Анализа: ''Пластик фантастик'' - одбрана Лајпцига...!

У чему је разлика између Ред Булла и Баyера или Волскwагена? Па, можда у томе што први, за разлику од потоњег тандема, никада није подржавао нацистичку власт, нити нанео толико зла човечанству!

Фудбал 04.10.2016 | 23:00 Слике су и данас иконичне, једнако колико слетање на Месец или тип који стиснутом песницом пркоси тенку јуна 1989. на Тјенанмену. Река људи која куља кроз разрушени Берлински зид, пропаст Варшавског пакта уживо, сузе и грљења, породице које су се поново спојиле и земља која је одслужила свој дуг за рат, четрдесет четири године касније.

Али уједињење, толико жељено, толико чекано, тако сањано, оно није донело једнакост.

Четврт века после пада Зида и источног лагера, упркос напорима да се некадашње упориште Штазија, тврда комунистичко-шпијунска држава под вођством Хонекера и под будним оком Москве, интегрише са својом просперитетном, капиталистичком браћом са Запада, то се још није догодило.

Од 500 најбогатијих Немаца, само 21 живи на простору некадашњег ДДР-а (од чега свега седам ван Берлина). Од двадесет градова које је прецизна немачка статистика назвала “просперитетним”, само је један – Јена – на истоку. Плате су мање у просеку за трећину, некретнине вреде упола мање, а улицама градова на истоку земље доминирају “шкоде”, не “мерцедеси”.

Океј, макар нису “трабанти”...

Слично је било и у фудбалу. ДДР, освајач златне олимпијске медаље у Монтреалу 1976. (и сребра на наредној, крњој Олимпијади у Москви), био је нешто попут СФР Југославије: најбоља генерација, предвођена опаким Риком Стајманом, момком по имену МатијасЗамер и убитачним црнпурастим нападачем Улфом Кирстеном, појавила им се пред сами крај државе, и само је чудан пораз у Бечу, када је Зид већ пао, спречио Источну Немачку да се нађе на Светском првенству у Италији 1990.

Играчи који су нешто вредели, попут Замера и Кирстена, раштркали су се потом по великој земљи, гладни дојчмарака уместо све безвреднијих остмарака, али клубови, који су остали без својих мецена у министарствима или тајним службама, нису били те среће: Оберлига је у своје последње две сезоне била крцата насиљем, хулиганима, а нова, велика Бундеслига примила је само два клуба у првој сезони са Истока у највишем рангу, и још шест у Цвајти.

И то им је, испоставиће се, било превише: без много улагања, са застарелом инфраструктуром, и у немогућности да доведу озбиљније играче, тимови из бившег ДДР-а нису успели да се наметну као респектабилна снага у Бундеслиги.

Динамо Дрезден је брзо слетео у другу, па у трећу лигу, и само су, једно време прво Ханза Рошток, а потом и “лужичкосрпски” Енерги Котбус играли везане сезоне у највишем рангу такмичења. Некадашњи дивови са истока, који су у европским куповима знали добро да намуче и много квалитетније екипе, били су у најбољем случају стабилни друголигаши. У најгорем – житељи регионалних лига.

Међу шест екипа које су се нашле у Цвајти по уједињењу, били су Рот-Вајс Ерфурт, Халешер, Кемницер, Карл Цајс Јена, Штал Бранденбург (многи од ових тимова носили су другачија имена за вакта Источне Немачке, јер је тамо било сасвим нормално да комунистичка врхушка кумује из сезоне у сезону) и – Локомотива Лајпциг.

Нисмо одужили овај политичко-спортски увод без икакве везе, не брините, важно је ставити ствари у контекст када разговарамо баш о граду из којег је долазио последњи наведени тим.

Клуб из Лајпцига је данас хит у Бундеслиги, први клуб који је показао да може да се опружи по губеру колико и етаблирани дивови немачког фудбала, и након тешко, али поново заслужено извојеване победе над Аугзбургом у петак увече, клуб из Лајпцига заузима место у горњој половини табеле, без пораза после шест кола.

