Прича - Гробари су га обожавали: "Wе лове yоу Бајро"!

Бајро Жупић се сећа времена када је играо за Партизан и невероватне подршке коју је имао од навијача. За "Црно-белу носталгију" присећа се "најлепших дана каријере и живота".

Фудбал 07.11.2016 | 23:00 Обожавао је и он њих. И Партизан!

"Wе лове yоу Бајро wе до, wе лове yоу Бајро wе до, ох Бајро wе лове yоу", орило се, па скоро на свакој утакмици Партизана од половине осамдесетих година прошлог века.

Бајро Жупић носио је црно-бели дрес београдског клуба до 1990. године, али утисак који је оставио био је толико јак да се песма певала и годинама после његовог напуштања Хумске. Старији Гробари и дан данас, обично пред важне мечеве, сете се непрелазног бека, тек да подсете млађе генерације да су се прави борци одувек ценили.

Бајро није био фудбалски Моцарт. Баратање с лоптом му није била јача страна (у то време за Прву лигу СФРЈ!), али је има срце. Огромно! Физички беспрекорно јак, увек мотивисан и борбен - "запалио" је партизановце и купио их за сва времена.

"Тих пет година у Партизану су најлепши део мог живота, и фудбалски и приватно, нема ту шта да се прича", почиње Бајро причу за портал "Црно-бела носталгија" и наставља: 

Бајро, ко Вас је довео у Партизан у лето 1985. и како су Вас уопште приметили људи из Партизана?

"Пратили су ме док сам играо за Нови Пазар, а за моје ангажовање су најзначајније биле две утакмице. Прва, док сам у дресу Новог Пазара играо једну од утакмица у друголигашком друштву, у Београду, а друга, утакмица олимпијских репрезентација Југославије и Румуније. Тада су за олимпијску селекцију били изабрани играчи из друголигашких клубова, па сам  ја, као играч Новог Пазара нашао места у тој селекцији. Људи из Партизана, мислим пре свега на Моцу Вукотића и Ненада Бјековића, били су задовољни мојом игром и они су и пресудили да дођем у Партизан."

На какав сте пријем наишли у Партизану, како су Вас прихватили људи из клуба и саиграчи?

"Изванредан!"

Када сте први пут осетили да сте миљеник публике?

"Било је то на утакмици јесењег дела првенства 1985/86, против Хајдука у Београду. Имао сам задатак да чувам Слишковића. Подршка наших навијача је била велика, па сам и ја на крилима те подршке играо добро, буквално сам могао да осетим како ме публика подржава. Била је моја трећа утакмица у првом тиму Партизана, и од тада је све кренуло добро по мене."

Које утакмице су Вам остале у најлепшем сећању, или после којих утакмица сте били најзадовољнији својом игром?

"Има их неколико, тешко је издвојити. Рецимо, она против Звезде из сезоне 1986/87 када смо их победили 2-0 на нашем стадиону, или она из финиша 1985/86 када смо у Загребу савладали Динамо 3-2. Ето, те две ми прве падају на памет, а сигурно их је било још."

У једном од интервјуа који сте дали за "Темпо", наслов је гласио "Кад станем – ја се умарам". Сећате ли се тог интервјуа? Ви сте трчали за двојицу на свакој утакмици и давали сте више од максимума.

"Добро, то је новинар мало накитио наслов (смех). Јесте, трчао сам доста на свакој утакмици, али добро, такво је било време, такав фудбал, а ја сам имао доста снаге. Иначе, добро памтим да је то био мој први интервју за неки лист и ево и дан-данас имам сачуван тај интервју."

Пратите ли данас домаћи и европски фудбал, можете ли га упоредити са Вашим временом? 

"Пратим, наравно. И у најкраћем, европски фудбал се знатно побољшао у односу на време када сам ја играо, а наш фудбал се срозао. Не мислим ту само на фудбал у Србији, већ на целом Балкану. Главни разлог је тај што фудбалери прерано одлазе преко, са 17 или 18 година. Ми нисмо могли да одемо пре 28. године. Они сад одлазе као деца, нису формирани ни као играчи ни као људи. И још једна битна ствар: ми смо тада служили војску годину дана, а у војсци постајеш човек, очврснеш, постанеш одговорнији. Ево, баш смо се данас у неком разговору дотакли овог малог Данила Пантића што је из Партизана отишао у Челзи, па из Челзија у Холандију. Нигде  га нема. Типичан пример за ово о чему причамо. Моје мишљење је да фудбалер тек са 25 година достиже зрелост, тада је формиран и као човек и као фудбалер".



Пратите ли Партизан и да ли сте у контакту са некадашњим саиграчима из редова црно-белих?

"Како да не, редовно пратим игре Партизана. У сталном сам контакту са друговима који су у клубу и око клуба –  Мићом Радовићем, Слађаном Шћеповићем, Звонком Живковићем."

Како Вас сада служи здравље и шта тренутно радите?

"Здравље је сада сасвим добро. Тренутно сам на функцији директора омладинске школе Новог Пазара, тачније, то је посао који обављам још од 1998. Имам групу тренера са којима радим, имамо неки свој ритам и план рада. За разлику од првог тима, где неретко долази  до смене тренера, ми ипак немамо тај резултатски притисак на леђима, што нам даје мир да несметано радимо."

Партизан дочекује Нови Пазар у следећем колу. Каква је Ваша прогноза пред дуел два Ваша бивша клуба?

"Партизан је много јачи, апсолутни је фаворит, то је сасвим јасно. Ипак, прогнозе су у фудбалу незахвалне. Сећате се да је Нови Пазар пре пар година дошао на утакмицу у Београд са тек нешто више од 11 играча, и тек у финишу је Партизан успео да дође до победе од 4-3. Зато кажем да се у фудбалу никад не зна шта ће се десити за 90 минута", завршава Жупић.

Бајро Жупић је одиграо 266 утакмица за Партизан и није дао ниједан гол у званичним, такмичарским утакмицама. У пријатељским мечевима умео је да затресе мрежу, а таквих погодака је било десет.

Извор: мондо.рс