Прича: Црно-бијело благо! Како је један Словенац у СВЕСКАМА чувао историју Партизана...?!

Пре око две године, направили смо наш виртуелни кутак на Фејсбуку, где ми, мало маторији Партизановци, али и они млађи, опуштено и са носталгијом ћаскамо о старим Партизановим временима, размењујемо слике и утиске. Временом се формирало некакво језгро од десетак људи који редовно постављају и размењују слике црно-белог тима. У друштву са нама су и неки од бивших Партизанових асова, који са нама деле успомене и сећања, појашњавају неке дилеме у вези фотографија.

Фудбал 25.10.2016 | 00:00 Недавно, приметио сам човека који редовно прати садржај странице. Видим по имену и презимену да је овај господин Словенац, да јако добро познаје историју Партизана, да одлично говори српски. Не сећам се тачно како је почела конверзација између нас двојице, углавном, разменили смо фотографије неких Партизанових играча из раних седамдесетих, присећа се аутор са блога црно-бела носталгија.

Пар дана касније, добијам поруку, шаље је исти тај човек. Словенац, Славко Кодрун:

“Захваљујем се вама и другима за све ове слике и тиме на сећања на дане кад сам се као младић радовао успесима и туговао поразима Партизана. Сећам се да сам као 15-годисњак водио свеску и у њу лепио све са утакмицама Партизана. Мислим, да још увијек је негде имам и ако је пронађем, послаћу вам коју слику из ње. Поздрав!”

И стиже пакет, прилично тежак. А у њему, не једна, већ четири свеске формата А 4, тврдих корица. А унутра – ризница и благо. Од 1975/76, па наредне три-четири сезоне, Славко Кодрун је из утакмице у утакмицу водио дневник, писао резултате, статистику, стрелце, анализирао утакмице – и такмичарске и пријатељске, састављао профиле играча, а све то на словеначком језику и илустровано прецизно лепљеним сликама из “Темпа” и “СН ревије”. Прецизност и систематичност с којом је то радио је невероватна, а рукопис савршен!

Имао сам утисак да листам спортски часопис. Остајем запањен, да је човек који није из Београда, којем српски није матерњи језик, који живи у маленом рударском месту надомак аустријске границе, са толиком страшћу пратио Партизан! Моје одушевљење је тим веће што је 1975/76 прва сезона када сам (као ђак првак) почео помно да пратим резултате Партизана, имајући свест о утакмицама, резултатима и играчима.

Шаљем мејл мојим другарима с којима делим овај хоби. Дејану, Игору, Салету… скенирам страницу из свеске да виде. Не верују ни они шта виде, одушевљени су. И каже свако од њих, “Па сличан дневник сам и ја водио. И мислио да сам луд, да једино ја то радим. Сад видим да нисам луд. Има нас доста, Партизанових фанатика!”

Тада сам решио да уз пристанак господина Славка Кодруна напишем овај текст о њему. Страст овог човека према Партизану, па макар и да је трајала само у младалачко доба, мора бити забележена! Та чиста и неискварена емоција младића из седамдесетих, који живи 500 или 600 километара од Београда и који је своју спортску наклоност поклонио баш београдском Партизану, а не Олимпији, а не Марибору или можда Динаму, као ближим клубовима. Следи прича Славка Кодруна, човека који је начео шесту деценију живота. Ако очекујете у њој појмове као што су “кортео”, “одрађено гостовање” и “одлично издање трибине”, није касно да одустанете, јер тих ствари овде нема. Има само чисте емоције, ничим условљене, ничим прорачунате. Славко прича:

”Ја сам Славко Кодрун, из Межице, Словенија. Крштено име ми је Алојз, али сви ме зову Славко. Почео сам да навијам за Партизан 1968, кад ми је пријатељ од мог брата поклонио новчаник са сликом Партизана на једној страни а на другој је била  згодна дјевојка. Тако сам рано заволео Партизан и дјевојке! Омиљени играчи су ми били Истатов, Кнежевић, Цветковић и Радаковић. Радио сам у руднику олова у Межици, био пословођа. У Београду сам био два пута. Једном, 1988, гледао сам дерби на Звездином стадиону. Сећам се да ми је карту купио друг из Београда, навијач Ц. звезде. Други пут сам у Београду био туристички, пре три године. Занимљиво је да сам био још и на Пољуду и Максимиру, али никада на Стадиону ЈНА. Планирам да дођем наредне године, на неку од утакмица…

