Анализа: "Голден Боy" награда - она и прославља, али и проклиње!
Већ 14 година спортски новинари широм Европе бирају "Златног дечка". Неки су се потом прославили, а неки... Ево приче о свим лауреатима и томе шта су за сада постигли.
Фудбал 27.10.2016 | 00:00
За најталентованијег играча који наступа у Европи, а не мора неминовно да је Европљанин, штавише, тренутно гласају новинари из још десет утицајних редакција и, ако се осврнемо на претходних 14 лауреата, мало када су наше колеге из иностранства омашиле.
И када јесу, углавном није у питању био недостатак талента или потенцијала код младе звезде, већ луда глава или хронични проблем с повредама као главни узрок.
Ове сезоне, редакције "Туттоспорт" (Италија), "Билд" (Немачка), "Блицк" (Швајцарска), "А Бола" (Португалија), "Франце Фоотбалл" (Француска), "Марца" и "Ел Мундо Депортиво" (Шпанија), "Та Неа" (Грчка), "Спорт Еxпресс" (Русија), "Де Телеграаф" (Холандија) и "Тхе Тимес" (Велика Британија), за "Златног дечка" европског фудбала изабрале су 19-годишњу звезду Бајерна из Минхена и репрезентације Португалије, Рената Санчеза.
За Санчеза се прошле сезоне борило неколико великих европских фудбала, иако је као 18-годишњак имао иза себе непуну сениорску сезону у тиму Бенфике, а да то није било случајно (мада су енглески таблоиди по правили предњачили и процењивали га на 85 милиона евра) потврдило се на летос завршеном ЕУРО 2016, где је овај младић имао важну улогу на путу португалског тима ка златној медаљи.
На крају, иако је "Манчестер јунајтед морао да плати 85 милиона за њега", потписао га је Бајерн за 35 милиона и обећао лисабонским "орловима" још неколико исплата уколико Санчез испуни статистички оно што се од њега очекује у Минхену, што је уз титулу првака Европе у Француској било довољно да убедљиво порази конкуренцију од још 39 тинејџера, међу којима је био и бивши ас Црвене звезде, сада фудбалер Ливерпула, Марко Грујић.
Да ли "Голден Боy" награда значи и велику каријеру? Да, углавном! То потврђује и ова топ листа...
2003 – Рафаел ван дер Варт (Ајакс)
Ван дер Варт је дебитовао за највећи холандски клуб са 17 година и одмах почео да доминира у Холандији, предводећи "копљанике" до две титуле првака, 2002. и 2004. године. Из овог угла, говоримо о 33-годишњем ветерану који се мучи да оживи каријеру, али далеко од тога да он није имао своје успешне сезоне и високе домете.
Играо је за Реал Мадрид, био шампион Шпаније, потом са Луком Модрићем и Гаретом Бејлом "најавио" овакав Тотенхем који се бори за врх табеле у Премијер лиги, али се заједно с браком у ком је био са познатом холандском ТВ водитељком и глумицом, атрактивном Силвијом Мејс, распала и његова каријера. Сада игра за Митјиланд у Данској и не може се рећи да је и даље део ове "крем дела крем" групе, тако да је у његовом случају "порота" била само делимично у праву.
Заправо, најспорније код избора Ван дер Варта је превид у виду Кристијана Роналда, који је те 2003. прешао као 18-годишњак из Спортинга у Манчестер јунајтед и касније постао један од најбољих играча свих времена и свакако најбољи фудбалер који није добио "Голден Боy" награду а био је тинејџер у време када се она додељивала.
2004 – Вејн Руни (Манчестер јунајтед)
То што се тренутно догађа Рунију, сада већ ветерану и ислуженом војнику Манчестер јунајтеда, никако не осликава колико су новинари били у праву када су га пре 12 година прогласили за "Златног дечка".
Те сезоне, као 18-годишњак, Руни је прешао из Евертона на "Олд Трафорд" и одмах постао звезда у јакој конкуренцији, а сада као 31-годишњак који чешће утакмице гледа с клупе, него што их игра, може да каже да је један од најтрофејнијих играча у историји овог избора – Лига шампиона, пет титула првака Енглеске, ФА куп...