Само што, наравно, и на то ће вам скренути пажњу ама баш сваки коментатор на интернету, то није “прави” клуб из Лајпцига, него пластична играчка Дитриха Матешица, човека који је са једним Тајланђанином још крајем осамдесетих направио енергетско пиће и дао му име “црвени бик”. Данас је то најпопуларнији и најпродаванији напитак из те категорије на свету, аМатешиц је милијардер, мецена спорта и, ако слушате просечног фудбалског поклоника, човек који уништава исти тај спорт.

“Пластични” клуб званичног назива РасенБаллспорт Леипзиг бојкотују и гостујући навијачи ове сезоне у Бундеслиги – позната је фешта коју је направио “Жути зид” када је Дортмунд гостовао на истоку – сви му желе најгоре и све нервира што изабраници Ралфа Рангника и РалфаХасенхитла, човека који је са Инголштатом направио чудо, још немају пораз и што у својој необичној формацији 4-2-2-2, набијеној ритмом, на плећа бацају много дуговечније, па и много квалитетније саставе. Што на Централштадиону, који се сада наравно зове Ред Булл Арена, и представља највећу фудбалску позорницу у бившем ДДР-у, што у гостима.

Тамо су пластични играчи и пластични навијачи, чује се из сваког ћошка ове планете, тамо је “модерни фудбал” у свој својој наказности, одашиљу се отровне стрелице ка Лајпцигу иМатешицу, тамо је нешто што не би требало и не би смело да постоји, а када је већ тамо, хајде да дамо све од себе да га понизимо и/или игноришемо.

У свакој једностраности праве се погрешке, а од људи који имају непроменљив став о нечему једино су гори људи који ће тај став горљиво бранити новим и новим аргументима, не узимајући у обзир било какве “олакшавајуће околности”.

А њих у овом случају има тма... И не би много погрешили они који би рекли да је и ово што се дешава са РБ Лајпцигом на неки начин борба против Источне Немачке, о којој се на Западу још причају вицеви и која се и даље гледа са ниподаштавањем, као млађи брат с којим мораш да живиш и да га издржаваш али га због тога све мање цениш.

За почетак, стадион тог “правог” клуба из Лајпцига, Локомотиве која игра у четвртом рангу (Регионаллига Нордост), није баш место за гледање фудбала, што је последица управо неједнакости и проблема са којима се суочава стари ДДР.

Лошији живот него на Западу, слаба инфраструктура, ксенофобија наслеђена из доба затворености у комунизму, нетрпељивост према странцима и избеглицама били су састојци који су од великих градова попут Лајпцига направили легло неонациста и њихових илегалних или полу-легалних организација, попут НПД-а, чији припадници седе и у општинским и градским кућама.

Ултраси који су у ствари прикривени “зиг хајловци” направили су од Лајпцига и иних бивших узданица источнонемачког фудбала широко поље за екстремисте сваке врсте и отерали обичне људе са стадиона. Иако је фудбал аматерски, њихове намере то никако нису.

А Лајпциг, као највећи град Саксоније, са више од пола милиона становника у градском језгру и двоструко више са свим предграђима, заслужује професионални клуб, и заслужује место где и породице и обични навијачи, неоптерећени десничарењем, могу да оду и да виде добар фудбал. И да имају добре терене на којима њихова деца могу да тренирају, да се макну са улица са чијих се зидова крваво смеју свастике...

То не би било изводљиво без улагања са стране, које је постало цондитио сине qуа нон модерног фудбала, без мецена попут Дитриха Матешица, људи спремних да мењају свет; а то некада није лоше, чак и ако то раде из потпуно себичних разлога, зарад профита и продаје, а не из љубави према чаробној игри.

Свака част дивовима као што су Менхенгладбах или Дортмунд и њиховим навијачима, и ово није текст на било који начин уперен против њих, јер у њима дволичности нема.

Но колико су у праву они који псују РБ Лајпциг, а у исто време здушно навијају против тог тима у сусретима са, рецимо, Леверкузеном, Волфзбургом, Бајерном, Шалкеом?

