Приче завичајне: Свјетлопис Иве Симића

Неочекивани догађај у цјелости измјени сав дјечачки свијет Иве Симића и усмјерио га у другом правцу. Брат Милорад петнаестогодишњег Иве Симића из Витиничког Кисељака, потоњег зворничког професота, добио је у Руми лабораторију за израду фотографија и донио је у подрињски завичај.

Република Српска 14.11.2016 | 10:08 Магичност сребрне свјетлости опчинила је дјечака и за сва времена ушла у њега.

Фотографија је постала прво Ивина жеља, па хоби, а онда, коначно и заувијек, и велика и неодољива љубав. Резултат тога јесте више од стотину хиљада фотографија, од којих је најмање десет хиљада објављено у новинама, часописима и публицистичким издањима у Српској, Србији и Црној Гори, али и у иностранству.

Кисељачки малишан, опчињен игром свјетлости у бленди фотографског апарата и ручном, мајсторском израдом „слика“ почео је правити породичне фотографије, затим снимати комшије и госте подрињском у свом родном бањском мјесту. То преламање свјетла у објективу камере и његово преношење на папир било је очаравајуче. И неодољиво.

Трајало је то тако све до студија у Београду, када се дефинитивно опредјељује за свјетлопис. Завршио је курсеве фотографије, а онда постао и члан Фото-кино клуба на Филизофском факултету. Онда је примјетио да, у ствари, свијет више не гледа својим очима него га посматра кроз објетив фотоапарата. Није се упплашио тог осјећања. Напротив. Било 1984. године кда је схватио да више не може замислити живот без фотографије.

Иво професор и Иво умјетник фотографије све вријеме се међусобно преплићу и допуњују. Никада се тачно не зна гдје та танка нит која одваја једног Иву од другог. То му је, изгледа, дао сам усуд. Његов дипломски рад на факултету гласио је „Анастас Јовановић први српски фотограф - двороуправитељ кнеза Михајла Обреновића“. Осим што је снимао Иво Симић је предано изучавао и историју фотографије, па је зато један од ријетких научних радника који је свјетлопису посветио значајан дио свога живота и рада.

Од тада Иво куд пошао куд дошао више није био без фотоапарата. Биљежио је све што је било интересатно његовом свјетлопису - оно што му је искала душа. Снимао је и многе друге детаље: свадбе, испраћаје у војску, породичне свечаности, догађаје у завичају, личности... У том је дошао и рат.

Настале су тако његове фотографије о ратницима. Опоре, понекад и болне, али истините. Приредио је и своју прву самосталну изложбу ратне фотографије која је наишла на добар пријем у Зворнику. Потом су уследиле још неке изложбе. Тако је начинио више од триста фотографија ручно израђених, што је у свијету свјетлописа право умјеће.

Свака од тих фотографија има своју душу и причу. Посматрач мора да застане пред сваком, да „уђе“ у умјетников свјетлопис и да настави даље своју причу - по свом нахођењу и жељи. А то није мала ствар - то је доказ да је свјетлопис дошао до најскривенијих људских осјећања.

Докуметрана и комерцијална фотографија и даље је веома присутна у Ивином животу. Скоро је да нема догађаја у Зворнику а да га није овјековечио објетив његовог фотоапарата. Урадио је девет албума на гласовитој манифестацији „Зворничко културно љето“.

Докуметрана фотографија велика је обавеза и одговорност, али њему лично и „препрека“ да се сав и у потпуности посвети великој љубави - умјетничкој фотографији. Али не било каквој него оној правој - причама из природе.

Неодољиво га привчали све оно што је створила природа, у шта нису умјешане људске руке: маховина, лишће, гране, жиле дрвета, камење, грациозност животињског покрета, камење... Све. Тек би ту до потпуног изражаја дошло у његов свјетлопис - до перфекције, јер он све ради до самог савршенства.

Када их осуши, па их дуго проматра готове и поредане, па се увјери да искрено казују оно што је замислио да причају Ивој је тек тада сигуран да су његове фотографије добиле свој прави рам – да се њима више не би ништа требало давати али ни одузети, јер су већ постале савршен спој свјетлости и љубави - до наситнијих детаља. До саме искрице љубави.

Почеци тог његовог опуса су и у фото-минијатурама природе, посебно годишњих доба у завичају. Да ли случајно или намјерно, ипак, међу њима има највише снимака јесени и зиме, скоро никако прољећа, упркос томе што то годишње доба посебно воли.

Професор Симић ради у школи у Роћевићу, а станује у Зворнику. Зато као сав савремени свијет, „разапет“ је између града и села.

Није то лако, али је изазовно. Понекада и окрепљујуће. Када се умори од школе одмара се са својим свјетлописом. И обратно.

Упркос томе што му је живот заиста садржајан и веома добро уређен - породичан и тих - непрестано га копка неодољива жеља да позавршава све обавезе и да се преда свјетлопису природе. А онда ће се у неко вријеме појавити и неки млади Подрињац, љубитељ свјетлописа, па ће изучавати умјетничко дјело професора Иве Симића, некадашњег малишана из бањског мјеста Витинички Кисељак коме је, једном и заувјек, али усудно, у зјеници ока кврцнула прва искрица свјетлописа фотоапарата донесеног из сремске Руме.

Живи били, па видјели.

То стварно.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)