"Голден Боy" своје генерације, без премца.
2005 – Лео Меси (Барселона)
Роналдињо је 2005. године био на врхунцу каријере, за најбољег играча света прогласили су га и "Франце Фоотбалл" који му је доделио "Баллон д'Ор" и ФИФА, која га је прогласила за најбољег фудбалера света. Знате ли шта је он тада рекао?
"Најбољи на свету? Ја нисам чак најбољи ни у Барселони".
То се односило на оно што је Роналдињо знао о Леу Месију, тада 18-годишњаку који се стидљиво пробијао ка првом тиму Барсе. Колико је награда "Голден Боy" погодила пре 11 година, сувишно је даље да образлажемо...
2006 – Сеск Фабрегас (Арсенал)
Ониме што је пружао у Арсеналу, за који је дебитовао 2003. са само 16 година, Фабрегас је у пуној мери заслужио ласкаву титулу "Златног дечка" те 2006. године, али прво повреде које су постале синоним за младе и талентоване играче које води Арсен Венгер, а потом и трансфер у Барселону, где је постао "само један од", никако "лидер", учиниле су да данас сумњамо у то да је пре десет година изабран прави фудбалер.
Једноставно, Фабрегас из више објективних разлога није успео у пуној мери да оствари свој потенцијал, који је свакако био препознат пре једне деценије. Радило се о тинејџеру, лидеру великог тима, који је у сезони 2005/06 одиграо 49 утакмица за "тобџије", а сада причамо о ретко коришћеној резерви, иако би требало да је у најзрелијим фудбалским годинама.
Има 29.
Оно што ће ублажити утисак о Сеску као "промашају" у овом избору јесу успеси шпанске фудбалске репрезентације у међувремену, у којој он – руку на срце – није имао кључну улогу, чак ни улогу стартера.
2007 – Серхио Агуеро (Атлетико Мадрид)
Дебитовао је за Индепендијенте са 15 година и 35 дана, Атлетико га је платио 23 милиона кад је имао 18 година, са 19 већ је у пуној мери одменио легенду Фернанда Тореса и учинио да црвено-бели не остану без голова на "Висенте Калдерону".
Да, Агуеро јесте био "тај" играч 2007. године и порота није погрешила у пресуди да је он "Голден Боy", а да ли је он касније у пуној мери испунио очекивања? Головима јесте, иако по титулама не може да се пореди са Месијем и Рунијем, па и Фабрегасом, највише због тога што није одолео изазову тек настајуће династије са Острва, која је играчима прво нудила фунте, а тек касније шансу да се боре за трофеје.
У "Куновом" случају има нешто и до перцепције, јер су успеси Ситија (две титуле, два ФА купа) некако омаловажавани и оправдавани "арапским новцем", али ако бисмо ствари посматрали из другог угла – управо је Агуеро учинио да данас говоримо о најуспешнијем енглеском клубу у последњих пет година, полуфиналисти Лиге шампиона прошле сезоне, екипи која је неизоставна у кругу фаворита за трофеје на Острву, који су до његовог доласка у Енглеску били резервисани, углавном, за градске ривале црвене боје.
2008 – Андерсон (Манчестер јунајтед)
Да умеју да омаше, спортски новинари широм Европе потврдили су 2008. када су "дуплирали" погрешну процену код појачања Јунајтеда. Пет година раније пропустили су да препознају Роналдов потенцијал, а 2008. оценили су да на планети не постоји већа нада од Андерсона, који је уз Кристијана и Нанија чинио латино трио са "Олд Трафорда".
Бразилац не да није достигао Роналдове успехе већ можемо дискутовати око тога да је остао кратак и у поређењу са Нанијем. Андерсон је требало да постане нови Пол Сколс, међутим да ли је то успео сувишно је и расправљати.
