Нуклеарна катастрофа за коју нисте чули

Већина људи чула је за Чернобиљ, али малобројни знају да је мања нуклеарна катастрофа, која је погодила Совјетски савез 1957, остала заташкана.

Свијет 14.10.2016 | 18:40 Трка у нуклеарном наоружању између две суперсиле током Хладног рата довела је свет какав знамо готово до уништења, а неке од нуклеарних катастрофа или оно што је могло да се претвори у њих, опште су познате и добро документоване. Међутим, постоје и оне које су својевремено намерно сакривене од очију и ушију јавности.

Једна од таквих је највећа нуклеарна катастрофа која се догодила пре Чернобиља и која је била готово једнако снажна. Инцидент који је погодио Совјетски савез 29. септембра 1957. до данас остаје трећа највећа нукеларна катастрофа у историји са степеном опасност 6 (Чернобиљ и Фукушима су имали највиши ниво 7 на међународној скали степени нуклеране опасности - 7).

Несрећа се догодила у Сибиру, у граду Киштим – бар су тако Руси обавестили свет. Али, касније се испоставило да ти наводи баш и нису били тачни.

Права истина је да се инцидент догодио у граду Мајак (познат и као Озјорск) и да су Совјети покушали да сакрију све детаље, укључујући и име града.

Озјорск спада у једно од тајних насеља којих нема на званичним картама, а у место нико не сме да уђе ни да из њега изађе без дозволе.

Без контроле

Након Другог светског рата, Совјетски савез је каскао иза САД у развоју нуклеарног арсенала, па се убрзано радило на истраживањима и развојним пројектима како би се произвела довољна количина уранијума и плутонијума.

Нуклеарно постројење у Озјорску изграђено је у журби између 1945. и 1948, а рупе у знању совјестких физичара онемогућиле су исправну процену безбедносних одлука. Еколошки проблеми нарочито нису узимани у обзир у тим фазама развоја нуклеарних програма.

Свих шест реактора саграђено је на језеру Кизилташ и коришћен је отворени систем хлађења, који је загађену воду отпуштао назад у језеро.

У почетку се високорадиоативни отпад одлагао у оближњу реку, која га је одводила до реке Об, путујући даље до Северног леденог океана. Касније се језеро Карачај користило као складиште на отвореном.

Складиште за течни нуклеарни отпад додато је око 1953, а састојало се од челичних танкова, монтираних у бетонску подлогу око осам метара дубоко у земљи.

Због високог нивоа радиоактивности, отпад се сам грејао путем топлоте добијене распадањем, иако ланчана реакција није била могућа. Из тог разлога саграђен је хладњак с 20 резервоара, а уређаји за праћење његовог рада и садржаја резервоара били су неадекватни.

Систем за хлађење у једном од резервоара, који је садржао од 70 до 80 тона течног радиоактивног отпада, заказао је 1956, а његова поправка никако није “долазила на ред".

Температура у њему је почела да расте, резултујући испаравањем и хемијском експлозијом осушеног отпада, који се већином састојао од амонијум-нитрата и ацетата.

Експлозија која се догодила 29. септембра 1957. имала је, према процени стручњака, снагу од 70 до 100 тона ТНТ-а, бетонски поклопац од 160 тона одбацила је у ваздух без проблема.

Иако није било тренутних жртава због експлозије, измерено је око 80 ПБQ-а, а већина радиоактивности концентрисала се око реке Тецхе. У следећих 10 до 11 сати, радиоактивни облак се приближавао североистоку, око 350 километара даље од места експлозије, што је резултовало дуготрајном контаминацијом подручја.

Нико ништа не зна

Ослобођена радијација је била смртоносна, а због тајности којом је окружен град, становништво погођених подручја првобитно није било информисано о несрећи. Недељу дана касније, 6. октобра, почела је операција за евакуацију 10.000 људи из захваћеног подручја, још без објашњења за евакуацију.

Иако су нејасни извештаји указивали на катастрофалну несрећу, која је погодила и суседне државе, страни медији почели су о томе да пишу тек у априлу 1958, а 1976. саопштене су праве размере катастрофе.

Коначан број смртних случајева се и даље не зна, с обзиром на то да је рак који је повезан са зрачењем клинички тешко разликовати од "обичног рака".

Извор: Еxпрес.хр