Анализа: Вријеме је да попричамо о Звездашима...!

Посета на утакмицама актуелног шампиона и лидера Суперлиге има тенденцију озбиљног пада. Очигледно, рез на срцу који су направили играчи Лудогореца (а на то се надовезао и Сасуоло), не може тако брзо да зарасте. Прича о лошим временским условима као једном од разлога празних трибина Маракане обична је лимунада за лаковерне...

Фудбал 18.10.2016 | 23:30 Не тако давно причало се о великој, ирационалној љубави између њих (навијача) и ње (Црвене звезде). Можда је у тим великим посетама на Звездиним утакмицама, о којима се писало широм Европе, било и феноменолошких појава.

Причало се о бунту, инату као саставном делу карактера сваког навијача, пркосу, вероватно и забринутости за будућност клуба који је грцао у финансијској и организационој кризи. Када нису имали основне параметре успешности, оличене у освојеним трофејима и добијеним европским биткама, поједини бивши функционери посезали су за бројем људи на највећем српском стадиону. Били су то подаци за понос и дику, доказ да је од Звездине величине остало бар нешто.

И тако све до ове сезоне. Јер посета на Звездиним утакмицама има тенденцију озбиљног пада.

Актуелне шампионе у првенственим мечевима од краја јула, закључно са дуелом са Чукаричким, просечно гледа 7.056 људи. Више него двоструке мање него претходне такмичарске првенствене године. Или три пута мање него у сезони 2011/2012 када је дуеле против Спартака и Борца збирно погледало 80.432 навијача. Више него јасан доказ да се велики балон еуфорије, тако својствене за навијаче Црвене звезде, није издувао, него се народски речено - пробушио. Људима се једноставно смучило да из године у годину гледају исти филм са истим или сличним расплетом.

Ко је осетио атмосферу уочи летошњег европског дуела с Лудогорецом могао је да претпостави да би очајна посета могла да буде рецидив евентуалног неуспеха. Набој, тензија и ишчекивање толико жељеног успеха. И на крају - разочарање. Очигледно рез на срцу који су направили играчи Лудогореца (на то се надовезао и Сасуоло), не може тако брзо да зарасте. Прича о лошим временским условима као једном од разлога празних трибина Маракане обична је лимунада за лаковерне. Јер знали су навијачи Црвене звезде да добрано напуне стадион по децембарском и мартовском минусу (у ери Роберта Просинечког). Међутим, сада као да су несвесно, услед прошлогодишње сурове доминације, подигли стандарде. Или још простије речено: као да су спортском и пословном сектору Црвене звезде навијачи ставили до знања да им је потребан нови изазов. Јер после шестогодишње апстиненције освојена су два шампионска пехара (за три сезоне) у које је уложено много емоција и енергије. Више фанови црвено-белих не морају да демонстрирају пркос, да на трибинама Маракане прозивају оне за које и даље мисле да су о глави радили најтрофејнијем српском клубу (читај Томислава Караџића). Једноставно, њима је потребан спектакл и квалитет, као и доминантна личност у тиму са којом могу да се поистовете. Уз велико уважавање Ибањеза и Вијеире, такви играчи су били Марко Грујић иАлександар Катаи. Први је био персонификација Црвене звезде и њених најбољих карактеристика, други је потезима терао навијаче са источне и западне трибине да устају сваки пут када пипне лопту.

То је једна страна приче, али постоји и друга. Баш у најтежем периоду, када је опстанак Црвене звезде "висио", навијачи су упорно ковали сентенце о поменутој љубави између њих и не. Знате сигурно оне тезе како један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи, или о давању ветра у леђа када ветра нестане... Како су онда такви навијачи, са звањем једних од најватренијих у Европи, дозволили себи да се успавају? Да их има много више пасивних, од оних који редовно посећују трибине Маракане. Има много њих право да демонстира љутњу, чак и бес, да се осећа изневереним за неиспуњене европске снове, јер били су ту од почетка навијачке мобилизације која се поклопила са почетком председниковања Владана Лукића. Имају легитимно право навијачи Црвене звезде да не желе да виде поједине функционере, али... Ту долазимо до једначине са више непознатих. Има она стара италијанска фудбалска пословица како навијач треба да се веже за дрес и грб клуба који воли, за прошлост, а никако за појединца.

Црвена звезда као народни клуб, с врло неизвесним шансама да буде приватизована, морала би да по тој константној навијачкој љубави буде слична Бенфики. Тај португалски великан се напаја из финансијког гејзира навијача. Чланарина на месечном нивоу кошта 12 евра, годишња претплатна карта много више. Навијач Бенфике незадовољство може да покаже не одласком на једну утакмицу, али на само једну. Уз ограду да Бенфика сваке године игра европско такмичење и пружа спектакл. Лимит љубави између Звезде и навијача као да је пробијен. А од љубави и сиромашног домаћег садржаја, макар се он завршио титулом, не може да се живи.

Звезди је потребан нови спектакл. Онда ће можда поново имати 40.000 људи на обичном првенственом мечу. И за тај подухват неће бити потребна клупска легенда величинеРоберта Просинечког. На одговорнима са Маракане је да пронађу спектакл, или да стално понављају да Звезда без навијача, са празним трибинама Маракане, и није Звезда.

ПОСЕТА НА ЗВЕЗДИНИМ УТАКМИЦАМА У ПОСЛЕДЊИХ ОСАМ СЕЗОНА

2009/10 - 13.266
2010/11 - 13.301
2011/12 - 22.162
2012/13 - 16.432
2013/14 - 20.887
2014/15 - 12.551
2015/16 - 18.824
2016/17 - 7.056

Извор: моззартспорт