Ако постоји "али" у његовом случају то је чињеница да ни другопласирани у избору те године, Тио Волкот из Арсенала, не може данас да каже да је постигао све што се од њега очекивало пре осам година. Није ни Бојан Кркић, ни Алешандре Пато, ни Марио Балотели, можда тек седмопласирани у коначном избору, Серхио Бускетс, који је касније постао један од најважнијих и најтрофејнијих фудбалера златне Барсине генерације која и даље "дрма" Европом.
Те године, Тони Крос завршио је као 14, Месут Озил као 19, а Гарет Бејл као 20. у коначном збиру, тако да коначан утисак о погрешним проценама само добија на снази.
2009 – Алешандре Пато (Милан)
"Патак" је заиста био сензација када је као 18-годишњак стигао на "Сан Сиро" у, у то време, још моћан Милан, који је играо три финала Лиге шампиона у претходних пет сезона и освојио два, 2003. у Манчестеру са Јувентусом и 2007. у Атини са Ливерпулом.
Увесељавао је навијаче "росонера" и учинио да мање пате за Андријом Шевченком, али су убрзо након што је – у том тренутку – с правом проглашен за "Златног дечка" кренуле хроничне повреде, због којих је морао да се врати у Бразил и практично нестане са фудбалске мапе Европе, на коју није успео да се "допише" прошле сезоне када је Челси покушао да оживи некада веома обећавајућу каријеру.
С обзиром на то да је Пато 2009. победио Крикића из Барселоне и Стевана Јоветића из Фиорентине, не може се рећи да је порота жестоко погрешила, тим пре што је из те генерације за сада највише постигао Миралем Пјанић из Лиона, касније играч Роме и Јувентуса.
2010 – Марио Балотели (Манчестер сити)
О, како су овде новинари били у праву и били у криву у исто време.
У смислу фудбалског талента, снаге, брзине, осећаја за гол, пожељног "безобразлука" на терену, одсуства треме и респекта према противницима, тешко да бисмо нашли бољег тинејџера од уласка Роналда и Месија у светски фудбал.
Али, колико нико није обећавао више од Балотелија, толико није више ни разочарао.
Да је само имао мање "луду" главу...
Ни другопласирани те 2010. године, Џек Вилшер из Арсенала, није се прославио у сезонама које су долазиле а била му је с правом предвиђана златна будућност. Њих двојица најбољи су доказ да таленат не подразумева велику каријеру.
2011 – Марио Геце (Борусија Дортмунд)
Са свега 19 година, Геце је већ два пута уз помоћ Јиргена Клопа, Роберта Левандовског и осталих "милионера" одржао лекцију Бајерну у Бундеслиги, сакупио чак 12 наступа за сениорску репрезентацију Немачке и заслужио у сваком смислу епитет велике наде "дојче" фудбала.
Али, далеко од тога да је он испунио оно што му је "предвиђано" две године пре него што ће изиритирати карму и одлучити да у току сезоне напусти БВБ и потпише за највећег ривала, Бајерн Минхен. Управо је тај клуб, и његов тадашњи тренер Пеп Гвардиола, "убио" Гецеа, закуцао га за клупу, одузео му статус првотимца у репрезентацији и приморао га да се овог лета врати у Дортмунд.
Не, није Геце постао оно што би "Голден Боy" требало да постане, али је за разлику од свих других добитника ове награде постигао одлучујући гол у финалу Светског првенства у Бразилу 2014. године, тиме задајући конкуренцији ударац какав се тешко узвраћа и ублажујући утисак о томе да се пре пет година лоше расуђивало у гласању за "Златног дечка".
Штета, могло је много боље.
Те сезоне били су номиновани и Антоан Гризман и Еден Азар и Филипе Кутињо и Давид Алаба и Џејмс Родригез и Ромелу Лукаку и Тијаго Алкантара и Џек Вилшер и Рафаел Варан, тако да из овог угла можемо констатовати да би Гризман требало да је освојио награду испред Азара, али то је већ накнадна памет.
2012 – Иско (Малага)
Када са 19 година предводите напад Малаге, дате пет голова у дебитантској, па 12 у наредној сезони у Примери и испровоцирате 35 милиона евра вредан трансфер у највећи клуб на свету, Реал Мадрид, онда ту мора нечега да има.
