Ратко - Рашо Радовановић: Први интервју након шест година...!
Звезде, никад не заборавите одакле сте кренули! Раша Радовановић, прослављени репрезентативац и ас Босне, с којом је био првак Европе, тренутно је ван кошарке. Време проводи у свом кафићу „РР“ на Жаркову и за Блиц враћа филм каријере и сарајевских дана...
Кошарка 27.09.2016 | 22:45
Нема вас у јавности шест година. Зашто?
- Ја сам 14 година био присутан у јавности, док сам био функционер у ФМП-у. Добро дође мали предах, не треба се ни стално појављивати, досадиш народу - кроз смех ће за „Блиц“ добрућудни џин из Невесиња.
Четврти сте најтрофејнији југословенски кошаркаш на вечној листи, после Далипагића (12), Кићановића и Дражена Петровића (по 10)?
- Раније нисам о томе размишљао, сада ми то много значи. Част је бити међу оваквим легендама. Од 23 милиона тада Југословена бити међу 12 најбољих играча је успех, а тек бити носилац игре... Сан сваког спортисте је одлазак на Олимпијске игре, а поготово када на њима освојите медаљу. Не занемарујем шампионат света, пре свега онај у Манили када смо победили свих девет утакмица. Памтим и Европско првенство у Лијежу, када су нас новинари притисли да смо као пустили меч Чехословачком, да бисмо избегли Русе, међутим добили смо и Италијане и Русе са по 20 разлике.
Која је медаља најдража?
- Из Орлеанса 1974, када смо били јуниорски прваци Европе. Та медаља је почетак, а сваки почетак је најлепши, после крећу успеси, зато је ова најдража.
У Греноблу 1979. Босна је постала шампион Европе?
- Све је била лепа прича, сјајан тим, сјајан град. У то време све је било подређено КК Босна, имали смо срећу што се све поклопило - тим, људи који су водили клуб, град... Читаво Сарајево је живело за клуб. У почетку смо били близу првог места, које нам је бежало, никако нисмо успевали да будемо прваци. Успели смо касније, било је лепо бити шампион Југославије, освојили смо и европску титулу 1979.
Када сте завршили каријеру 1990, вратили сте се у Сарајево, који сте морали због рата да напустите?
- Вратио сам се тамо, кренуо са бизнисом, отворио стоматолошку ординацију, али сам морао да напустим Сарајево. Тада нисмо могли одмах да схватимо шта се дешава. Раније, у једном сарајевском улазу живели су Србин, Хрват и муслиман, никад се нико није делио по националности. Сарајево је био град у којем су војници увек били најбоље примљени.
Има ли носталгије? Носите ли Сарајево у души?
- Нема, прошло је све. Једино ме пријатељи везују за тај град, навраћам у Сарајево, имам своје друштво с којим пијем пиће. Не носим га у души... Многи су отишли из тог града, није он сам по себи интересантан, већ људи који су живели у њему. Сарајево су чинили великим Здравко Чолић, „Бијело дугме“, „Индекси“, Емир Кустурица... Мој први долазак после завршетка каријере у Сарајево био је финални турнир АБА лиге 2005. Било ми је драго да сам дочекан овацијама и скандирањем пуне дворане након свих дешавања деведесетих година.
Вуле Вукаловић, који вас је довео из Никшића, обележио је сарајевску кошарку?
- Вуле је у Сарајеву направио многе спортове: одбојку, кошарку, шах - буквално све. Знао је како треба, створио је Босну, јединог европског шампиона без странаца у тиму. Довео је младог, амбициозног и радног тренера Богдана Тањевића, који је заједно са нама играчима стасавао.
Као функционер ФМП-а освојили сте две титуле АБА лиге и четири Купа?
- ФМП је био један од најзрелијих пројеката у Европи. Небојша Човић је човек који воли кошарку и који је много улагао. Улагало се у дворане, у најперспективније младе играче који су довођени а после су израсли у велике асове. Све то је радио мали број људи, од секретара Нешовића, портпарола, моје маленкости до, наравно, сјајних тренера, који су имали тежак задатак, али је сваки од њих оставио траг. Располагали смо најмодернијом медицинском опремом, а са екипом коју су предводили професор Драган Радовановић и Мића Станојковић успели смо да направимо нешто што је необично у Европи. Владала је велика дисциплина која се многима и није свидела, али се свима исплатила, играчи су постали асови и добри људи. Нека се сете како су почели, где и шта су играли и никад не треба да забораве где су стасали и из ког клуба су отишли. Поносан сам на све те играче који су сада добри у Европи, пре свега на Теодосића, шампиона Евролиге са ЦСКА. Ту су и „моји“ Радуљица и Мачван.