Да ли је већи проблем човек који је практично сам, са својих десет прстију, направио фирму која сада вреди много – и несебично улаже у спорт! Понављамо, било то и искључиво из себичних и профитерских разлога, нема везе – или неке друге компаније, историјски али и контемпорарно нимало фине, које и даље спонзоришу фудбалске клубове, заобилазећи тако чувено, али све порозније правило “50 + 1”, баш као што то раде Шалкеове газде с још даљег Истока?

У чему је разлика између Ред Булла и Баyера или Волскwагена? Па, можда у томе што први, за разлику од потоњег тандема, никада није подржавао нацистичку власт, нити нанео толико зла човечанству.

Волксwаген је искориштен да потврди аријевску супремацију, и иако технички није основан с потписом Адолфа Хитлера, он је био његов највећи покровитељ и мецена, па је чак првобитну “бубу” назвао КдФ Wаген. Ово “КдФ” значило је “Крафт дурцх Фреуде” (“Снага у радости”) и био је званични поклич организација рада у нацистичкој Немачкој.

Баyер је од тридесетих година прошлог века био део концерна ИГ Фарбен, који је прво био највећи донатор Хитлеровој Националсоцијалистичкој радничкој партији, да би по доласку бркатог манијака на власт задужио место највеће владине компаније. Која је, рецимо и то, произвела све, али баш све експлозиве и синтетичка горива за потребе Вермахта и читавог Трећег рајха. Без ИГ Фарбена не би било рата, без ИГ Фарбена не би било толико жртава.

Добро, то је прошлост, рећи ће неко. И погрешити: пре свега неколико дана објављено је да је Баyер купио већину деоница Монсанта, компаније која је слика и прилика зле корпорације из постапокалиптичних филмова, највећег произвођача ГМО и агрикултуралне биоекономије, како год је ви схватили. А Волксwаген је био виновник највећег привредног скандала у Европи и САД последњих година: инсталирали су уређај који је лагао о емисијама штетних гасова из ауспуха њихових аутомобила, због чега су “на кварно” могли да извезу огроман број крајње загађујућих возила.

Па опет, нико не бојкотује утакмице у Леверкузену, сви се са благом сетом сећамо оне сезоне када су догурали до финала Лиге шампиона и ко зна да ли су могли више да није било једног потеза Зинедина Зидана, потеза који пали рефлекторе не на Хампдену, него на свим стадионима широм света и обасјава планету једне мајске ноћи 2002. године; сећамо се и како су их прозвали “Неверкузен” јер су успели да изгубе титулу од Унтерхахинга у последњем колу; а сећамо се и оне титуле Волфзбурга и било нам је драго што су је освојили...

А Бајерн? Да ли су “Адидас” и “Ауди” заиста компаније које се могу подичити ганц-чистим образом? Или у сваком голу Левандовског и сваком продору Арјена Робена има и суза дечака који десет часова дневно лепи патике у далеком Вијетнаму?

Но да ли је, онда, гори спонзор човек који је увалио сладуњаво пиће што даје крила (мада их, да се разумемо, не даје), или фабрике које су пресудно утицале на човечанство, и настављају то да раде, често не на позитиван начин?

Па сад...

Дајте ми сваког дана по лименку “ред булла” уместо генетски модификоване црвене јабуке, хвала.

РБ Лајпциг јесте клуб без историје, са грбом који је измишљен у корпорацији и са етосом који не одражава ни прошлост ни садашњост ни будућност града из којег долази, али историја и постоји да би се писала.

А да се вратимо на фудбал, мада овде није реч само о фудбалу: они играју добро и играју лепо, немају помоћ судија, нити су потрошили стотине милиона евра на извикане звезде. Мудри спортски директор Ралф Рангник и талентовани тренер Хасенхитл уместо тога окупили су младе људе жељне доказивања и гладне успеха, са тридесет, четрдесет хиљада људи који су дошли да гледају добар фудбал и да макар на терену и на трибинама скину презирне погледе западњака уперене ка истоку.

Гурај, зато, Лајпциже, само напред и само храбро. Против предрасуда и против лицемерја.

У Лигу шампиона, што да не, с пластичним крилима или без њих...

Извор: моззартспорт