За само сат времена просјаци зараде 15 КМ

Босанскохерцеговачке улице мјесто су на којем бројна дјеца, старци, жене, инвалиди с испруженом руком моле за марку, за кору хљеба… С друге стране, осим оних којима ручак заиста од добре воље пролазника, немали је број оних који нису у стању социјалне потребе, али су у просјачењу видјели изврстан начин зараде.

Босна и Херцеговина 15.10.2016 | 07:47 Бројни извјештаји показују да су, поготово дјеца, жртве родитеља или других особа које их шаљу на улицу и од њих на крају дана присвајају примамљиве суме новца.   

У прилог тој тврдњи иду и недавне полицијске акције у којима је откривено да они који се налазе на врху таквих криминалних организација живе у изобиљу луксузних вила, саграђених на “ситнишу” који за њих испроси права војска просјака.

Пружене руке

Је ли на тај начин заиста лако зарадити новац и колико се Сарајлије осврћу на пружене руке које их дочекују на сваком ћошку, одлучили смо се увјерити лично.

У необичном новинарском подухвату, у којем се потписник ових редова маскирао у просјака, несебичну помоћ пружила је екипа Народног позоришта Сарајево.



Након исцрпног процеса прерушавања у старију особу, лијепљења браде, дуге косе, одабира отрцаног костима… екипа је била спремна за излазак на улицу. 

Прва дестинација просјачења потписника ових редова била је Дрвенија. Првобитну нелагоду у новој кожи и чудне погледе док у руци носите папир с натписом „Помозите“, убрзо смо превазишли.

Није требало дуго да, након што смо за “радно мјесто” одабрали бетон пред једном пекаром, у крилу почну звецкати кованице.

Иако смо одлучили да не будемо наметљиви те да који динар покушамо зарадити само сједећи, без икаквих молби, апела и објашњења, било је довољно сједити 15 минута испред пекаре за зарађених пет марака. 



Пролазници у журби

Фотограф Берјамин Низић с друге стране улице држи подигнут палац сугерирајући да нам експеримент одлично иде те смо срећу одлучили окушати и на другом, фреквентнијем мјесту - мосту Дрвенија. Али, иако на тој локацији пролази знатно више људи, нико није удијелио ни пола марке, највјероватније зато што су у близини семафор и трамвајска станица, па су пролазници у сталној журби. 

Наша посљедња дестинација била је најфреквентнија улица у граду – Ферхадија. Претпоставили смо да је простор испред тржнице одлична локација, али нам је препреку представљало присуство полицајаца, те није требало дуго да полицајац крене према “новом градском просјаку”. 

Иако је наш фотограф предухитрио полицијског службеника и објаснио му о чему се ради, полицајац је у невјерици загледао ко се крије испод отрцаног шешира и огромног, закрпљеног и прљавог капута, али нас ипак није омео у обављању задатка.



Али, зато пси луталице јесу, стално се врзмајући око нас, што и не чуди, с обзиром на то да бескућници неријетко око себе окупљају и псе, с којима дијеле и посљедњу кору хљеба.

Највећи износ

Није прошло дуго да и у Ферхадији Сарајлије покажу хуманост и да се нове кованице почну слијевати у испружену руку. У просјеку, сваке три минуте неко је прилазио и остављао пола марке, марку… Један господин чак је оставио пет марака. Запамтио сам му лице. Врхунац је био када је младић пришао с фришким хљебом. Тек купљеним у оближњој пекари. Фино је мирисао. 

Посматрајући просјаке прије овог експеримента, научили смо да из просјачке кутијице треба склонити веће кованице, а остављати кованице од 10 или 20 фенинга.



И има смисла, јер се у џепу капута за само сат накупило 15 марака. То је пола дневнице радника који мукотрпно ради на грађевини, то су четири наставна часа професора у средњој школи, пола дневнице полицајца кантоналног МУП-а...

И након само сат времена проведеног на хладном сарајевском асфалту, слика о овој друштвеној аномалији, уносном бизнису, криминалу... много је јаснија, несумњиво је да се за „кору хљеба” итекако зарадити може.

О томе колико могу зарадити дјеца, убоги, инвалиди или, пак, њихове газде, остаје претпоставка, а озбиљније анализе о узроцима, посљедицама, преварама... остављамо полицији, центрима за социјални рад, психолозима...

Хљеб који смо добили просећи дали смо просјаку којег смо затекли испред Босанског културног центра. Упркос томе, он је инсистирао да му дамо још пола марке. 

"Шта ће ми хљеб, имам хљеба", говорио је док смо га поздрављали. 



Новац на правом мјесту

Зарађених 15 марака одлучили смо прослиједити онима којима и требају.



У главној пошти у Сарајеву новац смо ставили у кутију „Солидарност на дјелу“. Овог пута сигурни смо да је новац од просјачења завршио у правим рукама, али да ли сваки пут када удијелите неком просјаку то заврши за куповину хране и основних потрепштина за живот, остаје да просудите сами.



Извор: Аваз
Фото: Аваз