Прича: Неукротиви лавови - Ригобер Сонг, Марк-Вивијен Фое и 73. минут наших живота...

Чувени капитен Камеруна само телом лежи у болници у Јаундеу. Док пишти сокоћало које у свет шаље поруку да је легенда фудбала западноафричке земље и даље жива, да му срце ради, иако није посве свестан, Ригобер Сонг је далеко одатле...

Фудбал 08.10.2016 | 00:15 Једнолични, испрекидани звук ЕКГ-а једино је што испуњава собу у Централној болници у Јаундеу. Тихо, претихо дисање, шапат лекара и сестара на ходнику, мрки полицајац који је постављен да чува идола од незграпних насртаја оних који му желе само добро.

Касније ће, већ за који дан, Ригоберу Сонгу сигурно рећи да је био у коми. Узгред, као да то није ништа посебно. Објасниће то већ неки лекар у Француској, у коју је пребачен ради опоравка, прочитаће наглас, пред породицом, отпусну листу на којој ће писати „церебрална анеуризма“, и у рубрици „епикриза“ стајаће, на пример: „Пацијент Ригобер Сонг примљен је у недељу увече у болницу након што је изгубио свест у својој кући. Пацијент је био прикључен на вештачко дисање два дана, након чега је довод кисеоника искључен. Пацијент показује знаке опоравка.“

Само што нико, па ни врхунски доктор који ће му спасити живот, неће знати где је Ригобер Сонг био два дана.

Чувени капитен Камеруна само је телом лежао у Централној болници у Јаундеу.

Док пишти сокоћало које у свет шаље поруку да је легенда фудбала западноафричке земље и даље жива, да му срце ради, иако није посве свестан, Ригобер Сонг је далеко одатле.

Где је тај вођа чопора неукротивих лавова, прве и последње репрезентације с Црног континента за коју се искрено мислило да може да се попне на кров света?

Није се то говорило само кад је Роже Мила сексуално танцовао са корнер-заставицом на Мундијалу у Италији, када само проклета афричка заиграност, заљубљеност, задивљеност, чине да Камерун изгуби добијену утакмицу са Енглезима; ни само четири године касније када Сонг има 17 година и иде у Америку, и Мила поново плеше, али тај клинац, четврт века млађи од њега, добија црвени картон и улази у историју с погрешне стране улице.

За Камерун су то помислили многи већ 1982, на првом Светском првенству на којем је планета заиста гледала у Африку. Било је то врело шпанско лето у којем је Алжиру нанесена највећа неправда у историји, када су се две пријатељске, две германске, две окрутне репрезентације договориле да избаце храбре Алжирце са такмичења, и није помогло што је читав Хихон желео да линчује Немце и Аустријанце због смрдљивог кукавичлука; исте те године, Камерун за који и тада наступа Роже Мила – тај је човек стварно био неуништив! – игра 0:0 против Кубиљасовог Перуа, па 0:0 са Боњековом и Жмудином Пољском, па 1:1 саЗофовом и Росијевом Италијом и испада несрећно, на гол-разлику, као што је у очима бледоликих несрећан тај континент одакле долазе.

Будући дефанзивац Меца, Салернитане, Ливерпула, Вест Хема, Келна, Ланса, Галатасараја и Трабзонспора – дошао је у Ливерпул као први Камерунац у историји и као једна од првих аквизиција Жерара Улијеа, у доба када је Француз, након кохабитације са Ројем Евансом, добио одрешене руке да промени генетски код највећег и најважнијег енглеског клуба; почеће да доводи странце, на ангро, посебно из Француске, и Ригобер Сонг био је манекен тог новог Ливерпула, онако снажан, брз, хитар, окретан и тотално неснађен на ритам и хитра крила Премијер лиге, због чега ће на Енфилду, гоњен и нетрпељивошћу тадашњег ривала за место десног бека, Џејмијем Карагером, трајати свега годину дана – само ће накратко застати у 1982, када има шест година и на радију у родном селу Нкенгликок, које је толико мало да Гоогле претрага избацује само фотографије њиховог највећег сина, слуша преносе утакмица.

Није он тамо, није ни 1990. у Италији, када већ планира да оде у Француску да игра фудбал, није ни у Америци када добија један, није ни на Мундијалу 1998. када зарађује други црвени картон, и тако постаје први играч који на два узастопна првенства црвени од стида и поново доводи у питање Пелеову теорију да ће Африканци сигурно, ево само што нису, завладати светским фудбалом. Остало је „тек“ да се среде и престану да се свађају и да сметну новац с ума, дођавола и са тим премијама...

Па добро, знамо, Ригобере, које је једино место на које је твој ум, за којег тако лако и тако погрешно кажу да је у коми, могао да оде.

Ено га у Лиону, на полупразном стадиону једног претоплог познојунског поподнева 2003.

Ено га, Ригобер Сонг, на тој утакмици после које више ништа неће бити исто. А најмање ће бити исти он, капитен Неукротивих лавова из земље макосе и плеса.

Тог дана Камерун је престао да сања да постаје светска фудбалска велесила. Тог дана, у 73. минуту, на центру игралишта, престало је да куца срце камерунског фудбала.

И Ригобер је био тамо, и сада је поново тамо, док цео свет мисли да он у ствари лежи у болничкој соби у Јаундеу, док се сви које је дотакао и кроз чији је живот прошао, и цела нација, моле за његов живот и његов мозак, ушију наћуљених да се оно пиштање случајно, Боже саклони, не претвори у једноличан тон.