Иначе, гледао сам Партизан четири пута у Љубљани. Наравно, ону историјску, 1:0 Бјековић и још три утакмице. Нажалост, Партизан није победио на те остале три…Штета што немам карте с тих утакмица. У Максимиру, гледао сам Партизан с пријатељима – три динамовца, који су ме повели у Загреб под једним условом, да на стадиону не вичем за Партизан. Нажалост, није ни било прилике, Динамо је победио 2:0. А у Сплиту… Био сам на одмору у Макарској и на повратку одлучио сам, да с пријатељем, великим динамовцем, да одемо у Сплит на утакмицу Хајдук против Жеље. Тако добијемо собу код неког домаћина који је био веома љубазан, као оно, `Ви Словенци, добри, вредни` и не знам шта још. Пијемо и причамо и онда нас пита, `А момци, за кога навијате у фудбалу?` Ми се погледамо и знамо ту може да буде фрке и друг одмах каже и слаже – Хајдук! Ја помислих, ако кажем Партизан, неће добро завршити, али да кажем Хајдук – нећу. Па тако слажем да навијам за нашу јадну Олимпију. Шјор нас мало гледа и каже мени `Добро Словенац, навијај за Олимпију, то може, али да је један од вас казао Динамо или НЕ ДАЈ БОЖЕ ЗВЕЗДУ ИЛИ ПАРТИЗАН, одмах бих вас избацио у ноћ!!!`

Касније, питао сам његову ћерку да ли се отац шалио, а она казе да се ћале у том питању не шали. Прије одласка признао сам јој да сам навијач Партизана и она се само насмјеши и каже да је она сумњала у оно о Олимпији… Кад сам јој признао да навијам за Партизан, она ми рече да на стадиону, ако седим поред Хајдуковаца, случајно не навијам гласно за Жељу. Стварно, седимо баш са групом Хајдуковаца. И онда Жељо да гол и ја скоцим са столице и викнем `ТО, ТО!`  али у том моменту сетих се дјевојке и помислих - добро, да ме туку због Партизана па хајде, али због Жеље нећу. И тако још у истом тренутку почнемо да јадикујемо: `Јао, јао, па шта ради наша одбрана?` и све се добро заврсило. А Хајдук и победи на крају 2:1… Што се тиче бивше државе, мој омиљени глумац био је Чкаља а певач (када  превише попијем) је Мирослав Илић, а мислим да су оба звездаши… Али, у принципу, најбољи певач за мене је био и остао Господин Драган Стојнић. Његова `Била је тако лијепа`, то је нешто што се не заборавља…

То је момчад навијача Партизана из мог града, из, ја мислим, 1979. године! Већина тих момака на слици су Словенци и родитељи су им рођени Словенци. А први који чучи с десне стране је Франц Равсар, највећи Партизановац кога сам познавао. Нажалост, умро је пре неких 10 година…А ја стојим, други с леве стране.

У Межици није било доста Партизановаца. Ова слика је с турнира велике четворке који се редовно, сваке године одржавао. Остали тимови имали су вишак играча, а ми бисмо једва скрпили екипу. Но, ипак, те године вођени нашим великим стратегом Францем били смо први! Штета што он није водио свеске. Он је знао сваки детаљ и сваког играча од оснивања Партизана! На сакоу је имао значку Партизана и увијек кад би дошао у кафану, пре него што ће да седне за стол, извуче мараму и брише значку. Таквих навијача нема више…

Морам да се дотакнем и периода после 1991. Морам да признам, да услед распада заједничке државе и лиге више нисам толико као пре пратио игре и резултате Партизана. Ипак, и дан данас кад ме људи сретну, кажу `Како твој Партизан?`

И још једна прича, било је то одмах после оног кратког рата у Словенији. Седимо ја и још један ватрени навијач Партизана у кафани и тако причамо и сећамо се баш тих утакмица велике четворке у нашем граду. И пита ме он да ли још имам ону песму `Волим Партизан`. Данас се и не сећам више зашто и како сам је баш тада имао код себе, и кажем му да ми је касета у џепу. Он позове конобарицу и каже јој нека је стави у касетофон. И тако цела кафана слуша те 1991. `Волим Партизан црно-беле боје`. Сигурно се није свиђала многима али одсвирана је до краја!

Још бих можда само напоменуо да и данас, кад више нема Југославије (признајем, био сам весео и поносан кад је Словенија постала своја држава) ја се радујем сваком међународном успеху тимова из бивше Југе и стварно сам се радовао успеху Босне. Једино се још, не знам зашто, не могу радовати успеху хрватске репрезентанце, али то је вероватно онај ривалитет као између Партизана и Звезде. И наравно, и данас пратим колико могу игре Партизана и једва чекам да опет победе Звезду, па макар тамо били моји земљаци Стојановић и Печник.”

Била је то прича Славка Кодруна. Прича о љубави према Партизану, лишеној било каквих интереса, чистој и искреној. А прича Славка Кодруна је уједно и прича свих оних Партизановаца, који су, стотинама километара далеко од Београда, стрепели, радовали се и туговали уз свој Партизан. Жив био, легендо, и чекамо те у Београду. На нашем, Партизановом и твом, Стадиону ЈНА.

Извор: блиц.рс