Анализа: Хајде да се сви смијемо сад Енглеској!

Хајде да се смејемо Сему Алардајсу. Дошао је на запрепашћење многих после дебакла у Француској. Увек је изгледао као боксер који је залутао у погрешну категорију и који би можда нешто и значио да је фудбал онај фудбал од пре тридесетак година.

Фудбал 30.09.2016 | 00:15 Њиховој стабилној способности, готово српској у својој истрајности, да сваки пут када помислите да је досегнуто дно, они нађу нове и нове начине да избуше нови Маријански ров на путу ка средишту Земље, да разочарају, да натерају сваког Енглеза да се осећа понижено и бедно. Таман кад је убеђен да горе од оне елиминације на Европском првенству, када их је избацио Исланд, не може, Енглеска ће му сервирати нови скандал. Нову пакост.

Хајде да се смејемо Сему Алардајсу. Дошао је на запрепашћење многих после дебакла у Француској. Увек је изгледао као боксер који је залутао у погрешну категорију и који би можда нешто и значио да је фудбал онај фудбал од пре тридесетак година.

Овако, човек којем су се спрдали када је рекао да ће једног дана бити селектор Енглеске – а рекао је то још када је са Болтоном фрустрирао најбоље екипе Премијер лиге на Рибок стадиону, када је Жозе Мурињо, са бесом у очима, назвао Болтонов стил игре “деветнаестовековним” – успео је да добије тај посао, и да га после 67 дана, уз стопостотни рекорд од једне утакмице и једне победе (против Словачке, Енглеска наравно није блистала), изгуби због својих великих уста и још веће грамзивости. Комично. Наивно.

Хајде да се смејемо енглеској надобудности, да већ педесет дугих година мисле да ће се вратити на светски кров, иако су ретко када у последњих пет деценија имали екипу која би смела да сања о тријумфу на Мундијалима. Чак и када су енглески клубови, крцати Енглезима, доминирали у Европи, тим са три лава на срцу је замуцкивао, посртао, остајао у завојима да чека наредну шансу, наредно велико такмичење када ће хорде пијаних поданика круне краљице Елизабете поново кренути на ходочашће осуђено на пропаст.

Хајде да се смејемо непоправљивој заосталости у тој 1966. – ако су Срби способни да од једног великог пораза направе мит, бајку и оптерећење за поколења, Енглези су мајстори тога да од победе (ваљда зато што није била посве чиста?) ураде исто, да се све мери кроз хет-трик Џефа Херста, последњег Обилића испред Ханса Тилера на црно-белом екрану 30. јула пре педесет јесени и лета.

Хајде се спрдамо с тим што Енглези никако да укапирају да, јесте, они су створили фудбал, они су га породили, држали у инкубатору, нунали у колевци и научили га прве речи и прва слова, али то дете је, цитирајмо једног мудраца, порасло и осамосталило се, отишло на студије, видело света и постало озбиљан човек – утолико успешнији што је даље од родитељског дома, утолико лепши што га је ухватило сунце Бразила и Аргентине, рески торински и милански зрак испод Алпа, топле зиме у Барселони и оштра мадридска пролећа – који се тек понекад мајци и оцу јави разгледницом, адресираном на Вембли, мада ни то није онај Вембли, кућа његовог детињства...

Хајде да се смејемо што је прва наредна вест након раскида уговора са Семом Алардајсом била та да у Фудбалској асоцијацији – где је мудро процењено да селектор тима мора да буде “бељи од белог”, да и ако није највећи стручњак (а сведоци смо колико прошлих селектора Енглеске није било ни близу тог описа), онда мора да буде човек у чији се морал, макар онај везан за играче, терен и састављање списка, не сумња – озбиљно разматрају да наредни селектор буде Роберто Манчини.

Тај би брак, на крају крајева, био и природан, ако не и складан: понајвише јер баш као и Енглези, и Роберто Манчини болује од комплекса више вредности, па је убеђен да је велики познавалац фудбала, као што су и Енглези убеђени да су велики поборници модерног фудбала. И ко зна, можда би се врећа и закрпа нашле, посебно када поново треба направити велики рез и удаљити се од кратке, али заразне заоставштине Сема Алардајса као од лешине на аутопуту...

