У чему је тајна Његушког пршута?

Можете пробати да по старом црногорском рецепту припремите и осушите пршут, али онај као његушки нећете добити. За то су вам потребни прави вјетрови... Његушки пршут се сијече танко, да се кроз њега може видјети до Ловћена. Он се не једе, већ густира...

Србија 21.11.2016 | 08:20 Његушко поље, један од најчувенијих топонима у Црној Гори, смјестило се подно Ловћена. Усред елипсасте равнице - Његуши. Ни град ни варош, већ мјесто кроз које води пут од Цетиња до јадранске невјесте Боке, давних дана утабан трговачким караванима.

„Ловћеном покрива главу, а ноге брчка у мору, понајбоља је географска одредница овог, за историју Црне Горе врло значајног мјеста“, навела је пре много година путница намјерница називајући Његуше оазом усред камене пучине.

Овај комад плодне црвене земље трговачку историју исписује вијековима, а славу носи као мјесто гдје се родио и у колијевци заљуљао Радивоје Петровић, потоњи владика Раде, владар и пјесник Петар ИИ Петровић Његош.



Од сињега мора до Поља, како мјештани зову Његуше, води кривудава, змијолика траса давно уклесана у камене висове. У доба Турака овај пут био је једина веза са свијетом у који су Црногорци и тада слали оно што су својим рукама справљали.

Његуши су одувек били познати по млијечним производима и месу. Његушки сир се некада продавао у Котору, Далмацији, Трсту и Венецији, Марсељу, а стизао је „чак до Малте“.

Нажалост, овај сир данас је права ријеткост. Овде људи кажу: „Не може се куповати млијеко у Бјелопавлиће, а правити његушки сир. Крава мора да једе траву под Ловћеном“.

Данас се прави тек да домаћини послуже путнике, углавном туристе који осунчани љети долазе на 900 метара надморске висине да уживају у специјалитетима зелене долине. Позната је и каштрадина, сушено овчје месо, цијењене су и кобасице, али не престижу славу његушког пршута.



У Ераковићима, једном од заселака Његушког поља, са фамилијом живи Јово Поповић. И његово домаћинство је на нареченој стази.

"Вијековима се овде суши пршут. Моје је тек пола вијека колико га правим иако сам од малих ногу гледао оца и ђеда. Сушара је стара кућа од камена, а кров је дрвени. Треба јој око годину дана да сазри, а онда је најбоље да се проба уз ракију лозу. Послије тек иде наш вранац ", прича Јово.

Да је историја варљива работа, сазнајемо од једног човека, пуног имена Марко Блажов, Марка Кикова, Радоњић из засеока Раићевићи.

"Велика смо фамилија, па зато морам да се тачно представим", пола у шали пола у збиљи каже саговорник.

Па наставља занимљиву причу...

"Ко зна да ли бисмо имали о чему данас да зборимо да није било записа путописаца, неких Норвежана који су тек прије 150 година први записали име његушког пршута. Писали су и да смо трговци, да тргујемо с Млечанима, а нису знали да се у црногорским здравицама, између осталих, помиње и она: "Сачувај ме боже трговине његушке"."

ТАЛЕНАТ ЗА ЦИФРЕ

Овај Марко од Радоњића објашњава да то долази отуда што сваки Његуш кад се роди већ има математички факултет. Толико су талентовани за цифре и сваку рачуницу, да им ни чувени млетачки трговци нису могли подвалити. Показује да им ни маркетинг није стран, па каже да је у "оној Југи" на првом мјесту био његушки, па далматински, ужички и на крају крањски пршут.

"Мјесто и природа су богомдани, а ми то само вјешто користимо. Најбоље су сушаре у кућама од клесаног камена, са зидовима дебелим више од метар.

Не смета му да прича о томе како се спрема његушки пршут јер, како рече, једина тајна неописиво пријатног укуса његушког пршута је у горским вихорима и морским ветровима.

"Месо се купује почетком децембра, соли се улцињском морском сољу, стоји тако до 15 дана, па се испира. Потом иде у пијез, притиска се даскама, те се оптерети бачвама напуњеним водом. Тако опет стоји 15 дана, а потом се сваки пршут као беба окупа водом, веже конопом и диже се на сушек. Послије дан-два се налаже суво буково дрво и на малом диму се постепено дими. Дању димите, ноћу хладите, па наизмјенично.

РУЖА ВЈЕТРОВА

Кад дува сјевер, месо се суши, кад је киша, не дими се да пршут не поцрни. Тако два мјесеца, а онда се остави. Кад стигне љето, спушта се ниже у магазине, где неколико мјесеци пршут сазријева на тамном, а сљедеће године, у септембру, може већ да се једе.

Каже још, онако успут, да се пршути сваког дана обилазе, као дјеца. Зна се шта се ради кад је киша, шта кад је влага и кад слани ваздух дође од мора.

"Те руже вјетрова су највеће благо јер дају месу ту посебну финоћу. Зато се пршут не једе, у њему се ужива и густира. Сјече се танко, да се кроз њега скрозира до Ловћена, а што се више жваће, то је укуснији", збори Марко.



Сушаре у свим селима

Сушара има по свим селима и засеоцима. Било да дођете у Вељи Крај, Дуги До, Ераковиће, Мали Залаз, Јаићевиће или на Врх Поља, свуда ћете наићи на домаћинства у којима се на старински начин суши надалеко чувени пршут.

(Блиц)