"Приче завичајне": Митровдански вашар

С јесени сви путеви у Семберији, на Мајевици, у Подрињу, Мачви и Срему воде у Бијељину.

Република Српска 08.11.2016 | 18:10 Јесењи путеви воде право на њене улице и сокаке, на пијаце и тргове, у кафане и кафиће, на вашариште и игриште - на Митровдански вашар.

У Бијељину воде путеви и из равни и са брда, и уски и широки, и они кроз обрана кукурузишта и воћњаке, и они преко њива и ливада, и преко испашишта и пландишта, и кроз радилишта и градилишта, и кроз шуме и шеварја, кроз села и засеоке, и они преко мостова и газова.

Воде путеви и са изворишта и са залазишта, са лазова и гајева, и са сјевера и са југа, и они што су мало устрану од свитања и они што су мало устрану од сутона.

И сви воде у Бијељину. И они прашњави и блатњави, и они преко којих тракћу кола, и они равни. Воде и они са Саве и они са Дрине, и они са бостаништа и ловишта.

На путевима и угојени парипи и очешагијане ждребице, и дешњаци и љеваци, и чивтаре и чивтари, и они који у касу забацују главу и они којима се грива лепрша као сватовски пешкир.

Путевима који с јесени воде у Бијељину брекћу угланцане лимузине и претоварени трактори, и точкови и то~кићи, и камиони и фургони.
А на путевима с јесени дрчни момци и сиједе старине, и устрептале снаше и зачешљане невјесте, и баке и унуке, и успаљене моме и знатижељне мајке, и оне румених образа и оне с обореним погледом.

На путевима и домаћини и сјецикесе, и божјаци и они од рода и кољена, и богати и убоги, и дебели и мршави, и они с врећом и они с торбом, и у фијакеру и у чезама, и у лимузинама и у приколицама, и на коњу и поред њега, и боси и обувени, и они брза корака и они троми, и са завежљајима и са шареницама, и са марвом и без ње, и са житом и са хљебом, и са лулом и са цигаретом, и они тек замомчени и они пред женидбу.

С јесени на путевима и испрошене дјевојке: и оне са дукатима, и са марамама и без њих, и у сукњама и у хаљинама, и ниске и високе, и плаве и гараве, и оне које воле и оне које су вољене.

Иду у Бијељину да купују и да продају, иду да их виде и да буду виђени, и да просе и да дарују, иду да се возе и да коло воде, да бирају и да буду изабрани, да љубе и да буду љубљени, иду да се погоде и да капаришу, да намигну и да уздахну, да поцикну и да запјевају, иду да нађу и да покажу, да кажу и да чују, да пренесу и да понесу, да упитају и да одговоре.

Иду у Бијељину да се чудима начуде.




Иду да се наједу кобасица и печења, и пребранца и свадбарског купуса, и бурека и сирнице, и шампита и колача, и лепиња и ћевапа, и грожђа и јабука, и шећерлема и бомбона, и пита и крофни, кулена и чварака, и шваргли и пихтија.

Иду да се наједу и слатког и сланог, и масног и посног, киселог и накиселог, куваног и печеног, бареног и вареног, крчканог и подјареног, подгријаног и охлађеног, запрженог и посољеног, папреног и маринираног.

Иду људи у Бијељину да пију вина и ракије, и пива и сокова, и "траварице" и "манастирке", и коњака и вињака, и бозе и клакера, и крушковца и пелинковца.

А Бијељина их чека.

И увијек је тамо гдје је и раније била - на крају свих тих узнемирених путева.

Дочекује све који јој пристижу. Мјерка их и прихвата, па их онда води у паркове и на тргове, на улице и на уличице, у сокаке и у дворишта - расплине их да и сама не би отежала.

Притисну град сукње и сукњице, панталоне и чакшире, ципеле и опанци, штаке и цокуле, капути и шешири, доламице и кабанице, штрикови и свитери.

Стигну у Бијељину и равничари и брђани, и Сремци и Сремице, и Мачвани и Мачванке...

Дођу и намирисани и напудерисани, зализани и заглађени, чупави и мутави, знојави и умивени, пргави и умилни, наивни и мудраци, вјешти и сметени, квргави и чворњави, танки и високи, галамџје и тријезни, пијани и гладни, свакакви и никакви.

А град ћути и трпи и прихвата и повјериоце и дужнике, чобане и кочијаше, раднике и земљораднике, мајсторе и мајсторице, брице и фризре, куваре и пекаре, конобарице и пјевачице, фрулаше и тамбураше, коловође и лововође.

