Прича: Тулузов пут од дна до врха...!

Прича о породичној атмосфери коју је релативни тренерски анонимус увео у свлачионицу Тулуза и од њих направио праве хероје...

Фудбал 22.10.2016 | 09:30 Крај је августа и на Мунисипалу у Тулузу у гостује Бордо, у првој домаћој утакмици нове сезоне за екипу Паскала Дупреа. Управо је његово лице лајтмотив уводне церемоније домаћих ултраса, на креативној кореографији којом у дербију Гароне одају признање свом тренеру. Француски стратег, релативно сиромашног живописа, али специфичног стила вођења екипе, преузео је Тулуз на пролеће, када је испадање из лиге било готово неминовно.

Нешто више од пет месеци касније, кореографијом  - у којој имитирају популарну мобилну апликацију за спајање парова – алудирају на то да су Дупре и њихов клуб савршени пар. Емотивац на клупи слови за човека који фатализам често претпостави методологији; један је од припадника оног старијег тренерског миљеа, склонијег популарном “галванизирању“ унутрашњих резерви него довођењу потпуно новог кадра.

“Тренер треба да воли своје играче“, изјавио је једном Дупре. Можда је управо то оно што помало недостаје у данашњем свету фудбала, увелико базираном на високим очекивањима и кратким роковима, без много емоција укључених у послове. На крају крајева, од апатичне је екипе Дупре направио мотивисану групу играча, која је у пола године од избореног опстанка у Лиги 1 дошла до четвртог места у новој сезони, редом скидајући скалпове Емеријевом ПСЖ-у (2:0) и хит-тиму Монака (3:1). Његова непредвидљива природа овог пута, изгледа, процветала је на југу Француске.

Није опстанак у лиги Дупреова једина заслуга протеклог пролећа. Висам бен Једер, француско-алжирски нападач који је летос прешао у Севиљу, великим делом може да на свом трансферу у Андалузију захвали управо сад већ бившем тренеру: у десет утакмица под његовим вођством постигао је осам од 17 лигашких голова лани. Упркос тој “хипијевској доктрини“, Дупре се није у потпуности одао сентименту; брзо је као малигно ткиво свлачионице одредио дотадашњег капитана Акпу-Акпроа, као и талентованог Зинединеа Мачача, којег је протерао на позајмицу ове сезоне након што је већ у првој недељи завршио у резервама због конфронтација с новоустоличеним тренером. Након те иницијалне катарзе, Дупре је посложио тим којем верује; та вера се огледала и у чињеници да је – упркос изразито тешкој ситуацији – спас од испадања одлучио да потражи са 17-годишњим (!) Лафонтом на голу, 19-годишњим штопером младе репрезентације Исом Диопом, а у вези са 21-годишњим везистом Јаном Бодижером и 20-годишњим Алексисом Блином. Искаљени у тешким околностима, ти младићи ове године беру плодове ватреног крштења као носиоци младе и запажене екипе, а од свог Градског стадиона направили су неосвојиву тврђаву. У четири домаће утакмице имају стопостотан учинак, а уз поменуте уверљиве победе над фаворитима за титулу, сигурно су поразили и ривале из Бордоа (4:1), те Генган (2:1). Последњи су пут код куће поражени у априлу, од Лиона.

Дечје болести се додуше јављају – и јављаће се – понајпре на слабијим играма у гостима, али ако приметимо да с ПСЖ-ом деле титулу друге најбоље одбране са седам примљених голова у девет сусрета – док  им је просек година последње линије тек нешто изнад 23 године, уз 19-годишњака у улози креатора из задњег реда – онда се свакако може очекивати да Бен Једер неће бити једини велики излазни трансфер у догледно време. Штавише, његов је наследник такође већ профилисан у лику 25-годишњег данског нападача Мартина Брајтвајта, који је постигао шест од укупно 14 голова ове сезоне.

Фудбалски тренер наравно почива на својим квалитетима, лоцирању слабости и кориговању истих; прилагођавању идеја и постулата екипи коју затекне и коју накнадно уобличава. Међутим, некада тренерски квалитет није апсолутни гарант да ће ствари по сваку цену сести на своје место. Не постоји универзални тренер, баш као што не постоји ни концепт савршене екипе; осцилације су део људске свакодневице, ма каква способност прилагођавања била.

У сусрет последњој, одлучујућој утакмици прошле сезоне против Анжеа у гостима, Дупре је у свлачионици одржао говор прилично сличан оном чувеном "инцх бy инцх" монологу Ал Паћина у "Анy Гивен Сундаy".

"Схватио сам да нисам једини овде који вас воли. Стручни штаб је помало резервисан; не жели да се то јасно види, али вас и те како воли. Навијачи су вас нападали због резултата, али су накнадно и те како показали да вас воле. Али све је то мање битно. Сад ћу да вам покажем видео људи који једва чекају да вас виде поновно вечерас и да вас загрле. Па нек се нађе макар један од вас који, након што видите њихова лица, каже како није уверен да ћемо вечерас довршити посао и остати у лиги. Отворите ваше уши и очи, јер ово је ваш живот".



Дупре је након тога пустио видео у којем их супруге и деца позивају да одраде посао и дођу кући. Како им је Дупре најавио, играчи су сузних очију истрчали на терен и одрадили посао, победивши са 3:2 на тешком гостовању и оставши у лиги. И то је оно што је француски тренер желео да постигне у Тулузу; када је преузео тим рекао је да ће подићи квалитет колектива тако што ће њихове позитивне одлике потенцирати путем ентузијазма и љубави. Иако се неком то у данашњем контексту чини помало смешним, овај тренер скромног учинка је од Тулуза направио породицу. Породицу која зна да након ових блиставих дана готово сигурно долазе и они лоши, али да је на крају дана битно да кроз њих сви прођу заједно.

У суботу Тулуз поново гостује код Анжеа.

Извор: моззартспорт