Анализа: Верон и Марадона, Фјака и страст...!

Да је неко тако снажан, а да то није прва ствар коју помислите; да је неко толико вредан а да изгледа као да се и не помера – то јесте била права уметност... Постоји ипак нешто много важније, нешто што Марадони и смета.

Фудбал 25.10.2016 | 23:15 Та реч је у шпански који се прича у Аргентини, у Буенос Ајрес и околину, све тамо до Ла Плате, стигла из лунфарда, сленга којим су прво почели да говоре ситни криминалци, лоповчићи са Авеније Деветог јула, најшире на планети, сецикесе и преваранти из пренатрпаних затвора почетком двадесетог века. Као и већина речи из лунфарда, вуче порекло из домовине бројних Аргентинаца, тамо далеко преко континента, са Јадрана и из Лигурије, из италијанских и далматинских лука.

Фјака, кажу и у крајевима које смо некада звали нашима; и мада ће вам сваки Аргентинац рећи да је фјака аутентична реч из риоплатенсеа, она је позната сваком ко се и очешао о медитеранско приморје, сунце и удаљени звук таласа.

Фјака је ленчарење, доколица, невољкост, безвољност, али и много више од тога: она је стање духа, менталитетска ствар, она је штедња енергије, она је “умем, али не желим”, и “најбољи сам, али немам потребу то никоме да доказујем”, она је и уживање у дугом дану и у лепоти ничега, без много трзавица, без много нервозе, само беванда и понеки лагани покрет...

Фудбалски фјакун, човек који је и каријером, животним одлукама, али понајвише имиџом на терену и односу према фудбалу, био отелотворење тог начина размишљања, и човек који се поново, ни крив ни дужан, нашао на спортским ступцима, када га је прошле недеље на једној пријатељској, хуманитарној утакмици ветерана напао највећи фудбалер свих времена, његов сународник, тај човек, та “Мала вештица”,КАКО ће га прозвати због оца Хуана Рамона, толико спретних ногу да је био прави чаробњак, Ла Бруха из Ла Плате, то је биоХуан Себастијан Верон.

За неке фудбалере се може казати да су се родили прерано или прекасно. А Верон, тај савршени лењивац који је на прелазу два миленијума био најтраженија фудбалска роба и први тип због којег је сер Алекс Фергусон почео да псује у програму уживо – “Он је ј...но феноменалан играч, а ви сте ј...ни идиоти”, одбрусио је новинарима који су га запиткивали зашто његово најскупље појачање свих времена не игра тако добро – родио се и прерано и прекасно: да је играо осамдесетих, Марадона и он би били најбољи тандем свих времена; да је у Енглеску дошао макар пола деценије доцније, када се Премијер лига стилом најзад приближила континенту и када је, највише захваљујући страним стручњацима, избрисала презир према техничарима који баш нису тркачи, био би и он стуб Манчестер Јунајтеда и све би изгледало другачије...

Овако, даровити син Хуана Рамона Верона и сестрић Педра Вердеа, једног од првих Аргентинаца који ће, пре Фокландског рата, заиграти на Острву, остао је недоречен, као најлепша реченица у роману која због грешке у штампарији нема крај, као лењивац који скупља сунчеве зраке на тераси и не помера се, иако је и у нокту домалог прста имао више сувог квалитета него већина играча с којима је делио терен и свлачионицу.

Али по једном ће ипак, и то је оно што нас ДАНАС занима, тај однос са Ел Пибеом, остати много познатији него као најдрагоценији кикс дуговечног Шкота на клупи Јунајтеда, него као покретач средине терена која ће Лацију донети кишовиту титулу у оном пентаграму Недвед – Станковић – Алмеида – Верон – Симеоне, него као освајач Купа УЕФА са Пармом у којој су у том тренутку Креспо и Кјеза, о Фабију Канавару и Ђиђију Буфону да и не говоримо, него као душа, тело и симбол Естудијантеса, чији је данас председник, и где је шеф струке његов пајтос из репрезентативнихДАНА Нелсон Вивас.

Па ни НАЧИН на који је играо, када му се играло, није био пресудан за његову судбину и поимање Верона у свим анализама које не престају, и које се појављују циклично, кад год се његово презиме поново нађе у медијима, као отоич са Дијегом, када га овај псује, а само њих двојица знају зашто...

А како је само играо! “Као да нема ниједну коску у телу”, написаће један енглески новинар, у ретком опису Веронове вештине која није вукла оно “али”, јер тамо у Енглеској није било много медија који су имали добру реч за њега.

Попут трбухозборца или луткара вукао је све конце игре, задовољно смештен на неких четрдесет метара од свог гола, где би имао савршен преглед бојног поља. Лопта би му се лепила за ногу, наследио је тај небески таленат од оца, његови пасови нису имали само очи, него и уши, грло и нос, скоро би звали саиграча и нудили му се на позлаћеном тањиру – посебно је Креспо волео Веронове лопте кроз средину – а његови шутеви били су као са какве ренесансне слике, прво лепота тела у снази, па светлост пада тачно на његово стопало, и милисекунд касније тај лењивац се смеје и слави. Најзад катарза, но чак и тада као да остаје помало безвољан, као да је све то већ видео и ништа га посебно не може импресионирати.

Да је неко тако снажан, а да то није прва ствар коју помислите; да је неко толико вредан а да изгледа као да се и не помера – то јесте била права уметност.

