Јевтићи опстају у свим ратовима и сеобама

Многи вјерују да су чланови фамилије Јевтић и Шимшић из села Станишевца код Вишеграда дуговјечни. Поткрепљује се то и документима из турског пописа и дефтера из 1604. године у коме се помиње презиме Јевтић, породице која је једина на овим просторима опстала у свим сеобама, бунама и ратовима.

Република Српска 25.11.2016 | 19:15 Један од дуговјечних Јевтића је и Милоје, деведесетогодишњи виталан и живахан старац, који живи на самом улазу у село Станишевац.

„Мој дјед Неђо живио је 105 година, други дјед Миле више од 90, наша Славка скоро деведесет напунила, а њен брат Ђоле напустио овај свијет са 92 године. Много је таквих Јевтића, дуговјечних али и Шимшића, који су поријеклом од наше фамилије", прича Јевтић.

Милојево објашњење овог феномена је једноставно. Каже да су тада људи били праведни, да су вјеровали и молили се Богу, нису псовали као неки данас, а сваке недјеље је неко из вишечланих породица ишао на свету литургију у манастир Добрун.

„У срећна времена у нашој фамилији гдје су газде били Милош, Милорад и ја било је од 12 до 18 чељади. У селу се оџак димио из 36 кућа, а у њима је живило око 150 душа", објашњава чича Милоје.

Он вели да су то били прави домаћини који су имали и по 180 оваца. Каже да су питали Милорада колико му је стадо, а он одговорио – ко ће знати, нисам бројао.

Осим оваца, ово домаћинство је имало по шест музних крава, два пара волова и око 60 коза. Милоје прича да је одједном власт донијела одлуку о збрани гајења коза, јер наводно брсте шуму.

„Био је то тежак ударац на сиротињу, јер је коза била сиротињска мајка. Народ је одмах спјевао пјесму, која се кријући пјевала. „Друже Тито, добро наше, газда и сад коња јаше, а сирома козу има, она му се одузима", сјети се Јевтић ових стихова.



Старина прича како у самоћи, а без жене је 12 година, размишља о неким, за њега бољим временима.

„Здраво се живило, јео се мрс, сир и кајмак, за посјек се припремало месо од четворо-петоро крмади, плус пастрма од оваца и коза, а и ракије је било за славља и светковине. Сваки домаћин имао казан, шљива пожегача добро рађала. Сад ни она не рађа, јер воћка не роди гдје нема људи", мудрује старина.

У кући на осами Милорад проводи вријеме читајући историјске књиге, без наочара, јер још добро види; слуша радио, ТВ апарат нема, јер нема ни пензију, а у доколици нахрани пса и „поприча“ са њим.

Наврате му понекад ловци или шумар, бану полицајци, а највише се обрадује родбини и пријатељима.

И тако му старачки дани неосјетно теку.



БН телевизија