Адмир Смајић: "Вредело је живети због Партизана"!

Једини фудбалер Партизана коме је Душко Радовић посветио песму. Стрелац једног од најчудеснијих голова у "вечитим дербијима". "Отићи ћу на онај свет са мишљу - због Партизана и титула је вредело живети".

Фудбал 27.11.2016 | 00:00 "Адмир је фини,
понос првака,
паметне главе,
дриблинга лака,
што добро учи
и вредно шљака
- воле га свака,
и сестра и бака,
не само оне из Теочака!".

Ово су стихови песме које је чувени Душко Радовић ономад посветио Адмиру Смајићу, фудбалеру Партизана, "радилици" у црно-белом дресу, играчу који је много дао Партизану, који је остављао све на терену и кога су навијачи обожавали због борбености и срчаности, али и умећа.

Смајић је са Партизаном 80-их година освојио три титуле шампиона Југославије

После титуле 1978. године, Партизан је дуго година био без наслова првака Југославије. Али, онда је дошла генерација са Драганом Манцеом, Адмиром Смајићем, Зораном Чавом Димитријевићем, Милошем Ђелмашом, Звонком Живковићем, Звонком Варгом... А њих су на терену предводили Момчило Моца Вукотић и на клупи Милош Милутиновић.

"Ово је клуб где сам одрастао и где сам се васпитавао, где сам схватао људске и моралне вредности. Била је част играти у Партизану. Ми нисмо навијали за Партизан, ми смо ВОЛЕЛИ Партизан", рекао је Смајић у интервјуу за ТВ Партизан.

Смајић је био актер једне од најузбудљивијих утакмица у историји фудбала у Југославији, 1982. године. Партизан није могао да угости загребачки Динамо на свом стадиону због Дана младости, па је са Загрепчанима играо на комшијском стадиону, у Љутице Богдана.

На стадиону је било 107.000 људи!

Динамо је имао сјајну генерацију - Зајец, Млинарић, Крањчар, Деверић...

"Губили смо 2:0 у полувремену, у том тренутку смо губили и првенство. Међутим, успели смо да изједначимо у наставку и потом освојимо титулу. Никада нећу да заборавим да су ме навијачи носили на рукама од стадиона Црвене звезде до нашег стадиона. То нема цену, то не може да се избрише", присетио се Смајић.

Друга титула била је обележена оним чувеним "Шајберовим одлукама", да Партизану поништи, одузме трофеј намењен најбољем у држави. Партизан је победио сарајевски Жељезничар 4:0 и захваљујући бољој гол-разлици у односу на Црвену звезду, освоји првенство.

"Та титула нам је неправедно одузета. У претпоследњем колу смо гостовали Динаму. Губили смо 2:1 до пет минута пре краја и успели смо да преокренемо и победимо. Потом смо добили Жељезничар. Ми смо знали шта нам та титула значи. Годину дана тренираш, мукотрпно радиш, осећаш притиске. Лига је била таква да је десет клубова претендовало на прво место. Не можемо ми да купимо првенство, нити да лажирамо нешто. Постоје снимци те утакмице, може да се види да нам је голман Јањуш 'скинуо' бар четири сигурна гола. Дао сам све од себе на тој утакмици и сви играчи, сећам се да ме је тренер Ненад Бјековић заменио пред крај, јер сам био исрцпљен".

Трећа титула у низу освојена је после прелазног рока у којем су у Партизан дошли Милко Ђуровски, Сречко Катанец и Фадиљ Вокри. А Партизан је у ново првенство ушао са шест бодова мање, јер је тако одлучио Фудбалски савез Југославије (за победу се тада добијало два бода, дакле као данас 9 бодова мање).

Партизан је био доминантан у тој сезони. Газио је све пред собом.

"Била је велика еуфорија током целе сезоне. Дошао је Милко, дошао је још један велики играч и велики човек - Вокри, Ђелмаш је био у великој форми, Вермезовић је стасао у правог одбрамбеног играча, ја сам био ту већ пету, шесту годину, доведен је и Фахрудин Омеровић... Ниси знао кога да ставиш у тим! Били смо екипа и на терену, и ван терена. Тај дух Партизана се осећао свуда. Играо сам у великим клубовима потом, али тај осећај припадности једној породици, фамилији, имао сам само овде у Београду. То је нешто што оставља траг и са чиме ћете једног дана отићи са овог света, са том мишљу: Ако се због нечега требало живети, ја сам живео због тих година проведених у Партизану", каже Смајић.

Наставио је:

"Штета је што та екипа није остала на окупу, Милко и Вокри су отишли у војску... Опет бисмо били први".

Смајић је у 79. "вечитом дербију" (Партизан добио 2:0), постигао чудесан гол за вођство црно-белих. Готово из мртвог угла савладао је голмана Црвене звезде Стојановића.



"Сећам се сваког тренутка као да је јуче било. Ево, сад видим и тај гол. Знам одакле је кренула акција, знам какви су транспаренти били на Југу, сећам се бусена на терену, Ђуровића који ме напада. Постоје неке ствари које се речима не могу описати, већ се носе у души. Знао сам да ћу да дам гол, како сам шутирао левом спољном... У то време играчи нису славили голове са навијачима, а ја сам ето емотивно кренуо ка Југу и грлио се са навијачима. То може да се доживи само у Партизану", евоцирао је успомене на тај гол.

"Смаја" је ожењен Београђанком. Девет година живота у Београду од њега је направило Београђанина. И сдада кажем: "Волим да дођем у Београд, осећам се као код куће. Ма не као код куће, ово јесте моја кућа".

Додаје да увек воли да дође у Хумску.

"Овај мирис, ова боровина, Војна гимназија поред стадиона, и сада чујем увек тај хук са трибина, присетим се увек покојног Драгана Манцеа, одем на његов гроб... То може само велики клуб. Само велики клуб може то да приушти играчу".

ЦЕО ИНТЕРВЈУ СА СМАЈИЋЕМ



Извор: мондо.рс