5 погрешних одлука о Нобеловим наградама

Током више од века доделе Нобелове награде, донете су и одлуке које се с данашње тачке гледања могу оценити као погрешне, јер открића која су у то време изгледала као револуционарна, нису издржала тест времена или су злоупотребљена.

Свијет 02.10.2016 | 09:14 Америчка новинска агенција Асошијетед прес пише о четири добитника Нобелове награде чији би избор могао да се оспори, а медју њима су научник који је произвео хемијско оружје, лекар који је лоботомијом лечио менталне болеснике, а наводи и пропуст Нобеловог комитета да награди човека који је инспирисао покрете за слободу и људска права широм света.

Немац Фриц Хабер добио је 1918. Нобелову награду за хемију пошто је открио како направити амонијак из азота и водоника. Његов метод је коришћен за производњу дјубрива што је значајно допринело развоју пољопривреде.

Нобелов комитет је, медјутим потпуно превидео чињеницу да је Хабер током Првог светског рата нагледао први велики напад хлором 1915. код Ипра, у којем је убијено више хиљада савезничких војника. То је био почетак историје хемијског ратовања.

Друга погрешна одлука односила се на откриће узрока рака, који то није био.

Дански научник Јохнес Фибигер добио је награду 1926. за медицину јер је открио да ваљкасти црв изазива рак код пацова, твдећи да пацови који унесу ларву црва једући бубашвабе добију рак. Касније је утврдјено да је та врста рака настала због недостатка витамина А.

Швајцарски научник Пол Милер добио је Нобелову награду за хемију 1948. године јер је пронашао употребу за Ди-Ди-Ти, врсту инсектицида, која је касније забрањена.

Милер је открио да је ДДТ моћан пестицид који за кратко време убије много мува, комараца и буба. То једињење је било веома ефикасно у заштити пољопривредних усева и сузбијању болести као што су тифус и маларија. Помогао је у искорењивању маларије у јужној Европи и сачувао стотине хиљада живота.

Борци за заштиту животне средине су, медјутим, 1960-их година открили да ДДТ загадјује природу. САД су 1972. забраниле коришењење ДДТ-а, а 2001. је забрањен медјународним споразумом, мада је његова употреба дозвољена у земљама које се боре против маларије.

Одлука да се Нобелова награда за медицину 1949. додели Португалцу Антонију Егасу Монизу такодје је на списку АП-а.

Мониз је први који је за лечење менталних болести примењивао лоботомију, метод веома популаран у то време и "један од најважнијих открића икада у психијатријској терапији", како је речено на церемонији доделе награде.

Метод је, медјутим имао и нежељена дејства - неки пацијенти су имали озбиљно оштећење мозга, неки су умрли, а чак и операције које су сматране успешним, остављале су пацијенте неспособне да реагују или имају емоције.

Нобелов комитет погрешио је, оцењује АП, и што је Махатма Ганди остао без награде.

Индијски лидер, један од највећих поборника ненасилне борбе у постизању политичких циљева, номинован је за Нобелову награду за мир пет пута, али је никада није добио.

Комитет за доделу награда, који ретко признаје грешку, на крају је признао да је погрешио што Гандију није дао награду.

Извор: Бета