Постоји ипак нешто много важније, нешто што Марадони и смета и на шта је можда, када се камере угасе и пошто га прописно извређа, поносан, јер Верон је био његов љубимац још у Боки, узео га је Дијего под своје и учио гаКАКО да буде највећи; и када је позваоЕриксон, када је позвала Сампдорија, Дијего се прво љутио што мали хоће да иде у Европу – иако је, као и сваки Аргентинац који је одрастао на Дијеговим головима у Напуљу, Хуан из баш тог разлога желео у Италију, и само у Италију – а онда му дао благослов, окренуо свог другара Роберта Манћинија и рекао му “Припази ми на ово дете, биће нешто велико од њега”...

Верон је вертикала кроз коју се, као на магнетној резонанци, виде све мане аргентинског фудбала, онога што та нација о себи мисли и шта очекује, та страствена спремност, типична за јужњаке, да чак и најбоље међу собом прокуну и овешају на стуб срама, за пример, ако није способан да предрибла десеторицу, па им се врати за још једну туру, па се ушета у гол: зар није то оно што раде са најбољим играчем данашњице, Леом Месијем, мада је понеки звиждук фрустрације који стигне са трибина аргентинских стадиона Месију ништа у поређењу са оним што је, у главама многих, и даље Верон.

Издајник, пре и изнад свега – та му пресуда и даље виси над главом, колико год лета да је прошло од Мундијала 1998. и посебно од оног четири године касније, у Кореји и Јапану.

У једној од најружнијих утакмица чак и у неславној повести тог чудног, прљавог ривалства између Аргентине и Енглеске, започетог око неколико острвских пашњака у јужном делу Атлантика и разбукталог када су мишиће и снагу одмерили затуцаност војне хунта и гвозденост Меги Тачер, ова мора да се издваја ружноћом, тегобношћу, бесмисленом тензијом.

Енглеска и Аргентина одиграли су у другом колу Групе Ф Мундијала 2002. утакмицу која је одлучена Бекамовим пеналом, након што је Мајкла Овена срушио Маурисио Покетино. А Хуан Себастијан Верон, капитен Аргентине, био је толико лош да га је Марсело Бијелсазаменио већ у полувремену.

Срце енглеске средине тада су чинили његови ортаци Бат, Сколс – којег ће Хуан звати “Ел Колорадо”, црвенокоси, и чијој ће се физичкој и менталној снази дивити чак и више него Роју Кину– и Бекам, и аргентинска штампа и, важније, аргентински народ, пронашли су кривца за очајно издање Бијелсиних изабраника, који су важили за фаворите такмичења након сјајних квалификација.

Жртвени јарац био је управо Ла Брухита: паре су му удариле у главу, заборавио је одакле је дошао, продао је веру за вечеру, дража му је Енглеска од Аргентине, није се поштено ни ознојио у страху да га у Јунајтеду не дочекају последице (на крају крајева, то јесте било првенство после којег је један Корејац добио отказ у Перуђи само због гола Италијанима), и тако даље, и Верон, већ оптужен да се не труди довољно, да остаје без даха кад год је најважније и кад год његова земља највише од њега иште, и зашто дођавола игра толико добро за клуб а толико лоше у “најдражем дресу” – зар не звучи то као усуд свих великих играча, баш као Меси, баш као Деки Станковић – био је презрен.

Када је годинуДАНА касније Аргентина први пут играла као домаћин у Буенос Ајресу, на првом мечу квалификација за Мундијал у Немачкој – на који неће отићи због лоше форме – читав је стадион звиждао ћелавом маестру, мада је он стиснуо зубе и већ их у првих двадесетак минута убедио да је неопходан том тиму, више него што је тај тим потребан њему.

Изгледа да су ране са Мундијала ипак биле превелике, и ни одлучност коју је покупио у Италији, нити поверење Алекса Фергусона – који није желео да призна грешку од скоро тридесет милиона фунти – нису успели да врате Ла Брухиту у игру; појавио би се ту и тамо бљесак његове ингениозности, још би имао снаге и жеље за неки “вау” потез и гол који би одзвањао као кораци танга, све са ружом међу зубима, али био је превише сморен за Абрамовичевуреволуцију; и када се вратио у Италију то више није била она Италија коју је знао, па је, као и толики Аргентинац пре њега, схватио да је најбоље вратити се кући, у Ла Плату.

Имаће Верон, грациозни метроном ове игре, још један окршај са својим идолом и ментором, када Дијего буде селектор на оном чудном првенству 2010.

Аргентински фудбал тада је тумарао без циља, играчи су пречесто изгледали као да им није јасно шта да раде на терену, Марадону никада није одликовало стрпљење, и постојао је само један човек, тада већ 35-годишњак, тик пред пензију у свом Естудијантесу, који је исијавао миром и позивао на разум.

И тада је Марадона замерио Верону, помислио је Дијего да му овај подрива ауторитет, од тада нема љубави између њих двојице, нема ни поштовања да се пред папом не посвађају и не опсује га, али није тешко претпоставити на чијој је страни била аргентинска јавност: Марадона је највећи, Верон је само неко ко је могао да буде велики.

Само да није био тако лењ, да се није продао, да није изгледао као да га је баш брига за Аргентину, као да ужива у фјаки, на сунцу, док се његов народ пати и чека победу што враћа осмех на лице и шири срце до границе пуцања.

Извор: моззартспорт