Необична судбина воденица у Семберији

Воденицама у равници усуд је додијелио злу судбину - од великог броја ових млинова на Дрини, које су се звале "дринке", а "савуље" на Сави, те оним на Јањи, Гњици, Ступњу, Пругњачи, Тавни и другим водотоцима остао је само понеки.

Република Српска 06.11.2016 | 21:43 На Сави и Дрини више нема воденица, а на мањим водотоцима остало их је само неколико - оронулих и запуштених, ураслих у коров и шибље, обавијених паучином и буђавим паспаљом, о којима се нико не брине - чекетала су им поодавно утихла.

У не тако давна времена у Семберији и у Подрињу било је на десетине воденица - великих на водама Саве и Дрине, а мањих, поточара, на осталим водотоцима и јазовима.

Воденице на Дрини и Сави грађене су од масивног храстовог дрвета, које може дуго бити у води, и плутале су на ријеци. Оне на потоцима, у доњем дијелу, на кога су се ослањале, укопаване су у обалу. Прављене су од камена, а горњи дио, гдје су били воденички каменови и соба за воденичара, грађен је од храстовине или је зидан циглом.



Вријеме је учинило своје. Најприје парни, а потом и модерни електрични млинови, који дневно самељу десетине тона пшенице и других житарица, потиснули су воденице.

Остало је сада само да се приповиједа о воденицама, животу у њима, о помељарима и воденичарима, вилама и вилењацима, поводњима, сушама и гладним годинама, исто као и о гумнима, гдје је вршена пшеница, јечам и зоб, о локомобилама, дрешовима, кућним огњиштима, веригама, пекарама пољакама и другим, некада незаобилазним и неопходним објектима и алатима у домаћинствима.

То је и једино што је остало у сјећању најстаријих људи овога краја.

Воденице на Сави и Дрини, а нарочито ове друге, имале су значајно мјесто и улогу у животу и опстанку наших предака. Биле су хранитељице и скровишта, зборишта и војишта, скупштине и болнице, јавке и путокази, учионице и мегданишта.



Воденичари су увијек били највиспренији и најтајанственији људи, поуздани, издржљиви и прибрани у свакој прилици. Знаним и тајним стазама и богазама воденицама су долазили хајдуци и бећари са лађа и дереглија, осветници и они што праштају, дужници и повјериоци, јуноше и дјевојке, пандури и жандарми, финанси и граничари, бјегунци и гониоци, гатаре и чаробњаци - чудан свијет скупљен с коца и конопца, безимен и тајновит.

Долазили су и честити домаћини, вјерне, али и успаљене снаше, узаврели момци и сиједе мудре главе, кметови и кнезови - свако кога је пут водио овим мјестима.

Због свега тога временом су и испредене чудесне приче и легенде о воденицама и њиховим посјетиоцима.

Причало се и о нечастивим - о вампирима, караконџулама, вилама, вилинским колима, несталим сватовима, ишчезлим свјетовима, поводњима и погибанијама...

Само су у то вријеме мјесец, звијезде и облаци, вода и воденичар, чамац и весло, букови и газови, чекетала и жрвњеви знали све људске тајне: љубавне, политичке, војне, породичне, народне...



И никада нису одаване, чак ни под најтежим мукама. На ријекама и у воденицама могли су опстајати само најтврђи.

Воденичари - повјерљиви, тајновити, глуви и нијеми када је опасно, а весели и причљиви када опасност мине.

У причама о натприродним силама: вампирима, вјештицама, вилама, вилењацима и другим нечастивим предњаче оне о вампирима, јер се и при самом њиховом помену људима ледила крв у жилама.

Они су, бар у причама, и најчешће колали око воденица.



Упамћено је још да, осим у злим временима, када су наилазили зулумчари, код воденица, као и на гумнима (мјестима гдје је вршено жито), није било кавге, срџбе нити великих замјерања.

То су била мјеста гдје се мљело брашно за хљеб насушни, а он је за равничаре и брђане између двије ријеке увијек био највећа светиња.

Без обзира шта је ко радио и због чега је долазио воденицама, свако је од њих касније одлазио посве чиста срца.

Тако је некад било. Тако се живио живот у овом крају када су чекетала чекетала.

Чекетала су, па престала. Тако то бива под овом небеском капом.

Аутор: Тихомир Несторовић

БН телевизија