Анализа: Осам заредом, човјек с планом и неке друге главе...

Србија се решава “лузерског“ менталитета!

Фудбал 14.11.2016 | 23:30 Превртљива попут лаке жене, репрезентација Србије полако скида са себе шминку и маску изговора којима је иритирала своје навијаче претходних година. Прича тамо где треба - на терену. Без флоскула и лажних заклињања у добру атмосферу, без кукњаве за лошом срећом, суђењем, џомбастим тереном или недовољној подршци медија и навијача, ова нова генерација српских фудбалера под командом Славољуба Муслина је нешто променила.

За почетак, решила се “лузерског“ менталитета. Који је био закачен за врат попут скупе етикете. Макар тако делује јер су нам репрезентативци дали довољно аргумената за тврдњу да су раскрстили на “славним поразима“ и утакмицама у којима су играли “одличних 30 или 45 минута“. Први пут од независности Србије и откако имамо Орлове, наша репрезентација је везала осам утакмица без пораза. Рачунајући званичне и пријатељске утакмице. Што је податак за сваку похвалу с обзиром где смо били претходних година од доласка Радомира Антића и с обзиром да смо обично на половини квалификација губили све шансе и спремали тим за наредни циклус.

Сада је другачије... Резултати чврсто говоре у име репрезентације Србије. Последњи пораз је Србија доживела у марту ове године. После тога је уследила серија од четири пријателсјке утакмице и четири квалификациона дуела у којима Орлови нису положили оружје.

"Жао ми је што мало раније нисмо изједначили, имали бисмо времена и за други гол, али ово је било заиста тешко гостовање и морамо да будемо задовољни. Наравно, не треба да славимо што смо играли нерешено", рекао је Немања Матић.

Наравно да за ремије не треба да се бацају петарде по улицама. Као што није било разлога ни за падање у транс после небитних победа над Велсом, Шкотском, Македонијом, Албанијом, Јерменијом... Али овај реми у Велсу има елементе због којих би га требало гелдати као на нешто више од пуког бода.

Прво, заслужен је. Дебело је заслужен јер би била фудбалска срамота да су она десеторица “квариша“ и Герет Бејл синоћ победили бољег од себе. Друго, после толико времена, Србија је умела да повуче ручну када кола крену низбрдо. И то на прилично непријатном гостовању. После примнљеног гола, наша репрезентација је наставила да игра стрпљиво и паметно. Да верује у себе и план са којим је изашла на терен у Кардифу. Задржала је фудбалско достојанство и самопоштовање. Са уверењем да ће се план и договор исплатити на крају. Што се и десило...

Такав став Србије нисмо гледали често претходних година. Поготово на гостовањима где су Орлови играли без било каквог ауторитета и самопоуздања. Обично би се све распало после једног примљеног гола. Као против Белгије, Хрватске, Данске, Јерменије... Крхка психа би пуцао чим би се лопта закопрцала у мрежи.

Од доласка Славољуба Муслина се много тога променило. Може некоме да се не свиђа његова формација, опредељење или избор играча, али се не може оспорити да овај човек има план. Зна шта ради. Има поверење играча који га слушају у извршењу плана. У тиму се поштује хијерархија. Муслин је дуго времена вагао понуду ФСС, сабрао и одузео све врлине мане тима који је преузео и изабрао пут за који верује да ће извући максималан потенцијал из овог тима. За сада му иде и треба му честитати на томе. Уосталом, макар ћемо пролеће дочекати као потпуно равноправан ривал за пласман на првенство. Штавише, противник који изазива поштовање чиме нисмо могли да се похвалимо код Муслиновихпретходника. Србија је та која расте у овој групи. Расту и Ирци у односу на ЕП. Расте и Грузија, али Велс је тај који је дотакао лимите, а Аустрија је у слободном паду. Највећи потенцијал и највише неискорићеног оружја се крије у Муслиновом арсеналу.

