Бурлаци на Дрини

Зворничани су познати као спретни и издржљиви сплавари. О њима су и пјесме пјеване, али се мало зна о чамџијама, лађарима на "зворникушама" и "буринкама", који су своја пловила узводно вукли као што су то некада чинили бурлаци на Волги.

Република Српска 02.11.2016 | 08:31 Још од Римљана Зворник био значајано стратешко и војно насеље, он је истовремено био и познат трговачки центар у Подрињу, па није ни чудо што ка овом граду и сада води права ружа путева из свих праваца. У томе посебно мјесто припада ријеци Дрини, некада у овом крају познатој и по имену Зеленика. Она је, по свему судећи, за Зворник била најважнија саобраћајница – плави, широки, кривудави друм.

Дрином Зелеником прво су пловили сплавови из њеног горњег и средњег тока, а када они више нису могли задовољити потребе зворничких трговаца, нарочито за превоз робе низ Дрину до Лознице, Бијељине, Раче, Сремске Митровице, Шапца и Београда, понекада и до Брчког, а онда од тих мјеста узводно до Зворника, прављени су специфички чамци «зворникуше» и «буринке».

Због тога је Зворник пред Други свјетски рат имао своју властиту флоту чамаца, малих лађа. Хроничари су забиљежили да их је било тридесетак на везу под градом или на Дивичу, мјесту познатом по најспретнијим сплаварима на ријеци Дрини.

Ова пловила, према записима упокојеног новинара и хроничара овога краја Милана Јовановића, из Зворника су возила шљиве, вуну, јабуке, орахе, дрвену грађу, сирове коже, луч, катран и друге плодове овога краја, а у зворничке магазе довозили су индустријску робу, текстил и све оно што је било потребно трговцима.

- У „зворникуше“ и „буринке“ могло је стати чак тридесет тона терета. Ове пловила звљали су још и папучарама, јер су изгледом личиле на огромне женске папуче. Ове лађе низводно су се кретале уз помоћ весала и ишле су много брже, јер је пловидбу олакшавала брза матица ријеке Дрине, али када се од Раче враћало узводно, настајале су праве муке за чамџије – морали су лађе вући конпцима, као бурлаци на Волги, писао је Милан о томе.



Лађе су биле дуге двадесет метара а на средини широке три метра. Када су натоварене имале су газ дубок шездесет центиметара, што је за пловидбу Дрином чије је корито препуно стијена и камења, била велики изазов.

„Зворникуше“ су име добиле по граду у којем су направљене, а састојале су се од три дијела. Предњи се звао бурин, по коме су добиле и друго име „буринке“, средњи је товарена роба, а трећи, задњи дио лађе, звао се колиба, у којој је спавала посада. Испред колибе била је даска за крмара, старјешину лађе.

Према казивању савременог ѕворничког хроничара, истрајног и марљивог истраживача, историчара Зорана Ивановића, посаду су чинила четврорица лађара (чамџија). Колиба је била најомиљенио дио лађе за њену посаду, јер их је она штитила од непогода, вјетрова, сунца и кише.

У њој је било и огњиште за спремање хране и гријање, јер су оне најчешће пловиле у јесен, када је било највише пољопривредних производа и када су робом за дуге зимске дане снабдјевани зворнички дућани. Морало се водити рачуна и по плаховитости Дрине, о њеним поводњима и високим водама.

Током тих пловидби настала је и анегдота о зворничким лађарима (а можда и о сплаварима). Наиме, посада једне «буринке» усидри се код Јање да преноћи. Када су се спремали да се отисну од обале заустави их полиција, јер су били оптужени да су током ноћи украли пјетла неком Јањарцу. Полиција је претражила лађу, али пјетла није било, па их пусте да наставе пут.

Када су били на средини ријеке, недоступни полицији, пјетао закукурика са пловила – био је сакривен у широким панталонама једног од лађара.



Лађе су биле много брже и сигурније од сплавова, али је повратак лађара у Зворник био тежан и опасан, јер су три члана посаде, као бурлаци, ишла обалом и вукла «зворникушу» кономцем везаним за њену катарку. Старјешина је дугом мотком, штицом, отискивао лађу од обале.

Момци су се напрезали свом снагом како би вукли лађу, повијајуђи се скоро до земље – личили су на влати високе траве повијене вјетром. За разлику од њих, сплавари су се у Зворник враћали пјешице јер су сплавове остављали на везу пилана за које су довозили балване.

- Лађари су ишли споро, стопу по стпу, са омчама на раменима, вукуђи пловило уз букове, вирове, стрме обале и спрудове. Конопац којим су вукли лађу био је дуг и до двијеста метара, па је зато у зворничком крају, али и куда су пролазили ови дрински бурлаци, настала и клетва - „Дабогда вукао лађу“, приповиједао је некада о њима Милан јовановић.

„Зворникуше“ или „буринке“ или „папучаре“ понекада су робу узводну превозиле и до Братунца, Скелана и Бајине Баште. Како је тек на том дијелу тока Дрине било Бурлацима? То су само они знали, а причу са собом поодавно однијелу у гроб. Сада се само приповиједа о томе.

Ових лађа на Дрини више нема – флоту су потопили њемачки авиони у другом свјетском рату. Послије тога више никада нису прављене, а роба се у Зворник сада довози камионима и жељезницом.



Стило је друго вријеме – наше, модерно доба са широким асфалтним путевима. Зворник је и сада на ружи путева, али су остале приче о његовим лађама и повијеним лађарима, који су брзином пужа, погнути теглили лађе до сидришта гдје се сада налази градска плажа.

Умјесто њих у наше вријеме Дрином Зелеником језде чамци, они најсилнији и најбржи по Зворничком језеру, а гумени и сви други, током љета, што би кремански Тарабићи за то рекли – „Сербез и задовољства ради“. Моћна најсавременија пловила средином љета закриле ријеку и језеро, а на њиховим обалама окупи се мноштво свијета.

Још једино је исто, и у вријеме дринских сплавара и лађара а и у наше вријеме – Дрина Зеленика често повилени, па бијесно уддара о обале, ломи их и кида, носи дрвље и камење. Надође од бријега до бријега, а када се истутњи и спласне, упаради се као стара дама, па полаго потече ка ушћу у Рачи – загргољи до новог поводња.

Зеленику су виле гониле почетком децембра 2010. и маја 2014. године у вријеме катастрофалних поплава, само незнатно опаснијим и разорнијим од онога који се догодио почетком зиме 1896. године, о коме је писао и Иво Андрић у свом роману „На Дрини ћуприја“

БН телевизија (Тихомир Несторовић)