Бајић: Бијели бубрези Милорада Додика

Прије него што прочитате следећи текст молимо вас да погледате видео који је крајем септембра био најчешће емитован телевизијски спот у Републици Српској.

Република Српска 25.10.2016 | 20:00
Не тако давно, 15. јула ове године, један човјек, или боље речено институција, обраћао се присутнима са говорнице у Народној скупштини Републике Српске, тумачећи политичке термине и животне ситуације.

„Референдум, као начин изјашњавања народа, користи се у изузетним ситуацијама, а изјашњење грађана Републике Српске о Дану Републике Српске је једна таква ситуација.“

Мртва тишина у скупштинској сали, само по који уздах обожавања, драмска пауза с намјером да се појача ефекат изреченог, па наставак у сличном маниру:

„Након референдума, вратићемо се у Скупштину и донијети закон да је 9. јануар Дан Републике Српске. Не само да изразимо вољу народа, већ и да одбацимо наметање одлука!“, закључио је свечано, препознали сте већ и лик и дјело, Милорад Додик, предсједник Републике Српске.

Колика муда овај човјек има, мислио сам у себи, гледајући како посланици странака из Републике Српске, ношени на крилима говора првог међу једнакима бољег ентитета, сви к’о један, дижу руку и дају подршку јасном и недвосмисленом референдумском питању:

„Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске?“

Одлука је пала. Иде се на референдум. Ми против њих, прса у прса. Доста смо се зајебавали и са Бакиром и са међународном заједницом. Доста нас се гуркало. Доста смо стајали по страни. Да се чује воља народа, па нек’ буде шта буде.

Формирана је комисија, изабран је датум, одштампани су листићи: 25. септембра ми одлучујемо о свом празнику и биће како ми кажемо. Снимио се спот. Качили се билборди. Дијелили се леци. Организовале се читаве емисије. Да се види ко хоће, а ко неће на референдум – ко је вјера, а ко невјера.

Од почетка је било хуља које су оспоравале референдум: било их је који су говорили да је то предизборна кампања СНСД-а, било их је и који су тврдили да је глупо потрошити толике паре кад се мишљење и воља народа већ зна, али нека; не жали предсједник пара да чује шта народ има да каже.

Пријетио је ко је стигао. И Инцко, и Американци, и Французи, и Енглези, пријетили би вјероватно и Кинези, да су знали какав се пичвајз спрема. Халиловић отворено најављивао рат, Дејтон се доводио у питање, Уставни суд забранио одржавање референдума, Вучић молио да се одустане, Запад најавио санкције, ал’ џаба; Миле ни да трепне.

„Народ је најјача прича. Он је јача прича од Уставног суда и тако ће одлука коју ће донијети народ на референдуму о Дану Републике имати већу правну снагу,“ поручио је Додик, на свега двадсетак дана пред референдум, џаба санкције, џаба све.

Не можете да ме погледате у очи и искрено кажете да свако од вас није бар једном у ових пола године помислио: колика муда овај човјек има.

И дошао је тај дан. Народ је изашао у рекордном броју, сви са једном мишљу, сви са једном идејом, да се спаси наша српска ствар, да се јасно и недвосмислено одговори на питање:

„Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске?“

Остало је историја.

Чак 99,81% грађана Републике Српске који су изашли на референдум рекло је судбоносно „ДА“. Поновићу то још једном, словима: деведесет и девет запета осамдесет и један посто грађана Републике Српске који су изашли на референдум подржало је идеју да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске!

То је за пола процентног поена више него што је Ким Јонг Ил добио кад је посљедњи пут изабран за предсједника Сјеверне Кореје. Вучић је мању подршку добио за предсједника СНС-а, а био је једини кандидат. На референдуму за припајање Крима Русији свега је 96,77% гласача било „за“ и можете само замислити како се попишано Владимир Путин осјећао кад су му јавили резултате референдума у Републици Српској.

– Шефе, шефе, 99.81% за Додика! – утрчао је Медведев унезвјерен у Велику палату Кремља, машући папирима.

– Је л’ ме зајебаваш? – у невјерици ће расколачити очи шеф руске државе.

– Сад ми јавили из амбасаде..

– Знаш кад сам био увјерен да ће отказати референдум. – дивио се Путин Додику.

– Ма какви, шефе, знаш да се он не боји никога. – појасни Медведев.

– Јеботе.. – размишљао је наглас Владимир Владимирович о мошницама Милорада Додика – …колика муда тај човјек има.

„Поносан сам на народ Републике Српске, поносан сам на све оне који су гласали и нека је срам сваког Србина који није изашао на референдум“, изјавио је предсједник исто вече, пославши недвосмислену поруку колико му мишљење народа значи, па наставио већ сутрадан:

„Сада знамо да грађани нису били спремни да се одрекну 9. јануара. Нико у Републици Српској, ни од садашњих, ни од будућих политичара, неће моћи занемарити вољу народа. Ово је јака воља народа како би се одредио према нечему што је за њега важно“.

И, након што је народ недвосмислено подржао идеју да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске, поновићу још једном, иако знам да сте већ научили напамет, читавих 99,81% није било спремно да се одрекне Дана Републике Српске, након краћег натезања, повуци – потегни, на посљедњем засједању Народне Скупштине Републике Српске, проглашен је закон којим се, укратко, одричемо Дана Републике Српске.

Видите, Уставни суд БиХ нема, нити је икада имао, проблема са Даном Републике јер се, чак ни са обиљежавањем тог празника дана 9. јанара, него са прославом тог и таквог Дана Републике као републичког празника и свим оним што контекст републичког празника подразумијева, па је сходно наведеном, наложио Народној Скупштини да измијени члан 3.б) Закона о празницима РС, који 9. јануару даје карактер републичког празника.

Резултат референдума од 1.42 милиона КМ, предизборног спота са малим Стефаном који је рођен баш на 9. јануар, пјесме о земљи у „којој се крсна слава прославља“, те читавог „Тима за поступак пред Уставним судом БиХ у вези Закона о Празницима“ је пичкасти Закон о Дану Републике Српске, од читава 4 члана, по којем се 9. јануар обиљежава и слави као секуларни празник, о коме се, мање – више, ништа друго и не зна, осим што се 9. јануару одузима карактер републичког празника који је до сада уживао.

Овај и овакав Закон о Дану Републике Српске није ништа друго него јасан и недвосмислен акт којим се, на концу конца, ипак, подвија реп и децидно поштује одлука Уставног суда Босне и Херцеговине, сјећате се већ, оне шупе у Сарајеву од које је народ „неупоредиво јача прича“.

У историји парламентарне демократије, наравно, ако парламентарну демократију схватимо довољно широко да у њу стану и актери са политичке сцене Републике Српске, није запамћено да је неко толико молио, инсистирао, пријетио и уцјењивао народ да се изјасни по неком питању и јасно каже своје мишљење, само да би се по том мишљењу попишао већ сутрадан.

Колика муда овај човјек има.

Блог Борис Бајић