Играло се полуфинале Купа конфедерација – Камерун је најзад успео да одбрани титулу првака Африке и да добије карту за турнир у Француској – Камерун - Колумбија, једна од оних утакмица од које неутрални посматрач не може да одвоји очи, иако састави данас звуче као докторска дисертација на тему улаза у пећину заборављених асова, с обе стране: Нијанка, Чато, Пијус Ндиефи у зеленим и Аристизабал, Валентијера, Ђовани Хернандез у жутим дресовима, уз још по покер асова на обе стране који нису престали да буду штихови у годинама које су следиле.

Било је 1:0, Ндијефи га је дао на старту, и Ригобер Сонг је поново тамо, у наставку.

Као да се то у углу његових коматозних очију скупља суза, и почиње да се слива низ образ, па на јастук који је чист само за њега – могу ли, забога, има ли лекара међу вама, може ли човек који је у коми да плаче, да јеца, да грца од туге? – али заузет је одбраном од још једног напада Колумбијаца, и не обраћа пажњу, први пут у животу да не обраћа пажњу, на свог најбољег пријатеља, свог брата с којим је као једанаестогодишњак почео озбиљно да тренира у Јаундеу и с ким је заједно, да им буде лакше, да их не ухвати ледена краљица носталгија, кренуо у Француску.

Ригобер би сада, са 13 година закашњења, опет у Лиону, да викне, да заустави напад, да намигне селектору Винију Шеферу да ће се десити нешто страшно, хајде Вини, реагуј, али не може да пусти глас, иако би се заклео да је послат на Жерлан баш због тога.

Тада Марко, тако га је звао, свог брата од различитих мајки, Марко у 73. минуту остаје на центру игралишта, бескрајни бели круг и у њему зелени дрес на зеленој трави, Марк-Вивијен Фое, најспремнији и најдуховитији репрезентативац Камеруна, десет-петнаест секунди лежи док стадион не схвати да је посреди нешто ужасно, најужасније.

„Момци, морамо да добијемо ову утакмицу“, проживљава још једном Ригобер Сонг речи које је Марко упутио свима на полувремену. „Морамо, чак и по цену живота.“

Није тада Марк-Вивијен знао шта ће се десити, нисмо тада ни ми знали да гледамо смрт уживо, а није то знао ни капитен Лавова. Није веровао све до самог краја, када је судија одсвирао крај нечијег живота.

Док његови момци у свлачионици певају и играју, Ригобер Сонг последњи пут прилази свом другару, положеном у соби за хитне случајеве на стадиону, хвата га за руку, али овај не узвраћа стисак.

Полицајац испред болничке собе у Јаундеу заклео би се да је 3. октобра 2016. Ригобер Сонг у дубокој коми у апартману.

Није, он је у Лиону, грли сестру и мајку Марка Вивијена-Фоа, и хвата се за кваку свлачионице и улази да саопшти саиграчима да је весели, снажни 28-годишњак – такав је то био тим, тај Камерун, пун снаге и енергије – преминуо услед, сазнаће се касније и то, нечега што се зове наследна хипертрофична кардиомиопатија.

Прва велика смрт једног фудбалера; смрт која ће променити фудбал, мада неће спречити да испуштају душу неки други играчи, и после Марка; смрт после које Камерун никада неће бити такав тим.

Многи ће кривицу свалити на лош рад фудбалске федерације, која је запоставила младе играче и срљала са изборима селектора; неки ће рећи да је за све крив менталитет што ће уносити маниоке раздора у екипу и онемогућити јој да оствари потенцијал који су показивали док су још Ригобер и Марк-Вивијен били деца; они наклоњени Сонгу говориће да је он био прави капитен, који је поштовао саиграче и којег су волели, а да је касније Самјуел Ето био превелика звезда, примадона која је приватизовала национални тим...

Свега тога има, сигурно, али ове октобарске ноћи у Јаундеу, док се она суза суши и док неко виче „Сестро, сестро! Пробудио се!“, Ригобер Сонг зна да је мало шта битно и мало шта тешко као Лион 2003.

„Понекад ми се чини да могу да га чујем, кад изађем на терен, као што сам га одувек чуо на терену. Смеје ми се, кад год направим грешку. Мораш да се концентришеш, Ригобере, то ми каже“, записао је Сонг 12 месеци после тог јуна, најгорег од свих месеци.

И како, онда, укротити неустрашиве лавове?

Лекари ће то назвати церебрална анеуризма, али знамо сви, Ригобере, и ми који смо желели да успеш у Ливерпулу и којима си заувек остао драг, и они који су испратили свих твојих 137 утакмица за Камерун, знамо да то није била никаква кома, нити тек још једна препрека, још један нападач којег си морао да разоружаш и обесхрабриш својом снагом и смиреношћу.

Ти си у ствари морао да одеш тамо, да још једном видиш пријатеља, да још једном искусиш дан у којем је камерунском фудбалу стало срце, па да се вратиш, ухватиш за кваку свлачионице, и овог пута донесеш неке лепе вести: биће опет Камерунаца на великом такмичењу, и плесаће неки од њих уз заставицу, и урадиће једном то Африка, видећете, и биће тамо, Ригобер Сонг, на трибини, уживо, опорављен од можданог удара и коме, са отпусном листом дугачком као списак црвених картона које је добио за каријере, поново насмејан, загледан у зелени круг оивичен белом линијом.

И само ће у 73. минуту нешто да га лецне, као неки давни бол који временом постаје толико присутан да је пријатан, и сетиће се осмеха човека којем није успео да спаси живот 2003, али који је њему спасио живот 13 година касније.

„Мораш да се концентришеш, Ригобере“, рећи ће му његов брат Марко.

Извор: моззартспорт