Милица Дабовић - љубав према игри, емоција у сваком покрету...

Милица Дабовић се опростила од женске кошаркашке репрезентације Србије. Заправо, прави опроштаји те врсте и не постоје. Једном део екипе, увек њен део. Нарочито када сте вођа. А Милица је то била, чак и када се не рачунају освојене медаље у историјским успесима наше женске кошарке.

Кошарка 25.11.2016 | 23:50 Рођена 16. фебруара 1982, професионалну каријеру започела је 1998. године у Херцег Новом. После наступа за Беотпетрол стиже у Црвену звезду, где је потврдила да стасава у одличну играчицу спољних позиција. Прелази 2004. у Јекатеринбург, у који се враћа после кратке епизоде у Војводини. А потом позиви са свих страна. Спартак Москва, литвански Виљнус, Мондевил, Бешикташ, Јереван, па Партизан, Нови Загреб, Лион и, на кратко, Ал Ријади.

Освајала је првенство Србије и Црне Горе (2003/2004) и куп Србије и Црне Горе (2003/2004) са Црвеном звездом, а са Партизаном првенство Србије (2010/2011, 2011/2012 и 2012/2013), куп Србије (2010/2011 и 2012/2013) и Регионалну лигу (2011/2012 и 2012/2013) све са Партизаном.

Но, наступи у клубовима остали су у сенци њених наступа за нашу националну селекцију. Као капитен је предводила Србију до четвртог места на Европском првенству 2013. и до четвртфинала на Светском првенству годину дана касније. Била је капитен екипе која је остварила свој највећи успех у историји српске женске кошарке освајањем златне медаље на Европском првенству 2015. играном у Мађарској и Румунији. Победом против Француске у финалу у Будимпешти – 76:68 освојена је не само прва медаља за Србију као самосталну државу него и прво злато у читавој историји наше женске кошарке. "Златне краљице", које су надимак добиле када им је председник Кошаркашког савеза Србије уручио круне за нестваран успех, тада су обезбедиле директан пласман на Олимпијске игре у Рију. А Милица је и тамо била капитен, помогавши да се испишу нове странице успеха нашег спорта - стигло се до нове медаље, олимпијске бронзе.

Њена млађа сестра Ана, такође репрезентативка Србије у кошарци, била је уз њу у свим тим успесима националне селекције, а онда је за Милицу дошло време да каже "збогом" репрезентативном дресу.

Ниш, 23. новембар 2016. Последње коло квалификација за наредни Евробаскет. Пред меч са Украјином, који није био резултатски најбитнији, иако се прижељкивао тријумф а не пораз (82:88), наврле су емоције. Као и увек када је она у питању.

Неки су је ван паркета волели зато што је бескрајно отворена и директна у комуникацији. Некима се свидела њена неспутаност, тетоваже и повремена екстраваганција. Али, емоције су увек биле ту. Нарочито када се игра.

А она се нашла пред последњом игром у дресу Србије. Отуда и сузе недуго након што је од Драгана Ђиласа добила урамљени дрес, потом и цвеће, те једну несвакидашњу круну.

"Девојке треба да се боре без мене, то је најбитније. Да схвате где су, достигну врхунац и да следеће године оправдају титулу. Ја им желим сву срећу. Једино остаје жал што нећу више да играм са својом сестром и бити с њом, јер нећу стајати поред ње и певати химну, зато сам плакала током химне", рекла је после меча Милица Дабовић.

Остаће она уз репрезентацију. Капитени никада и не одлазе, само уступе своје место наследницима и бодре са стране. А Милица ће бодрити и нове нараштаје, посвећујући се свом кошаркашком кампу.

"То је оно што сам највише желела: да децу учим не само како се постаје кошаркаш, већ пре свега како се постаје добар човек", рече капитен "златних краљица" и - оде тихо да настави где је стала. Сузе су освежиле тај нови пут. Без емоција се, ионако, не стиже нигде.

Извор: блиц.рс