Само хајде да се не смејемо једном човеку који је можда крив за све ово што смо набројали. И којем је сада, док екипа са Вемблија, предвођена почасним председником ФА, принцом Вилијамом, војводом од Кембриџа, тражи начин да ископа нови тунел, припала мутна част да стабилизује уздрмани енглески катамаран и проведе га кроз наредна четири меча.

Хајде да се не смејемо Гарету Саутгејту, јер се њему већ двадесет година смеју, јер у њега упиру прстом, јер му они исти пијани Енглези прете и помињу фамилију кад год се сете старог Вемблија и једног предугог лета, равно три деценије након што су узели једину титулу коју имају.

Колико му се смеју? Толико да има чак и песму: чувени лондонски ои! бенд Тхе Бусинессопевао је тај догађај, панкерски искрено и брутално, са стихом да није могао да види лопту од свог великог носа, и са још неким стиховима:

“Гаретх Соутхгате стоод он тхе спот
Цоулдн'т белиеве тхе цханце хе гот
Хе'д бе а херо wитх оне тое пунт
Бут сент ит ат тхе кеепер, ох wхат а цунт”

(“Гарет Саутгејт стао је на пенал
Није могао да поверује да се њему указала та шанса
Могао је да постане херој само једним ударцем
Али послао је лопту право у голмана, каква п..ка”)

И каква симболика, како то живот и похлепа наместе, да две декаде после шута којим је енглески фудбал послао, испоставиће се, у други разред, управо Гарет Саутгејт буде на челу националног тима.

О Јужнокапијићу би се штошта могло рећи и написати: био је члан прве велике генерације Кристал Паласа – мада је био још млад да би заиграо у чувеном финалу ФА купа 1990. године, двомечу који је можда и пресудно утицао на судбину Алекса Фергусона, Манчестер Јунајтеда, и свега што је било после, када се оснује Премијер лига – из којег ће, као поуздани задњи везни, прећи у Астон Вилу и постати, лето пре Европског првенства 1996, један од најбољих централних дефанзиваца на Острву.

Добар техничар, за шта је заслужан први део његове каријере и одрастање у Паласу саИјаном Рајтом, Џоном Салакоом, Ендијем Грејом и Џефом Томасом – био је то тим који је знао лопте и волео да се игра – мада не превише висок ни снажан, Саутгејт је дуеле добијао на промућурност, упорност и на инстинкт. Где год је био, навијачи су га волели и брзо је, захваљујући и лидерским способностима, задуживао капитенску траку.

Могло би се рећи и то да се очекивало да направи већу каријеру, да из Виле оде у један од три-четири најбоља клуба у Премијер лиги; неки су га и тражили, али он је на крају одабрао да не таласа превише, отићи ће из Виле у Мидлзбро, да поново игра са човеком којег је добро познавао, Угом Ехиогуом, и тамо завршити играчку и започети не превише обећавајућу тренерску каријеру.

Могло би се казати и то да је за енглеску репрезентацију одиграо 57 утакмица и чак постигао два гола, или и приметити да интелигенцију није показивао само на терену, већ и мимо њега: са ортаком из млађих категорија Паласа Ендијем Вудманом написао је аутобиографију о пријатељству, која је проглашена једном од најбољих фудбалских књига у години издања, а својевремено се, чак, опробао и у поезији за децу.

Али чему сва та набрајања, када је прва и последња асоцијација на привременог селектора Енглеске управо она која читаву ову причу заокружује и даје јој шмек измешане симболике, ироније и таман наговештај поспрдног смеха којим поново треба почастити Енглезе...

А песма се у међувремену наставља:

“Иф И сцоре тхис ит'лл бе а киллер
Цоз тхеy wон'т лет ме ат Астон Вилла
Дидн'т таке а рун уп фор тхе кицк
Евен ме мум тхинкс И'м а прицк.”

(“Ако дам ово, биће сјајно
Јер ми не дају да шутирам у Астон Вили
Нисам се ни залетео према тој лопти
Чак и моја кева мисли да сам ку..ац.”)

Истина је, и Барбара Саутгејт, Гаретова мама, питала га је после тог догађаја зашто није шутнуо лопту како треба, мушки...

