Прича - Караси: Чистио сам Шекију копачке, свако јутро!

Стрелац 130 голова у црвено-белом дресу открио да је свакодневно бринуо о обући друге Звездине звезде. "Тад је фудбал играла сиротиња, а Миљан је био и тренер и учитељ".

Фудбал 08.10.2016 | 16:30 Станислав Караси (69), девети најбољи стрелац у историји Црвене звезде, носио је дрес клуба из Љутице Богдана укупно 12 година.

Црвено-белу опрему први пут је задужио 1959, као 13-годишњак. На путу до првог тима показао је таленат, па заобилазном стазом стигао међу сениоре, доказујући се од 1965. до 1968. и у Борову, одакле га је у Звезду лично вратио Миљан Миљанић.

Наступајући за црвено-беле, од 1968. до 1974. сабрао је 338 одиграних утакмица и 130 голова, што га и данас сврстава међу легенде клуба.

"Када сам стигао, нашао сам дрвене трибине, као и стадион који је потом реновиран и који је направљен у фантастичном амбијенту и који је добио име 'Маракана' по величини, јер је био сан сваког дечака играти пред 100.000 гледалаца", рекао је Караси у разговору за Звезда ТВ.

Говорећи о својим првим годинама у клубу, неизбежно истиче име једног фудбалера - Драгослава Шекуларца.

"Имао сам једну љубав - Шекуларца и он је то био и остао. Захваљујући њему и љубави према њему, кад сам почео овде да играм 1959. могао сам после школе и тренинга да испричам друговима кога сам од играча видео. И стално сам им причао о Шекију. Он им је био најинтересантнији и заиста 'хигх, хигх' играч за све".

Уз Карасија, другу Звездину звезду увек је чекала чиста обућа на стадиону.

"Док год је био у Звезди, ја сам му чистио копачке. Нико није могао да му чисти копачке осим мене. Долазио сам у седам и чисто сам их, гланцао, чистио... Он то зна, зна и већина мојих другара и то је за мене било задовољство и љубав без краја", додао је он и истакао да су обојица рођени истог дана - 8. новембра.

Упитан за своју генерацију, Караси наглашава да је Драган Џајић био "све" ("капитен, водиља...") и посебно истиче значај Миљана Миљанића, кога и он из милоште зове "чичом".

Интересантно је и колики је Миљанић имао значај за своје играче ван терена.

"Кад говорим о Звезди, стојим мирно, јер смо тако научени - како се у Звезди живи, како се улази у клубу, како се у њему понаша и како се понаша на улици. Имали смо срећу да нас је "чича' учио многим стварима. Тад је само сиротиња играла фудбал, а она није била у ситуацији да научи многе ствари из живота. Зато, да не бисмо срамотили Црвену звезду имали смо, на пример, ситуацију да је Миљан доводио најбоље конобаре да нас уче како се користе ножеви, кашике, виљушке, како се једе и понаша, јер смо ми били јавне личности и јер смо представљали Звезду. Такође, морали смо да се шишамо како он каже. Доводио је фризера из Касине и морали смо да имамо фризуре како он каже. Спортске!"

У дресу Звезде Караси је освојио три титуле, два Купа Југославије, два трофеја Супершампиона СФРЈ и Куп прволигаша. За све то време добио је два жута и један црвени картон, а посебно истиче број својих голова, с обзиром на то да није био класичан шпиц.

"Ја сам био маневарски играч, а не играч навале. Један сам од ретких играча средине терена који је дошао до врхунске цифре за играча на тој позицији. Дати 130 голова није мало".

Ипак, као најважнији и најлепши гол своје каријере Караси наводи један од четири поготка које је постигао у дресу репрезентације (10 наступа).

"Била је то стравична утакмица квалификација за Мундијал у Атини, против Грчке. Први гол је дао Бајевић, ја сам дао други и то је моје ремек дело, најлепши који сам дао. То је био гол у задњим секундама, за одлазак у мајсторицу, а нико га после није поменуо. Тек после повратка у Београд схватио сам да сам урадио нешто добро. Тај дан и тај мој гол били су посебан догађај у Југославији, како су ми касније објаснили. Највише ме је радовало што ми је неколико људи долазило кући и тражило да им кумујем, јер су им се жене породиле тог дана када сам дао тај одлучујући гол".

О садашњем тренутку Црвене звезде Караси говори са сетом у гласу.

"Ово што видите овде (показује ка трофејима), ово је једна од трофејних сала у Европи, не говорим о свету, којом су се људи одушевљавају. Многи заборављају да се Звезда не прави данас, ни од јуче, већ да је много крви, зноја и свега уложено да би ово могло да траје и да живи. Жао ми је што не иде оним путем којим смо ми ишли, што не долази до изражаја звездаштво какво се учило", подвукао је Караси, жалећи за славнијим данима свог клуба.

Мадридска корида и блиски сусрет с биком

Занимљиво искуство Караси је доживео и у Мадриду, на гостовању Атлетику. "Играли смо реванш у Мадриду и тад је Миљанић отишао у Реал, водио нас је Михић и били смо гости на једном ранчу за гајење бикова, код најбољег тореадора у то време у Шпанији. У једном моменту, он је изашао и замолио ако има неко од гостију из Звезде да проба са плаштом да мало бика 'шета' лево-десно. Ја сам, не питајући никога, прескочио доле у арену и рекао да ћу ја. Управа је одмах почела да вришти, али ја сам већ био решио. Тореадор ми је показао шта да радим, да се не плашим, већ да једноставно само држим плашт и да не бринем, а да само пустим десну руку кад ми бик приђе. Рекао сам му да сам спреман, а кад је бик изашао и кренуо ка мени, нисам знао где сам био. Ишао је директно на мене и од страха сам окренуо плашт и хтео да побегнем. Тада ми је плашт био негде на задњици, где је бик и ударио и бацио ме увис. Није то био ни страшан бик, ни ударац, а тореадор је одмах утрчао и одвео га. Срце ми је лупало као на Марсу да сам био", насмејао се Караси.

Извор: мондо.рс