Јадар прича историју

Тршић у Јадру мало је мјесто, али са великим именом и богатом историјом. На први поглед то се не би могло рећи, јер је потребно вријеме све љепоте сагледати.

Србија 17.11.2016 | 22:30

Потребно је људовати, ходати и видјети, па тек онда приповиједати. Вуков родни Јадар је заталасан као широко море. Шпартају га путеви, стазе и богазе. Поред њих нижу се куће, повијају гране воћа од богата плода, звече меденице... Питомина. Тако је и у његовом сусједству, у Рађевини, Подгорини, Подрињу...

Јадар је некако више за око него за размишљање. Путник намјерник, са танкоћутном душом мора да застане у њему, а чим застане увијек му приђе неко од Јадрана и објасни му оно што гледа.

"Мора се овдје путнику штошта разјаснити, па ма колико он био учен и виђен, јер воћњаци, ћувици, друмови, куће, шумарци и читав крајолик не умију сами потанко да говоре о себи и својој старини као ми Јадрани", каже књижевник и новинар Љубомир Ћорилић, чувар успомена на оца српске писмености и свог славног земљака, па додаје:"Предјели, села, градови и ствари о себи знају рећи само онолико колико о томе причају њихов изглед и знакови прошлости. Приче Јадра о самом себи заиста нису довољне. Значајније су оне које приповиједају људи о њему, они што примијете путника намјерника и приђу му да му разјасне оно што гледа. Настају онда о Тршићу казивања, у којима се придодаје доста, што из маште, што из ранијих приповиједања о њима. Тако је то на овим брдима одвајкада."

На трећем километру пута који вијуга ка Осечини и Ваљеву, источно од Лознице, скреће се десно ка Тршићу. Иде се потом четири километра новим асфалтним путем, долином рјечице Жеравије до спомен-школе.

Баш ту, у центру Тршића, тог гласовитог села са великим именом и богатом историјом, почиње преплитање приче и маште. Јадар је завичај, а Тршић родно мјесто Вука Стефановића Караџића.

"Овдје ће путник намјерник сазнати од мјештана да је мали Вук по шумама и пропланцима јурцао за стоком да је, када застуди, уз огњиште слушао пјесме гусларске, да су његови Караџићи лијепо приповиједали и гуслали, да је Вука писмености први учио његов рођак Јефто Савић и још много тога, приповиједа Ћорилић.

Слушајући његову причу о Јадру и Јадранима нисмо ни осјетили када смо се нашли на врху села, код Вукове родне куће, ни када смо кренули преко брда, стазом назива "Вуков пут до писмености" коју су изградили студенти Београдског универзитета и на тридесет и два обелиска дуж ње исписали Вуков животопис. Зато је, осим тог каменог казивања, путнику намјернику потребан и живи језик да му разјасни штошта из старине. Нама је то био колега Ћорилић.

На малој заравни, када се прође "Вуков пут до писмености", међу обронцима гдје се састају три горска потока, чинећи рјечицу Троношу, налази се најчувенија задужбина Немањића - манастир Троноша.

"У нашем крају људи приповиједају да су Троношу изградили Југовићи, али званична историографија тврди да је градњу манастира почео краљ Драгутин, а да га је 1317. године завршила његова жена Кателина. Опет преплет историје и маште. Да није Троношког родослова, који служи као помоћ учењу српске историје, могло би се повјеровати Јадранима да су манастир градили баш Југовићи. Опет се приповиједа (у Јадру се не зна тачно шта се стварно догодило, а шта је машта) да је, наводно, ову Југовића задужбину из 1388. године први обновио 1721. године архимандрит Методије, казује Љубомир Ћорилић.

Јадар је и сада за причу и историју. Историју има и мала капела, посвећена светом Пантелејмону, са надалеко познатом "Чесмом девет Југовића". Унутрашњост капеле је осликана фрескама. На чеоној страни фасаде је мозаик „Девет Југовића са старим Југ-Богданом“. Југовићи су на коњима пред полазак у Бој на Косово. На сликама су исписани и стихови којима царица Милица оплакује погибију оца Југ-Богдана и своје браће девет Југовића.

Уз средњевјековну манастирску цркву у Троноши прије неколико година изграђен је "Музеј Вуковог школовања". Љубомир Ћорилић показује нам експонате: Вукова пера, дивите и прибор за писање, нека од његових докумената, драгоцјене манастирске предмете из времена Вуковог школовања у Троноши, собицу манастирских преписивача, графике на којима се види како су тадашњи ђаци суботом били шибани и срицали чаславац...

У овом невеликом, али зналачки постављеном музеју, као да је вријеме стало. Овдје, у завичају оца српске писмености, заиста све потанко говори о себи и својој старини.