Серија непобедивости је кренула код Радована Ћурчића у оном мучном мечу за гледање против Естоније, а следећих седам утакмица без пораза је нанизао Муслин. Са својом идејом и планом за које се одмах на поечтку видело да су другачији и аргументовани. Са игром која има главу и реп. Са атмосфером у екипи која је нормална, па играчи не морају као папагаји на силу да понављају како им је лепо на окупљању и како ће дати 110 одсто могућности. Код Муслина се зна шта је чији посао и примарна обавеза је да се тај посао обави. И да се оствари резултат.

У пријатељским мечевима није хрлио грлом у јагоде и експериментисао попут СинишеМихајловића који од три утакмице летње турнеје није извукао ништа осим тога да Љајић не воли да пева. Михајловић је тада испробао брдо играча, играо једну формацију, а потом у квалификацијама кренуо са нечим потпуно другим.

Муслин знатно умереније и опрезније прилази сваком задатку и склапа кућу циглу по циглу. На летњој турнеји је изабрао ривале по мери (Израел, Кипар, Русија) који нису ни превише слаби, ни прејаки попут Француске и Шпаније што му је дало времена и простора да пажљиво испроба играче и привикава их на нешто поптуно ново у систему 3-5-2.

Нови селектор је од припремних утакмица извукао капитал за надраградњу. Потом су дошле квалификације у којима је приоритет био да се оствари резултат. Дакле, не допадљива игра, не надигравање са ривалом, не усиљени покушаји да се противнику наметне сопствени стил који још немамо. Већ да се искористе његове грешке, наше врлине и оствари резултат који је једини судија нечијег рада и једина права позивница да се навијачи опет окрену својој репрезентацији. Тај  процес је дуг, често досадан, понекад и болан као што је то било против Ирске. Али код нас развија у добром смеру и обећава нека лепша времена.

С обзиром где смо били пре годину дана, Муслин је добро померио границе за шест месеци. Присетимо се где смо били новембра прошле године. Уништена у квалификацијама, Србија са Радованом Ћурчићем је била врећа за ударање. Можда из кладионачрског угла то можемо најбоље да опишемо. Многи су једва чекали утакмицу Србије да искористе лепе квоте и наплате њен пораз. Тако је било пре годину дана када су Чеси одучили од фудбала Србију, прегазили је 4:1 и натерали нас да смо срећни што неколико наредних месеци нећемо морати да гледамо сопстевну репрезентацију. А то је био један од најигранијих типова на кладионици. Навијачи који једва чекају пораз свог тима?! Ружно и болно. Али свима по заслугама...

Муслин је Србији променио имиџ. Свака следећа утакмица репрезентација Србије се чека са већим нестрпљењем. Свака следећа утакмица на “Маракани“ (са које су претходни селектори и руководство кукавички бежали да не чују колико вреде) биће гледанија, а трибине пуније. Сваки следећи ривал Србије ће бити интересантнији, навијачке дискусије о репрезентацији ће се преселити у кафиће, домаћинства, кладионице, школе... Свака следећа Муслинова измена играча ће бити велика вест, а медијске информације о репрезентацији читаније од тениса и румунске лиге. Више родитеља ће да води децу на стадионе, она ће да се заљубљују у фудбал, да купују дресове, машу заставицама и науче да воле репрезентацију своје земље. Јер другу немају. Од Суботице до Врања. Од Неготина до Требиња.

Зато је тај бод из Велса већи од једног пуког поена на табели. Зато је битно што Србија није поражена. Зато је јако важно да не изгуби ни од Украјине у уторак ма ко буде играо. Муслин са Србијом има четири победе и четири ремија. Наследио је екипу која је имала пет пораза на осам утакмица.

Последњи пут када је Србија имала седам утакмица у низу без пораза било је на крају Михајловићевог мандата и оном кратком циклусуз Љубинка Друловића на клупи Орлова. Та серија је уследила када смо већ изгубили квалификације за Бразил. Седам мечева без пораза је имала и Србија са Радомиром Антићем на челу. С разликом што је тада било битно и што је низ почео победом за памћење у Румунији, а наставио се петардом за памћење над истим ривалом и донео нам је пласман на Мондијал. Надамо се да је и Србија Славољуба Муслинакренула истим путем...

Перје црног и губитничког менталитета полако спада са Орлова. Почињу да личе на беле и опасне Орлове који могу високо да лете.

Извор: моззартспорт