Све то навело је "пул" од неколико десетина новинара широм Европе да помисле да је Иско прави "Голден Боy" своје генерације и, када се погледа шта све зна с лоптом, можда би то он то био и данас да није отишао на "Бернабеу", где је постао контантна замена за случај да се неко из неприкосновеног трија Роналдо/Бејл/Бензема повреди.
Када чекате шансу с клупе, не можете оправдати пројекцију звани "Златни дечко", без обзира шта вас је закуцало за клупу, конкуренција, тренер, повреде или нека друга виша сила...
Бићемо слободни да констатујемо да су до данас, од номинованих 2012. године, више у фудбалу постигли следећи играчи: Тибо Куртоа, Кристијан Ериксен, Коке, Пол Погба, Марко Верати и Рафаел Варан, а можда и Филип Кутињо и Рахим Стерлинг.
2013 – Пол Погба (Јувентус)
Избором Погбе за "Златног дечка" пре три године улазимо међу најсвежије лауреате, који нису имали пет, седам, десет и више сезона да нас увере или разувере да су "прави". Али, Погба јесте на добром путу да оправда награду коју је добио испред Ромелуа Лукакуа и Јулијана Дракслера.
По много чему, тешко да ћемо у његовој генерацији пронаћи играча који више обећава, а успеси са Јувентусом и два пласмана у велика финала, Лиге шампиона на клупском и ЕУРО на репрезентативном нивоу потврда су да је Погба део екипа које бележе одличне резултате, а нешто би морало и да је до њега.
То што је овог лета постао најскупљи фудбалер свих времена када је одлучио да се врати у Манчестер јунајтед, где је био процењен за све само не за дечка који обећава, само ће му отежати пут ка потврди статуса "Златног момка", јер га увелико сви гледају као 100 милиона евра а не као младог перспективног фудбалера.
Избори ли се у годинама које долазе са тим притиском – неће бити дилеме око тога да ли је испунио очекивања или не.
2014 – Рахим Стерлинг (Ливерпул)
Далеко мање на том плану, од Погбе, у међувремену постигао је Стерлинг који је "Голден Боy" награду сасвим заслужио спектакуларним наступима за "редсе" иза убитачног тандема Луис Суарез/Данијел Стариџ.
Али, попут Гецеа, Стерлинг је одлучио да крене за новцем, а не да гради нешто што је започео у правом маниру, тако да је његова сезона 2015/16 у Манчестер ситију све само не потврда статуса "златног дечка". Опором утиску о развоју каријере младог дриблера допринео је и начин на који је напустио Ливерпул, уз неколико гафова на приватном плану и неизбежно лоше игре у репрезентацији Енглеске.
Доласком Пепа Гвардиоле на "Етихад" ствари су се донекле поправиле, када је он у питању, али делује да је у међувремену себи прилично отежао посао, који је у црвеном дресу деловао тако лако достижан.
2015 – Антони Марсијал (Манчестер јунајтед)
Само они који су помно пратили Лигу 1 и игре младог нападача у, испоставиће се, јединој сениорској сезони у Монаку, имају право да кажу да ли је порота прошле јесени судила према његовом правом потенцијалу или подлегла "хајпу" који је Луј ван Гал направио када је последњег дана прелазног рока 2015. године платио 18-годишњака пуних 50 милиона евра и обећао још 30 ако Марсијал испуни очекивања на "Олд Трафорду".
За сада, испоставило се да није испунио очекивања ни у свлачионици Јунајтеда, а камоли у конкуренцији која влада у Европи, тако да можемо само да изразимо бојазан око тога да ли ће овај "Златни дечко" постати и легенда европског фудбала.
Жозе Мурињо, за сада, не доприноси позитивно у том смислу...
2016 – Ренато Санчез (Бајерн Минхен)
Још од Погбе није било играча око којег је било мање двојбе заслужује ли или не "Голден Боy" награду. Победио је Маркуса Рашфорда и Кингслија Комана у избору одржаном ове јесени и заиста његови пратиоци не могу ни у чему да се пореде с њим.
За сада.
Видећемо шта ће донети сезоне које долазе!
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар