Приче завичајне: Дрино водо, не рони ми аде

Дрину Зеленику је одувијек хтјела пјесма. И народна и књижевна. Хтјеле су је и пјесма чобанска и момачка, дјевојачка и жетелачка, сватовска и путничка, ратничка и паорска, чамџијска и лађарска, воденичарска и бећарска, скелеџијска и помељарска... Пјесма одувијек воли Зеленику. И хоће је.

Република Српска 25.11.2016 | 16:35 Клизи по њеној смарагдној води, прескаче јој букове и газове, одбија се о њене модре врбаке, пење јој се уз висове брда, извире из њених источника, одзвања о градске зидине, стијене и шуме... Пјесма милени Зеленику, заклиње јој се, кличе јој као сокоградски орао, храби је, куне и проклиње... Моли је да не рони аде, да не одаје тајне, да увијек буде иста...

Дјевојке Зеленику пјесмом моле да им поздрави њихове драге и да им поручи да не пију воде Саве, јер су је затровале виле. Момци желе да им Зеленика буде као жена. Поете још веле да им Дрине Зеленике никад није доста. Пјесма за пјесмом. Кајда за кајдом. Рима за римом.

Нижу се - дрчне и грлене, милене и тихе, жалосне и болне, пркосне и бучне, јецаве и кликтаве. Пјесме.

У њима Зеленика час мила и гргољива, час подмукла и туђа, па силна и бијесна, мутна и крвава - али увијек упарађена као стара дама.

Таква је одувијек била - и кад подивља и повелени, и кад запјени и узвришти, кад се замути и закрвави. Она је упарађена и када се цакли на мјесечини, и када гргољи по спрудовима, и када се разљева старачама, и када дере тјеснацима...
Таква је од када је настала, јер тече земљом вилинском. Тече кроз чудне свјетове и давнине давне.

Дрина Зеленика је борба непрестана. Увијек је сама и своја и са својом дјевичанском чедношћу. Од свих ријека једино она може проћи кроз тајна, невиђена и вилинска врата и ући у чудновате свјетове. Можда је зато и хоће пјесма. Увијек се лако удјене у риму, па и када надолази од бријега до бријега, и када буде плитка и топла, мутна и ледена, хитра и бистра...

Двери које Зеленику уводе у чудновате свјетове наједном се појаве на неком њеном буку, на хриди, у затону, у старачи, поред аде или у плићаку. Те се двери отварају без шкрипе и треска - широко и нечујно, па човјеку, Дринином сапутнику, и не дозволе да се прибере, да се припреми за улазак у тај нови свијет вилинске земље. Зеленика га неочекивано увуче у ново и чудновато.

Испод Гучева дринске двери отварају широк, до тада невиђен свијет - посестринство Семберије и Мачве. Нижу се онда кроз равнице равне ада за адом и старача за старачом, нестају и настају газови и живи ријечни ток, спрудови и букови, наноси и отоке, плићаци и вирови. Около перваз модрих гора - Мајевице, Гучева, Цера и Фрушке. Слика за рам - свијет лијеп, дражесан, танкоћутан...

Чудесан.



Бисер тог свијета су роћевићке, батарске, јањарске, бадовиначке, балатунске и црнобарске аде. Нанизане као перле на невјестином ђердану.

Модри врбаци, спрудови, вирови, аде, облуци - Дрина их у свом чудотворству рони и мијења. Очас умјесто газа и плићака начини дубоки вир, умјесто бездана спруд. Од живог тока створи старачу и отоку. И иде.

Увијек Воле своју Зеленику иако им она и даље рони земљу, а матицу им приближава првим праговима у селу. Носи им аде, али им оставља успомене. Дрина Зеленика Бадовинчнима чува и тајне. Не одаје их. А тајни је овдје колико и у ријеци воде.

Подрињци ријеку моле пјесмом, а како би другачије и могли, јер само након пјесме она не одаје тајне, чак ни оне за које ни рођена мајка не смије знати. Тајне на Зеленици увијек су преголеме, па их зато она скрива по адама и брзацима. Крију се овдје тајне и када се ходи и броди, и када крије и бивакује, када се љуби и воли, отима и дарује, лијечи и баја, коси и носи, завјетује и куне, памти и казује, војује и мирује...

Једино пјесма може да умилени Дрину. Ништа друго не помаже - ни камен да је успори и сузбије, ни обала да јој начини препреку и да је зајази, нити стијена да је казни и притисне.Ништа осим пјесме.

Дрина нит' ромори нит' говори. Таји.

Нијема је и кад храни и лијечи, и кад бучи и хучи, кад удара и милује, чува и помаже, дави и плави, дроби и ваља, круни и дуби.

Зна и да љуби и да се смијеши.

Таквој ријеци у Земљи виловитој само пјесма може напипати танку жицу и умиленити јој ћуд. То зна и пјесник Љубомир Ћорилић, па зато пјесмом жели да заустави своју ријеку, да је блиставу разлије по свијету, да је, као прву љубав, на жедне кршеве насисану сручи, па да се не зна ни који је облак шаље, нити која је обала прима.

