умјесто 235, тамо буде 165 војника".

Познавалац Балкана Енвер Робели сматра да то не ваља и констатује да “Косово није политички стабилно". Према његовим ријечима, тамо постоји сукоб између владе и опозиције, а с друге стране, Русија је допринијела дестабилизацији више балканских земаља.

“Русија", тврди Робели, “покушава да спријечи приступ Црне Горе НАТО-пакту и торпедира приближавање Србије Европској унији. Из швајцарског угла, смањење броја војника би био лош спољнополитички сигнал. Швајцарци служе као градитељи мостова између различтиих етничких група и важан су ослонац НАТО на плану логистике".

Сљедеће године ће се, како каже Робели, Косово наћи пред посебним изазовима. Тада ће, наиме, специјални трибунал подићи прве оптужнице против бивших бораца ОВК.

“Ако дође до хапшења високих косовских политичара, могло би да дође до нереда. У таквом окружењу је улога војника НАТО и Швајцарске веома важна, а ако настане вакуум, Искористиће га – Русија. Г. Путин не жели да гради демократију на Балкану, већ да тамо шири неред."

Дневник Ноје цирхер цајтунг сматра да би “гашење свјетла" на Косову “било фатално" – односно, да не би било добро да се швајцарски војници повуку са Косова.

А има политичких снага које то траже.

“Када политички духови у Берну узавру, а не ради се о бизнису око наоружавања, онда су тема сигурно мисије (швајцарске) армије у иностранству. Од завршетка Корејског рата 1953, Швајцарска се и са војним персоналом залаже за мир у свијету – увијек са легитимацијом УН, у хомеопатским дозама и у складу са важећом доктрином о неутралности.

И поред тога, стално се јавља отпор: фундаментални љевичарски пацифисти одбацују такве мисије, баш као и десничарски изолационисти, који управо у мисији швајцарских војника на Косову виде камп у коме се заправо тренира приступ НАТО-савезу."

“Савезно вијеће зна какво је расположење у парламенту и зато, када је ријеч о будућности мировних снага на Косову, предлаже компромисно рјешење: мисија 'Свиској' би требало да буде продужена до 2020., а број војника ће поступно и у малим размјерама да се смањује. То је политички разумно и исправно. Ситуација на Косову се од завршетка рата 1999. битно побољшала..."

Аутор наводи да се Швајцарска заправо уклапа у општи тренд смањивања броја војника КФОР.

Али, “комплетно и брзо повлачење које тражи Швајцарска народна странка, било би фатално:

Ситуација је политички осјетљива посебно на сјеверу Косова. А неутрална Швајцарска која није члан НАТО а јесте домовина око 150.000 Косовара у егзилу и ужива велико повјерење становништва – и то припадника свих народа, наводи се у тексту. Исти лист се бави и Босном и Херцеговином, али као примјером за “неуспјех у формирању једне државе" у оквиру препоруке за читање нове књиге о Босни и Херцеговини аналитичара Кристофера Бенета.

“Случај Босна је отрежњујући примјер за међународну заједницу. У новембру 1995. године у америчком Дејтону је мировним споразумом окончан рат у Босни и Херцеговини. Споразум и данас одређује политички живот у тој балканској држави. Када је ријеч о његовој војној димензији, он је био успјех: до данас је у Босни углавном било мирно – а то није нешто што се подразумијева с обзиром да није било суочавања са многим злочинима које су починиле све сукобљене стране", пише новинар Тоби Фогел.

“Споразум је донио мир, додуше, уз екстремну децентрализацију, која је нормално владање учинила не само практично немогућим, већ и крајње неатрактивним. Подјела земље на два ентитета, а у оквиру Федерације на десет, углавном моноетничких, кантона, институционално је учврстила превласт националистичких странака Бошњака, Срба и Хрвата. Тако је Дејтон био и гаранција за застој у реформама и тоталну злоупотребу државног апарата у корист финансијског и политичког богаћења постојеће елите. Политичари и бизнисмени су се у том систему максимално раскомотили", закључује се у чланку.

(Дојче веле)