Испадала је Енглеска и раније на пенале са великог такмичења, из Италије 1990. вратили су се након што су Пирс и Водл изгубили главу при самом погледу на Бода Илгнера, али пораз шест лета касније био је гори из неколико разлога: установио је традицију лоших једанаестераца од које – хајде да им се смејемо и због тога! – Енглези неће одустати, а дошао је у тренутку када су момци Терија Венејблса заиста играли добар фудбал, и то баш против Немаца, скоро на тридесету годишњицу митског сусрета у којем лопта јесте или није прешла линију.

Последња велика генерација енглеског фудбала која је могла до значајног пехара – како су само, у последњем мечу у групи, оливадили Холанђане, за свега десетак минута! – своју је судбину ставила у руке човека који је, како је признао пре меча, у читавој каријери шутнуо само један једанаестерац.

(И тај је промашио, за Палас против Ипсвича. Погодио је стативу и његов тим је испао из Премијер лиге те сезоне.)

“Ацхтунг! Суррендер!”, грмеле су насловне стране таблоида уочи утакмице, и у Енглезе је ушао дух Винстона Черчила и свих хероја Другог светског рата, жељних освете за 1990. и за све поразе које су им “Фрицеви” нанели после 1966.

Не би никоме било толико жао, не би се нико и данас смејао, да Енглеска није играла тако добро те вечери у Лондону: и пошто је Кунц поништио Ширерово вођство, Енглези су надирали напред, Андертон и Мекманаман су чинили чуда по боковима, у продужецима су погодили и стативу, а Пол Гаскојн одиграо је улогу Деја Савићевића и промашио лопту која би значила и “златни гол” и финале против, тада се већ знало, Чешке Републике, откровења првенства.

Хајде да се смејемо Енглезима, само не Гарету Саутгејту, што су онда дошли пенали. Није, заиста, Гарет крив: лидери састава су ником поникли када је селектор Венејблс састављао списак шутера, Пол Инс је само одмахивао главом, па су одговорност преузели Ширер, Дејвид Плат, “Психо” Пирс, Газа и Шерингем, сви су били прецизни, Кепке и Симен су имали најбоља места за феноменалне пенале обе екипе.

У шестој серији наступио је Саутгејт.

Она песма јесте донекле искривила стварност: момак са бројем 6 на леђима јесте се залетео. Али све остало било је погрешно, и све остало и данас се изучава у енглеским пабовима, ако не већ на академијама фудбала, као показна вежба како не шутирати пенал када 76.000 људи на стадиону и неколико десетина милиона ван њега улажу све снове које су икада сањали само у ваше десно стопало.

“Схоулд хе хит то тхе лефт
Схоулд хе хит то тхе ригхт
Дон'т реаллy маттер цоз хе wас схите”

(“Је ли требало да шутне удесно
Или је требало да шутне улево
Нема никакве везе, јер је био ср..ње”)

Гледао је у лопту, није гледао у Кепкеа; но шут је био толико лош и толико очигледан да је Немац у међувремену могао и да се наруга енглеским таблоидима, да победничку изјаву у камеру, попије енглески вечерњи чај и врати се да на време одбрани Саутгејтову лопту.

Већ тада и Газа и Тери и Ширер су знали шта се спрема, иако је постојао трачак наде да ћеДејвид Симан, за ту свечану прилику обучен као Хорхе Кампос, успети да извуче свој тим из буле. Наду је угасио Анди Мелер, лансиравши лопту по средини, снажно, бркати се голман млако бацио у своју десну страну и махнуо фудбалу док је овај пробијао звучни зид у његовој мрежи. Овог пута је стварно прешла линију...

Никада Енглеска више није била толико уједињена, никада није била тако близу искупљења, никада после тога нам нису давали много разлога да им се не смејемо. А испадали су, на пенале, где год су стигли, погледа упртог у прошлост, у онај залет момка са бројем 6.

Хајде само да се не смејемо Гарету Саутгејту, он је свој крст наносио толико да више не може да исправи главу, и ко зна, можда је за њега све то био план, можда ће у четири утакмице, колико ће водити Горди албион пре него што мудре главе из ФА опет измисле неког Манћинија, његова Енглеска личити на ону Венејблсову, па ће се опет понадати да имају тим који после педесет година од Вемблија и двадесет година од Вемблија може да донесе радост нацији толико опчињеној фудбалом да га почесто и не капирају...

А тада када прође Саутгејтов покајнички и орочени стаж, ех тада, тада ћемо имати нове и нове разлоге да се смејемо Енглезима.

Извор: моззартспорт