Љубомир жели да обљуби своју Дрину Зеленику, њежну и грубу, да јој се у зјеницама сакрије како би му се она, као вјерна љубовца, могла надати и бити само његова казна. Смарагдна ријека зна да залуди свакога ко јој приђе и да из пепела подигне нејаке птиће. Њој и брегови шапатом звоне.

Дрински шапати најљепше звоне испод Лознице, па им Ћорилић прилази као светилишту, да отвори Зеленикине двери које су ту, подно Гучева, па да умилени своју ријеку да га кроз њих пусти у свој чудесни свијет. Тако и пјесник Владан Ћосић поемом покушава да умилени Дрину, јер добро зна да је његова Зеленика ноћу подмукла и туђа и да се баш тада највише ломи у таласима. Пјева јој иако зна да га лаже када љуби његову Мачву.



И Ћосић, као и Бадовинчани, моли Дрину да му не одаје тајне. Он одавно има тајни. Много. Још од времена када се са вољеном крио на шљунку и говорио јој стихове. То су вреле тајне првог пољупца, дрхтаја, нијемости, грча, обамрлости и страсти. Моли ријеку као жену, која има груди и руке, да га с прољећа не избаци као крш негдје на обалу. Његова ријека је и нејака и мила, и топла и чедна. Она му је и у устима кад је жедан и када, преплићући ноге, гази њене плићаке.

Пјесник захваљује својој ријеци што зна бити податна као и родна сељанка из његове равнице са заносним и њежним тијелом, али јој и замјера што га таква - устрептала и податна - не узима!

Милорада Панића - Сурепа опчињавала је смарагдна ријека, али и жар раскованог сунца на њеној цакластој води и по мачванским пољима, а Зворничанину Браниславу Максимовићу она је била нешто посебно чаробно и чудесно у времену између двије додоле. Брани Зеленика је помагала да досегне тајне које у себи носи смисао празнине. Слажу се и роје риме и кајде о Зеленици. Ките си и оне о модрини гора које је опервезују.

Чудновати свијет вилинске земље за Жарка Бановца настаје када коњи палећи звијезде, силно јуре у ноћ и паром из ноздрва Кумову сламу сију... У том чудноватом свијету и росе су бујне. Плетенице изобиља бришу зној са чела усред жеге, у топлој роси душе ратара постају окупане и меке, а богата жетва као сплав груне, па онда и пјесма у равници освиће. У том чудноватом свијету двију равница - вели Иван Лалић - и ратари у ратове одлазе као у сватове, јер прије тога засију и жену и њиву. Опкораче чак и варљиву Дрину.

А када ратари крену - да ли у сватове или ратове, свеједно - крене и пјесма равничарска. Прхне као грлица иза жбунова, а дјевојачке мараме се зашарене. И када оду момци равањци - да ли у сватове или ратове - дјевојке моле своју Дрину да им у даљинама далеким поздрави драгане и да им не дозволи да пију Саве без шарене мараме, које су им оне, на поласку, тајно око врата везивале иза жбунова.

Знају моме из Земље виловите да су воде Саве виле затровале, па се због тога плаше ако их њихови момци буду пили. Моле дјеве равничрске своју Дрину да поручи њиховим момцима да не косе траве покрај Саве, јер ће тако покосити и њихове косе плаве.

Зеленика крије и њине тајне.

Не одаје их и пази им момке.

А колико је, чак тамо и око Шапца, чудновата вилинска земља пјесмом је рекао и Драгиша Пењин. Он на то има велико право - јер је некад његов дјед лумповао, у шабачко старо доба, и палио полилеје у свих девет царских соба.Док је дјед лумповао, на два шора и три сквера, шешир и штап возила су му два фијакера. Тако чини само ђидија од добра рода и кољена. Због тога је, чак из Лувра, Шапцу пољупце слала Мона Лиза, јер је тада ноћни живот на Балкану био баш као усред Париза. Пјесма и кајда хоће Дрину Зеленику баш због тог чудноватог свијета у који се једино може ући кроз њене двери, кроз оне које су без шкрипе. Хоће је пјесма, јер она никада не стари.

Дрина Зеленика, велики плави широки друм, одвајкада је у своме чудном свијету. У водама јој вијекови вјекују. Тече земљом вила. Земљом виловитом. Неумитно и стално тече на сјевер, а помјера корито на исток. Рони обале, гута њиве и врбаке, ствара шљунак и пјесак...

Са адама односи успомене на дјетињство, на момковање, на први ћурлик фруле и први заплет кола, на тајне јавке, на буне и устанке, на набрекле дјевојачке груди, на мајчино млијеко, на врелу варенику и меке уштипке, на тврду проју и постан пасуљ, на змајеве и соколе, на зов даљина и чуперке неба... Грлени Бадовинчани пјевају:

Дрино водо, не рони ми аде.
Хај - вај.
Не рони аде и не одај тајне.
Хај - вај.

Пјесмом тако веле својој Дрини Зеленики да им она и живот значи, те да им зато сачува успомене. Кајдом је милене да им не трга из њедра снагу и врелину. Бадовинчани без ада су као без руку и ногу. Као без очињег вида.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)