Радије устајем у 6 због њиве, него у 7 због канцеларије

Да сам којим случајем разговор са Ђурађем Царановићем (33) заказао у 7 ујутру умјесто у подне, њему би то одговарало јер је раноранилац.

Република Српска 30.10.2016 | 20:48 И управо кроз реченицу „да ће радије да устане у 6 сати и да оде на њиву, него у 7 да би радио у канцеларији“ описао ми је своју љубав према његовом новом послу, који је одабрао након девет година рада у великим корпорацијама.

Осим љубави ка гастрономији и квалитетном поврћу и воћу, које је прво почео да узгаја за себе, овај дипломирани економиста нема други одговор на питање како се затекао у свијету пољопривреде. Чак му ни родитељи нису са села – пет генерација Царановића живи на Врачару.

Посљедњих шест година овај млади момак директор је Моје баште, пољопривредног газдинства које производи мед, поврће и воће и окупља око 88 газдинстава из Србије која школује и помаже им да направе најквалитетнији органски производ и да га касније извезу у земље Европске Уније и у Швајцарску.

Имају 82 запослена међу којима су чланови домаћинстава, технолози, ИТ стручњаци, физички и административни радници. Једини у Србији производе органско воће, чак и љешник!

Поред тога, од 2013. године, баве се развојем ИТ у пољопривреди, са успјешним пројектима као што су дронови, соларне пумпе на воду и аутоматизација пластеника, које такође пласирају на европско тржиште.



"Није било лако јер код нас влада став 'ћути, добро је' који се преноси из генерације у генерацију и чији континуитет нико неће да прекине и усклади са модернизацијама. Ми радимо са регистрованим традиционалним пољопривредним произвођачима који су били спремни да промјене начин рада и стандарде које користе. Ту је и њих деветоро који су кренули од нуле са старт уп предузећима. Наши сарадници су из цијеле Србије и често су у питању социјално угрожене породице које су изузетно мотивисане."


Јагода из Војводине…


… и шаргарепа из Шумадије

У пољопривреди је важно да истрајете и да имате жељу, јер у првих годину и по дана нема зараде – објаснио ми је Ђурађ.

Правила су веома јасна и транспарентна, јер у овој фирми раде по принципу отворене књиге. Стручњаци из Моје баште на располагању су власницима газдинстава кад год имају неко питање или недоумицу, а у одређеном тренутку обилазе домаћинства и дају им стратешке савјете око садње и одабира сорти у складу са поднебљем, временским условима, земљиштем и могућностима које породица може да пружи.Унутар мреже кооперантима је доступна најмодернија механизација, а од новца од извезеног поврћа и воћа Мојој башти иде свега 5 одсто (шљиве, кајсије, трешње, мушмуле, крушке, краставац, цвекла, парадајз, келераба, зачинско биље…).

Унапред су прецизиране: откупна цијена, цијена превоза, шпедиције, сертификата, продајна и малопродајна цијена.

Ђурађ се за пољопривреду заинтересовао првенствено из личне љубави ка здравој и квалитетној храни. Отац му је често говорио о краставцу и парадајзу из његовог дјетињства, па је из хобија, прије шест година ријешио да почне сам да узгаја органско поврће за своју породицу, на скривеној локацији, крај Београда.

"У ресторану у Барселони пробао сам салату у којој сам могао да осјетим мирис и укус сваког поврћа понаособ, и одмах послије ручка упитао конобаре гдје је узгајају. Показали су ми башту иза ресторана и мени се родила идеја да своје газдинство назовем Моја башта. Авионом сам донио расад који сам послије засадио", сећа се Ђурађ.

Већ сљедеће године породица и пријатељи почели су да му траже поврће и за њих и производња на девет ари се повећавала. Убрзо се десио судбоносни сусрет у авиону, на линији Беч – Београд.

"Поред мене је сјео господин који ме је испитивао чиме се бавим, што ми се у почетку није допало. Рекао ми је да већ 40 година има бизнис у пољопривреди и да живи у Аустрији. Дао сам му визиткарту реда ради, а он ми се послије два мјесеца јавио да је у Београду. Свратио је до Моје баште, одушевио се квалитетом парадајза и питао да ли може да понесе у Беч око 100 килограма. Продаја ми није била у глави, али сам ипак пристао. Сјећам се да су ми пријатељи говорили да сам испао глуп јер сам дао робу на вересију, а дипломирани сам економиста."

Господин је спаковао намирнице у комби и отишао у аустријску престоницу. Није се јављао мјесец дана. А онда је услиједило изненађење.

"Тестирао сам твоје производе, прошао си са 100 одсто органског квалитета, све сам продао“ – рекао ми је.

"Понудио ми је да он плати трошкове сертификације и да ми авансно уплаћује новац како бих са тим парама могао да ширим производњу. Данас, пет година касније, тај човјек је један од наших највећих купаца. Власник је 40 малопродајних објеката здраве хране у Аустрији и Њемачкој. Он је заслужан за наш раст, расли смо на његовим леђима", испричао ми је Ђурађ.

Мој саговорник је радио у Адидасу као финансијски контролор, и иако је волио корпоративни статус и звање, 2014. године их напушта и посвећује се новом послу. Схватио је да, како каже, иако тада није имао знање, велику производњу, људе и механизацију, поседује квалитет и да је то његова највећа предност.



"Комшије су чуле чиме се бавим, па су почеле да се распитују како да и они извезу њихово поврће у иностранство. Није било лако у почетку, једва сам нашао савременог технолога, доста сам сам учио преко јутјуба, а највише путем грешака у пољопривреди. То је најтеже јер на исправку треба да чекате годину дана. Највише новца уложио сам у образовање, путовао у Италију на семинаре и усавршавао се. Моја инвестирања у тражењу коопераната била су већа него што сам улагао у повећање своје производње. Ријетки су послови попут пољопривреде, гдје уложени труд и вријеме можете физички да видите кроз производ који расте. Тај осјећај потврде нисам могао да пронађем у нечему другом.


Органска трешња из централне Србије

Питао сам Ђурађа која је његова лична мисија у свему овоме што ради?

"Желим да добијем што веће количине најквалитетнијег производа који ће домаћинства моћи сама да производе, као и да нађем још сарадника који би производили премиум храну, која се много тражи. Волим да радим са људима и волим квалитетну храну, а ово је била идеална прилика да спојим те двије страсти. Увијек сам у себи гајио једну врсту ината да нађем другачији пут од других."

"За пољопривреду у Србији кажу да не може да се поправи и да никад неће бити довољно квалитетна, а ја на практичан начин показујем да је то могуће. Сматрам да дијелима могу више да кажем него да ћутим и осмјехујем се", испричао је Ђурађ за Приче са душом и открио ми два тренутка на која је веома поносан: на прво љетовање које су у Игалу организовали за социјално угрожене породице и на дан када се српско органско воће и поврће премиум сектора појавило на тржишту Европске Уније, раме уз раме са великим компанијама.

Ненад Благојевић
www.прицесадусом.цом