Сребра са СП и ОИ?
- Срећан сам због тих успеха. Ова репрезентација је одлична, да је Бобан Марјановић био у тиму, били бисмо још јачи, неке поразе бисмо претворили у победе, али ма где год учествовали, а посебно на Олимпијским играма, тешко је освојити медаљу, макар и сребрну. Држава је помогла тако што је организовала, заједно са КСС, квалификациони олимпијски турнир који није нимало био јефтин, а такође су испоштоване и све награде за освојене медаље спортистима, као што је и обећао премијер Александар Вучић. Имамо још потенцијала, најбитније је наставити са освајањем одличја. У току Олимпијских игара разговарао сам са Мутом Николићем и говорио му да ће бити све како треба. Успели смо јер смо имали сјајну атмосферу у Рију, Ђорђевић и Мута Николић су сложили све коцкице.
Кошарка некад и сад?
- Другачија је, оштрија доста, али једну ствар не могу да разумем. Непојмљиво ми је да играч и поред толико јаких физичких тренинга тражи измену у шестом минуту, или кад тренер изводи играча који погађа све што шутне.
Повратак у кошарку?
- Било је позива после одласка из ФМП-а, сада проводим време са породицом, супругом Вером, ћерком Саром, сином Стефаном и највише с унуком Луком. Оно што сам пропустио за време каријере, кад је одрастање деце у питању, надокнађујем са унуком. Што се повратка тиче, напунио сам батерије, па ћемо видети.
Србија данас и сутра?
- Рат, санкције и бомбардовање оставило је трага на народ. Држава је много уништена, вратили смо се 30 година уназад. Надам се да долазе бољи дани, мислим да се добро ради, верујем у Владу на челу са Александром Вучићем - закључио је Радовановић.
Маљковић, Даниловић или Бодирога у КСС
Следе промене у КСС, имате ли кандидата?
- Када је Драган Ђилас дошао, Савез није добро функционисао. Он је са Дејаном Бодирогом, Дејаном Томашевићем и осталим тимом људи поставио све на своје место, вратио је мушку и женску кошарку на путеве старе славе. Надам се да ће тај спорт и даље опстати, ко год да дође после њега, а мислим да су квалитетна решења и Божидар Маљковић, и Предраг Даниловић, и Дејан Бодирога. Кошарка је национални спорт број један. Много људи гледа фудбал, али они често разочарају. Наши фудбалери у клубовима играју сјајно, а када дођу у репрезентацију као да су пали с Марса. У кошарци само треба континуитет, не би ваљало да после ових медаља чекамо на следећу десет година.
Мока Славнић је прави шмекер
У каријери сте захватили готово све трофејне генерације и великане новијег доба?
- Пошто сам добро играо на Светском првенству у Манили, пришао ми је Зоран Славнић и рекао: „Мали, добро си играо, али сутра ћу те видети са Италијанима.“ Стално ме је провоцирао и малтретирао за моје добро. Мока је био прави ас, знао је да препозна величину, умео је да на шмекерски начин стави до знања зашто некога није проиграо. Играо сам и са Далипагићем у Венецији, са Кићановићем у Паризу, заједно са Кукочем, Рађом, Ђорђевићем... Великани!
Награда Златни лав
Играјући у Венецији добили сте и престижну награду Златни лав за спорт?
- То ми је посебно драго признање, јер је прва награда која је додељена једном странцу спортисти.
Десет најзначајнијих догађаја
1972. Долазим у Босну, пресудан тренутак у животу
1977. Са репрезентацијом играм на Европском првенству у Лијежу
1978. Босна постаје првак Југославије
1978. Постајемо прваци света, у Манили. Био сам трећи стрелац екипе и ушао у петорку света. Велики успех са 22 године
1979. Босна постаје прва југословенска екипа која је освојила Куп шампиона
1980. Злато на Олимпијским играма у Москви
1985, 1988. Има и лепших ствари од кошарке, рецимо, рођење деце. Стефан се родио у Паризу, Сара у Венецији
1992. Један од најтежих тренутака у мом животу, напуштам Сарајево
1996. Долазим у ФМП, од кога смо направили клуб европских стандарда
Извор: блиц.рс
Коментари / 0
Оставите коментар