А град?

Прима у своје ширине и висине и оне што су зором зорили и оне што су са сунцем поранили, и надничаре и газде, и оне што се моле и оне што воле, и оне који плаћају и оне који узимају, и ведре и намргођене, и оне што за уснама тугују и оне што љубавни бол болују, и оне које прогоне и оне који се крију, и оне што се правдају и оне што пријете, и оне што гатају и оне што варају, и оне што коцкају и оне што картају, и оне што робе и оне што глобе, и оне што кривудају и оне што иду право.

Бијељина прави мјесто и онима што стоје и онима што ћуте, и онима што пјевају и свирају, и онима што вриште и што пиште, и онима што халапљиво једу и што небаждарено пију, и онима што застајкују и што се лактају, и онима што се довикују и {то ослушкују, и онима што се морају нуткати и онима што се окрећу, и онима што думају и онима што снивају.

У граду се купују нови амови и кајаси, улари и штрањге, сјекире и мотике, трактори и ципеле, ексери и узице, повоци и оглавине, чизме и капути, шпорети и кревети, канте и кутије, чешљеви и оголедала, коњи и кобиле, ждребад и телад, овце и јагњад, штенци и птичице, огрлице и ташнице, кесе и врећице.

Вашар о Митрову дне.

На вашару се не брине ни о воловима, ни о доловима, ни о напасању ни о товљењу, ни о снијегу ни о вјетру, ни о томе да ли је кућа закључана ни да ли је ватра заложена, ни да ли је амбар пун ни да ли кола шкрипе.

А на вашару се не мисли ни на комшије ни на рођаке, ни на глад ни на жеђ, ни на вреле момачке вечери ни на дуге дјевојачке ноћи, ни на сушу ни на кишу, ни на порезнике ни на позивнике, ни на судије ни на општинаре, ни на болест ни на умор, ни на тијесне ципеле ни на уске панталоне, ни на оца ни на мајку.

Вашар је - чудо невиђено. На њему се гледом гледа и слухом слуша, и гура и узима, и купује и продаје, и годи и нагоди, и уговара и поговара, и наплаћује и плаћа.

Све то још који пут, па се онда опет једе и пије, па се хода и застајкује, и гледа и загледа, и пита и скита, и добацује и забацује, и врда и мрда, и ходи и води.

А град и даље ћути и трпи. Ноћ се ближи и свјетла се пале.

А вашарџије?



И сити и пијани, и уморни и задовољни, и љути и дурни, и уплакани и насмијани, и замишљени и раздрљени, и закопчани и умазани, и натоварени и празних руку, и модри и заче{љани - коначно се враћају кући.

Стижу у своја села и засеоке, у сокаке и на шорове, у кућице и избице, у собе и собице, у колибе и потлеушице, у вајате и зиданице, у кревете и ложнице, на таване и ћерпичаре.

Враћају се и задовољни и тужни, и покрадени и са зарадом, и са робом и са стоком, и подерана џепа и празне торбе, и крива врата и повијених леђа, и крвава носа и модра ока, и са слатким смијешком и заврнутим брком, и са капаром и прстеном, и са сликом и са приликом, и са сватовима и са свирачима, и кришом и преко плотова, и преко дворишта и дуваништа, и наоколо и пријеко, иза стогова и иза дубова, и са њива и са друмова.

На путевима од вечери ране до зоре рујне и пјесма и вриска, и мук и ход, и труцкање и снивање, и облизивање и прекоријевање, и хваљење и тимарење, и љубљење и ружење, и крпљење и гланцање, и стезање и презање, и грљење и миловање.

Вашар је био.

Отишли многи.

Има и оних који су остали, јер су под тезгом заспали, и они што су покисли и накисли, и они што још никог нису дочекали и они што су све испратили.

Остали они који су одоцнили и заборавили, и они што су се заплели и што су се саплели, и што су се заљубили и што су занијемили, и што су заборавили и што су опростили, и што су изгубили и што су нашли, и што су преварени и покрадени.

Шта ће они сада?

Па, као и сав остали свијет - с вечери или зором кренуће и они на своје путеве. Снаћи ће се већ некако. Важно да су били на вашару и да су гледали како их је град издржао и истрпио.

На вашару о Митровдану мора се бити у Бијељини, па тек онда о њему приповиједати.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)